Tag Archives: ствараралачки кутак

Стваралачки кутак

Уобичајен

Смејала сам се од срца

 

Данас ћу вам описивати један догађај којем смо се сви насмејали, а то је када су нам побегле свиње.

Кренула сам да нахраним свиње, али оне су ми побегле. Отишла сам по маму и тату. Тата је рекао мами да стане на врата и да им не допусти да уђу у предње двориште, а тата и ја смо кренули да их утерамо. Тата је запео и пао и викнуо: Јаооооооо! Почела сам се смејати. Тата је био бесан што се смејем, па је почео да виче. Свиње су се уплашиле и потрчале према мами. Мама се уплашила и викала: Ујешће ме! Ујешће ме! Тата је викао да неће и да су им исечени зуби. Мама је ипак отрчала у кућу и закључала врата. Свиње су ушле у предње двориште, мало су ископале баштицу. Мама је из куће викала: Терај те их, појешће ми мог Адама. Тата и ја смо се почели смејати. Наше свиње су касније саме ушле у свињац. Мама је откључала врата и била је јако љута и рекла мени и тати да више не прича са нама. Али смо ми увече наручили пицу и мама је била толико срећна да је одмах почела да прича са нама. Сви смо се смејали  на све што се догодило тог дана.

Тада сам закључила да више не треба да отварам врата од свињца.

Јелена С.   V-3

 

Природа ме је очарала

 

Природа је јако чаробна, али ми често заборавимо да уживамо у њој.

Кренули смо на летовање, моја породица и ја. Док смо путовали, тата нам је препричавао како је прелепа природа тамо где ћемо преноћити, у Македонији. Уживала сам у самом путовању и погледу на разна места. Коначно смо стигли, обрадовала сам се у себи. Када смо ушли у тај град, истог тренутка отворила сам прозор и  промолила главу. Ј едном речју – одушевила сам се. Прошли смо поред једног великог језера док је била ноћ.  Разне светлеће лампе осликавале су се у мирној површини језера. Помислила сам: Да ли се овако светли и у   Лас Вегасу. Сместили смо се у хотелу и одмах кренули на спавање. Међутим, ја нисам могла, чак сам дочекала будна зору. Изашла сам на терасу и уживала у погледу на свитање. Сунце се полако подизало и умиљато се огледало на језеру. Тај призор изгледао је као у филму. Тихи јутарњи ветар певао је нежно планинама. Трска је плесала своју летњу игру. Зачарано сам посматрала дивне призоре који су се смењивали.

Те посебне тренутке у природи треба памтити и чувати их пажљиво у срцу, знам да ја хоћу.

Дуња Н. VI-3

 

Природа ме је очарала

 

Био је то дан, као и сваки други. Моја сестра и ја чекамо да се мама и тата врате са посла.

Дошли су и говоре: Хајде, идемо у Бачку Паланку, спремајте се!  Спремамо се и крећемо. Дошли смо у Паланку и упутили се према агенцији Дунавпревоз. Била сам збуњена. Долазимо до стола где стоји један папир. Мој тата га потписује и говори нам да идемо на море. Била сам пресрећна, јер сам одувек волела да истражујем непозната места и скривене крајеве. Дошао је и тај дан, крећем у Грчку. Спавала сам скоро све време, па ништа нисам успела да видим. Када смо стигли у Неа Врасну, прво што сам хтела да видим је плажа и море. Поглед је био прелеп. Очарало ме је како изгедају планине у даљини. Само сам стојала и гледала у даљину. Мислила сам да сањам. Сваки дан је био све бољи и бољи. И када је падала киша, била сам напољу. Хтела сам да максимално искористим то време које ми је остало. Само поглед у ту предивну  даљину, ништа друго ми није требало. Када је дошло време да кренемо кући, одлучила сам да ћу покушати да не спавам док могу. Хтела сам да гледам и запамтим ту лепоту природе. Поглед је био невероватан. Залазак сунца, планине, море, тишина… Прелеп осећај и прелеп поглед. Ништа лепше. У једном тренутку је нестало све то. Недостајао ми је тај поглед, али сам се онда сетила да у Србији имам поглед на њиве и да ће ми звуци села улепшати дане док се поново не сретнем с морем.

Ако желимо да нађемо праву лепоту, наћићемо је у природи.

Јелена М. VI-3

 

Веровали или не ,ово се стварно догодило

 

Дете сам које воли да машта и сања и у животу ћесто ми се преплићу сан и јава.

Ни сам не знам да ли се ово стварно десило. Једно јутро кад сам се пробудио и погледао кроз прозор да видим прелепу природу, огромна ракета ми је заклањала прозор. Зачудио сам се и затворио га, али убрзо сам изашао. Огромна ракета је стајала у мом дворишту. Ушао сам у њу и разгледао разне дугмиће, полуге и слично. Једно дугме ми је запало за око. На њему је писало: Полетање. Иако нисам желео, нешто ме је вукло ка њему, морао сам да га птитиснем. Притиснуо сам дугме, али ништа се није догодило. Одануо сам јер нисам одлетео у  свемир. Онда сам  чуо јако лупање и затим је неко почео да говори: Три ,два, један – полетање! За неколико секунди сам био у свемиру сам без икога. Тада је неки човек улетео у ракету и питао ме: Синак, шта ћеш ти овде? Само сам слегао раменима и ћутао. Ако не знаш, помери се и не сметај ми, реко је и сео у неку столицу и узео неку врсту волана. Онда је повикао: Седи! Сео сам и везао се . Окренуо је ракету према Земљи и спуштао се . За неколико трнутака смо били на Земљи, у мојој кући . Изашао сам и захвалио му се. Ушао сам у кућу и препричао све родитељима,, али они ми нису веровали, мислили су да измишљам.

Не знам да ли сам  летео у ракети, али знам да машта чини свашта и увек треба веровати у чуда.

Радован К.   VI-3

 

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Љубав није само реч

 

Када кажемо реч љубав, то није само љубав између дечака и девојчице, то је читав свемир који се уротио да будан спаваш и смешиш се нечијим очима.

Много пута сам осетила ту топлоту, ту бесконачну срећу, када осетиш лептириће у стомаку.  За мене љубав није само реч,  то је за мене један диван период живота који ће увек трајати. Та неизмерна срећа која ти ни тренутака не да мира. Многи  неће схватити како се осећаш док и они то не окусе. Лако је причати, разуми нечију тишину. Само са осмехом на лицу чекаш и ћутиш. Чекаш да те тај осмех одведе у другу димензију. Можда тој срећи понекад мора доћи крај, али схватиш да крај не постоји. Да докле ту особу волиш, не може бити крај. Ни да пожелиш љубав не може бити само реч.

Љубав је нешто што треба да чуваш. Да ње нема, земља би била једно хладно место. Љубав зрачи куда год да се окренеш и чини људе бољим. Морамо схватити да колико год се ми томе одупирали срце је јаче од нас самих и оно бира свој пут, пут љубљви.

Наталија Л.  VI-3

 

Љубав није само реч

 

Људи мисле да само они могу да воле. Не знам, можда сам ја издвојен и посебан бицикл, чија судбина је да воли и буде веран свом власнику и потврди тезу да: Љубав није само реч.

Мој газда Миле био је диван прем мени. Сваки дан и ноћ закључавао би ме у шупу и спуштао ме на мекане јастуке да се одморим. Слободно време проводили смо заједно у некој дужој и сваки пут лепшој вожњи, једном смо заједно ишли и на море. Једне ноћи чуо сам нешто чудно, учинило ми се да неко прескаче капију.Ти звукови су били све ближи и ближи мени. Одједном је нешто звекнуло и врата шупе била су на земљи.Угледао сам два човека који су се намерили на Милетову нафту.  Но, то им није било довољно, па су једну канту пуну нафте запалили. Пламен је све више ширио и ишао ка мени. Дим се ширио ка кући што је био знак за Милета да нешто није уреду. Ватра је била на десетак милиметара од мене, у себи сам се већ растајао од живота. Одједном нешто ми је обгрлило корман.То је био Миле, који ме је вештим каубојским потезом,  уз помоћ ласа, извукао напоље и спасао ми живот.

Брзо смо позвали ватрогасце који су хитро угасили пламен. Полиција је ухапсила два изредника. Миле је ћутао, није ни морао ништа да каже.  Ја, а ја бих крикнуо од милине која ми је испунила моје старе гвоздене косте, али сам само заћутао и схватио да нису потребне речи да би се неком показало колико га волиш.

 Стеван У.  VI-3

 

Природа ме је очарала

 

Веома волим природу и природна чуда, али некако најшареније и најзанимљивије годишње доба увек ми је јесен.

Јесен ми је најшареније годишње доба јер шарено лишће опада са грана. Лишће које опада изгледа као када се испале конфете. Животиње су веома мекане јер се не лињају, али им зато треба мекан и топао простор преко зиме. Јесен ми брзо прође и долети зима. Природа је јако лепа преко зиме. Као да проспеш беле шљокице по поду Волим да посматрам кроз прозор зиму и снег. Животиње преко снега са мокрим шапицама остављају трагове. Кад пада снег, изгледа ми као да облаци са неба труну и падају остаци. Трава се игра жмурке и скрива се у снегу. Дрвеће је остало голишаво без хаљина. Кровови кућа нису више мрки већ бели и лепи.

Природа ме одушевљава својим призором. Лепо је гледати кроз прозор,а још лепше шетати кроз њу.

Ивана С.  VI-3

 

 

Bеровали или не, али то се стварно догодило

 

Свако има неки догађај који на може да заборави. На пример, ја сам са својом другарицом Бебом доживела један незабораван догађај. 

Било је лето. Са мојом другаицом Бебом сам ишла на турнир, који почиње увече. Све је било уреду, шетали смо се, шалили се. Кад смо после турнира ишли у парк, ишле смо  асфалтом.  Иза нас је полако ишао бели ауто. Беба се јако уплашила, изгледала је као да ће се онесвестити. Јако сам се уплашила за њу. Она је од страха кренула да претрчава пут. Кренула сам за њом. Када сам погледала,  са моје десне стране видела сам црни ауто, који је био два метра удаљен од мене. Сишла сам за њом на тротоар. Сакрила сам се иза дрвета, док је она наставила да трчи. Вратила се по мене, ухватили смо  дах и кренули у парк. У парку смо причали о овоме догађају. Схватиле смо да је све трајало само три минуте. Те три минуте су биле застрашујеће. Кренули смо кући. Бебу сам отпратила до њене куће. На путу до моје куће све време ми се у глави враћао тренутак преживљеног страха.

Сада сам схватила да морам бити пажљивија, јер у ове три минуте сам погледала смрт у очи.

Милица Г.  VI-3

 

Bеровали или не, али то се стварно догодило

 

Лето, моје омиљено годишњне доба. Сваке године са породицом идем у Црну Гору, где смо ове године доживели невероватну авантуру.

Мама и тата су се распитали где има добра плажа за роњење јер сам ту активност обожавао. То је била једна плажа на острву Свети Марко где се по причама налази огромна шкољка из које се чује шум мора. Острво је било напуштено, страшно и у трњу зарасло. Са гуменим чамцем веслали смо око петсто метара до острва. Чамац смо оставили на обали и кренули у потрагу. Скоро сат времена смо ронили, али од шкољке ни трага. Мрак се све више ближио, па смо одлучили да изађемо из мора. Видели смо острво како једну малу тачку. Тада смо схватили да нас је један спруд заваро. Кренули смо да пливамо, али кад смо стгли до острва мрак је већ пао. Забринути и уплашени сели смо у чамац и кренули ка кући. Ноћ, страх и паника нас је довела до тога да се закуцамо у уштру стену и  пробушимо чамац. Није нам остало ништа друго него да пивамо. Страх ме је изједао, хранио се причом коју сам чуо тих дана о џиновској корњачи која плива морем, али сам ипак успео да допливам до обале.

Кад смо дошли, сви су нас изљубили јер су мислили да смо се удавили, али ја сам опет имао корист јер сам другарима могао да понудим занимљиву причу са летовања.

 Стеван У.  VI-3

 

Веровали или не, али то се стварно догодило

 

Oбожавам сунчане дане. Исто тако када сам била мања волела сам да се возам на бициклу код баке када је топло и када сунце зрачи.               

Учила сам, а када сам завршила, то је за мене било олакшање. Никад нисам била дете које је лежало у кући по цео дан. Одлучила сам да узмем бицикл и да се замислим као и сваки пут када се возам. Чудно је било то што једино када сам возила бицикл могла сам на миру да причам сама са собом. Возила сам се тако и десило се нешто неочекивано. Нисам пазила, нисам била опрезна – пала сам. Некако, током пада, горњи део усне сам расекла на волан. Нога ми је ушла у точак, глава ми је ударила о бетон. Моја бака је све видела. Одмах је потрчала да ми помогне. Њено јадно лепо лице само што није пало у плач, није знала шта да ради. Моје црвено и уплакано лице било је у ранама. Једно време се више нисам возала бициклом, била сам у толиком страху да бих могло нешто још горе да ми се деси. После неког времена схватила сам да не треба целог живота да будем у страху. Него само да сада будем опрезнија.                                                                                            

Из сваког догађаја, био он добар или лош, морамо научити лекцију. Касније ће нам у животи бити лакше. Не смемо имати страхове, а ако их имамо треба да се суочимо  са њима. Веровали или не, ово је нешто што ћу заувек памтити.

Наталија Л.  VI-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Различитост није препрека

 

Постоје много разичитих људи и деце на овом свету. Наравно, свако дете је јединствено на свој начин и баш због тога живот  је занимљив

Када видимо другачије дете од нас на улици, помислимо зашто је то тако.  Не помислимо да то има своје чари. Различита деца, различити људи чине овај свет лепшим и забавнијим. Да су сви људи исти, живот не би имао смисла. Тако је било и када сам морала да напустим своју стару школу и одем у другу средину и нову школу. Сва деца су за мене била непозната и осећала сам се усамљено. Након неког времена сам  упознала све моје нове другаре и нисам се више осећала одбачено. Сви моји другари су различити. Разликују се на више начина: неки су ниски, неки високи, неки паметни,  тихи, мирни, повучени или разиграни и немирни. Неки имају тамне  или плаве очи а неки чак и  зелене.  Касније човек схвати да нема везе што није исти као остали. Свако треба да буде свој. Што је најпоучније из свега овога то је да колко год људи били другачији то не спречава да сви будемо једна велика заједница.

Човек треба да упознаје нове људе без обзира што су другачији jер понекад та различитост доводи до нових пријатељстава, забаве и авантура.

Наталија Л.  V-3

 

Различитост није препрека

 

            Разлижчитост је природна особина свих живих бића. Моја башта је засађена различитим цвећем свих боја, мириса и величина. Баш та различитост и шаренило моју башту чини лепшом. Различитост није и не може да буде препрека да ти неко буде драг. То је осећанје које свако осећа и доживљава на свој нечин. Па и људска бића су различита било по боји коже: бела, жута или црна;  било да су различитог материјалног стања.

          Таква предубеђења о различитости се све чешће и чешће испољавају кроз однос и понашање међу људима. Млади нису ни свесни проблема, па често занесени, поготово материјалним стањем,  на неки начин испољавају негативан и одбојан став према онима који потичу из материјално сиромашнијих породица. Они онда греше и веома често  задиркују, па и понижавају те особа. А такве особе углавном имају више поштовања према другима и све, па чак и оне који их понижавају они гледају као пријатеље. У то сам се уверио када је један мој пријателј добио лошу оцену. Сви су му се смејали, а једна дечак на којег он никада није обраћао пажњу и којег је понижавао дошао је до њега и тешио га. Од тада су они најбољи другари и по цео дан се друже.

           Различитост је само предрасуд, а не и препрека. Осећање искрености и пријатељства се пре свега доживљјава у души, па тек онда показује на делу.

Јован В.  VIII-3

 

Упознаћу вас са…

 

        Сигурно знате да има много људи на овом свету и да се нисте упознали са свима њима.Зато сам ја хтела да вас упознам са мојом најбољом другарицом, Наталијом.                     

        Наталија има лепе зелене очи. На њеном глатком лицу виде се мале слатке пегице. Њена прелепа браон коса је јако мекана. Наталија је доста висока и средњег је стаса. Обожавам је зато што је културна и јако је добра. Она зна да ме развесели са својим форама које мени никада неће досадити. Када је она тужна, и ја сам тужна, али ме највише развесели када је јако срећна. Једном сам била код ње, смејале смо се на глас сваки секунд. Најсмешнији тренутак је био када сам пала са њених леђа јер ме је носила по соби. Пала сам на главу, али смо се ми смејале још више. О том догађају причамо и дан данас. Сваки пут ми буде жао кад се растанемо, али се одмах видимо следећег дана.                           

        Наталија је особа која вам улепша живот. Њу никад нећу заборавити.

Јелена М. V-3

 

 

Различитост није препрека

 

                 Воло бих да вам испричам причу о девојчици коју сви добро познајемо. Живот се са њом грубо поиграо већ у детињству када јој је узео родитљску љубав и приморао је на стално мењање боравка.

         Претпостављте причаћу вам о Сањи из мог одељења. На први поглед  била је јако слична нама, али по понашању различита. Она је имала своје “жуте минуте” које је испољавала у виду викања, некада плакања. У почетку те њене реакције су код нас изазивале чуђење, понекад страх или забринутост.Увек сам покушавао да схватим те њене реакције и тражио начин да их оправдам, али га нисам налазио. Једноставно она је била другачија.Трудио сам се да избегнем било какав конфликт са њом, јер ми је увек била стршна мисао да она нема маму, да се ујуту буди сама и да негде увек стрепи кави ће бити њени нови родитељи. Она не зна како је топао мајчин загрљај и како мама брине и како испраћа и дочекоје своје дете… Питао сам се често:”Како може да буде таква”. Кршила је сва наша правила понашања, смела је да викне на учитељицу, да се гласно расплаче, да каже другу да га воли… Једнога дана стигла је вест да Сања одлази из нашег одељења. Социјална служба ју  је пребацила у Дом за незбринуту децу у Сомбору. Дани су пролазили,  а наше V-3  је наставило своје учење, задатке, контролне…

        Једног дана одјекнула је вест да је Сања нестала и да се тражи. Сви смо били јако тужни, разочарани и било нам је јако жао. Мислим да је свако у својој глави мислио  да није морало да буде тако и да ли смо можда и ми негде погрешили. Вест о њеном проналажењу нас је све јако обрадовала, а онда смо сазнали да је побегла јер је желела да отпутује, ко зна где, сигурно тражећи свој комад среће.

         Научио сам од ње да једноставно постоје људи који су другачији и које требаш поштовати јер вероватно постоји разлог због чега се разликују. Научио сам да људе требате прихвати онакве какви јесу јер никада не можете знати  шта их је учинило таквима.

Стеван У.  V-3

 

Различитост није препрека

 

         У мом  одељењу  била је једна девојчица и  њен  брат,  они  су се  доселили  у другом разреду  у наше село.

           Били су јако добри и поштени. Међутим, некада су их родитељи терали да краду из  продавнице  јер нису  имали шта да једу. У школи су  их називали погрдним именима  и говорили им  како смрде… Некада  нису имали ни лист хартије, то је био само повод за ново ругање осталих ученика.  Они су само погнулии  главу и покушали да  не слушају. Кад  су хтели да се прикључе некој игри,  само  би  их одгурнули и рекли да за њих овде нема места.

Наставници  су некада  правили  акције  где се скупља  одећа  за њих, па би  свако донео  шта је имао од одеће. Оцене су   им  биле  поклањане јер ниду имали књиге ни одакле да уче. Када нису имали  нешто од гардаробе,   наставници  су им доносили од своје деце.

          Сада кад помислим, били смо баш сурови. Не знам шта је са њима данас. Много смо им одмогли, а нимало помогли или бар покушали да их разумемо. Сада сам сигурна да  знам правило: не гледајте како се неко облачи или каква му је торба већ какав  је неко изнутра.

 

Анастасија Б.  V-3

 

 

Различитост  није  препрека

 

          Разлицитост није препрека, ту реч људи не разуму, или не желе, али ја сам покушала и успела, нажалост на тежак и болан начин, који ме коштао пријатељства.

          Сваког лета идем код тетке у Футог. Тамо имам  много пријатеља. Свако вече излазили  смо на улицу  и дружили се. Једне вечери дошао је дечак кога нисмо познавали. Само је  седео у једенку и посматрао нас. Питала сам моје другарице ко је он, али нико није ништа знао о њему. Зачуђено сам  га гледала. Он је имао плаве очи и плаву косу, био је обучен сав у црно.  Покушао је да нам приђе, али сви су бежали од њега. Дошао је ред и на мене.  Пришао  ми је и преставио се.  Пружио ми руку и рекао ми је да су се тек сад доселили. Гледала сам само његове плаве очи, а онда му пружила своју руку. Он се изненадио као и моји пријатељи. Овај мој потез све је променуо. Од те ноћи  сви су  почели да ме избегавају. Била сам бесна на њих, а онда сам сватила како се осећа усамљени дечак. Одлучила сам  да се обучем у црно и пустим косу и одем до једенка. Чекала сам свог новог друга, али није га било. Почела сам да плачем. У једном тренутку осетила сам нечију руку на рамену, окреула сам се у нади да је то он, али то је била  моја другарица.  

         Чврсто сам је загрлила и рекла да смо погрешили што пре нисмо сватили да различитост није препрека за пријатљство и да сви требамо да будемо толерантни  јер нисмо сви исти.

Бранислава Ж.  VI-3

 

Живот чине ситнице

 

           Свако у себи крије бар мало нежности, хуманости, лепоте и племенитих догађаја. Недавно сам открио да неке од тих особина, поседујем и ја.

       Пре неколико дана враћао сам се са часа математике. Баш када сам био испред куће чуо сам јак ударац и језиви плач. Отрчао сам по баку са којом сам установио одакле допиру страшни  звуци. Главна радња догодила се у кући једне осамдесетогодишње баке. Неколико минута сам ћутао, а затим скупио храброст и упитао да ли старој комшиници треба помоћ. Она је одговорила:”Не, не сам ћу”. По њеном гласу схватио сам да јој треба помоћ. Хитро сам прескочио закључану капију и угледао јадну баку како седи испред улаза. Нисам успео да је подигнем, али баш у том тренутку видео сам Горана, даљег комшију. Он и ја смо помогли старици да устане и почисти просуте орахе.

      Овај догађај ћу памтити као моје најлепше племенито дело.

 

Стеван У.  V-3

 

Различитост  није  препрека

 

          Када погледамо свет око себе, видимо доста сличности са осталим људима. Људи прате трендове и већина их личи једни на друге. Телевизија, друштвене мреже, новине и други медији нам представљају гомилу једноличности.

          Уколико се појави неко ко одступа од онога што друштво сматра лепим, добрим или успешним, та особа се сматра чудаком и веома често је одбачена од свих.  Често неког одбацујемо само зато што нам се не допада његов физички изглед, социјални статус, занимање, језик којим говори… Различитост не би требало да буде препрека. Некада се људи који не говоре исти језик много боље разумеју од оних који га говоре. Млади немају разумевања за потребе старијих, стари заборављају да су били млади, здрави губе стрпљење за болесне, људи са хендикепом су на стубу срама због нечег што нису желели да им се догоди у животу. Постоје људи који нису могли да бирају савршен изглед какав друштво прихвата. Неко је лепши и успешнији од нас, па га опет не прихватамо због љубоморе и сујете. Треба бити пажљив према људима;   лепота,  младост, здравље и успех нису вечни. Тако и сиромаштво, болест, туга, могу се превазићи, потребно је само мало пажње и пострека. Свима нама се може десити да упаднемо у воз пун егоиста и саможивих људи, добро је док не постанемо један од њих.      

             Разлике нас чине племенитим и пружају могућност да растемо као људи. Ако прихватимо лепоту различитости, свих оних који не изгледају, не мисле и не живе као ми, заволећемо је. Постаћемо бољи људи, а свет ће добити нови сјај.

 

Стефан-Немања К.   VII-3

 

 

Различитост није препрека

 

           Људска мишљења везане за разлике су резултат страха од нечега новог,  људима непознатог. Обично су ти страхови сувишни и неосновани.  

          Већина људи има сличан начин живота, али се доста њих и разликује од нас, па због тога имамо страх једни од других. Страх да да је  разлика  препрека за љубав или пријатрљство,  да ћемо због тога бити исмејани или одбачени. Међусобне разлике треба да нас непрекидно уче да будемо бољи да свима пружамо једнаке шансе за дружење, љубав, посао… Треба прихватити и помоћи неком ко се осећа лоше јер га друштво одбацује.  Разлике могу бити добре, јер из њих можемо научити нешто ново што до сада нисмо знали. На пример,  у одбојци, на једној утакмици, ми је запала за око разлика између мене и играчице из супарничког тима.  Нисам имала страх да јој се обратим. Након утакмице, сачекала сам прилику и упознала сам се са њом јер ми се допало то како она уметнички изводи неке покрете са лоптом, другачија је од мене, и од одбојке прави уметност. Њена одлична игра ме није спречила, није направила препреку у томе да разговарам са њом. После тог разговора смо започеле  дружење и научили много једна другу и унапредили наше способности. Обогаћене нашим међусобним разликама, постале смо пријатељице.

         Разлике не праве препреке између пријатеља. Постајемо богатији  уз помоћ туђих особености. Лошије, ружније, сиромашније људе од нас одбацујемо, а бољих и успешнијих се плашимо и мрзимо их. Љубоморни смо и завидни.  Када схватимо да разлике могу да нас обогате и уздигну, сви ћемо бити срећнији и имаћемо много више пријатеља и нових искустава.

   Анастасија К.   V-3

 

Различитост није препрека

 

              Људи се разликују по много чему, али има и то својих чари. Испричаћу вам такву ситуацију где различитост није препрека.

             Била сам трећи разред основне школе и у разреду нас је било осамнаест. Једног сунчаног дана стигла сам у школу где сазнајем да добијамо нову ученицу. Сви су збуњено гледали учитељицу док нам је то саопштавала, а одједном почели су сви на сав глас да вичу:,,Ууаа,уа,ууа.’’ Следећег дана ишчекивали смо долазак новеу ченице. Наша учетељица ушла  је у учионицу и представила нам ју је. Она је имала дугу црну косу и мало тамнију боју коже. Када је учитељица отишла, свако од нас јој је прилазио и запиткивао одакле је, и како је баш у нашу школу дошла. Сасвим случајно неко ју је питао да ли има родитеље, на шта је она одговорила да је усвојена и да јој родитељи нису баш најбољи. Од тог тренутка дечаци су почели да је задиркују због тога што је усвојена,  али и због њеног изгледа. Многе ружне речи су јој говорили, али она је била своја и није обраћала пажњу на њих. Понашала се као дете за пример. То што су  је они задиркивали није је спречило да буде добра, паметна, образована. Сама је градила свој циљ, много пута су га рушили,  али она је имала две важне особине за опстанак:снагу и вољу.

             Из овог догађаја извукла сам важну поуку, а то је да РАЗЛИЧИТОСТ НИЈЕ ПРЕПРЕКА!

Дуња Н.  V-3

 

Упознаћу вас са….

 

     Породица је много важна, али пријатељ је нешто што ти остане у срцу.

     Упознаћу вас са мојом најбољом пријатељицом.Зове се Миа. Има смеђе очи и кестењасту боју косе. Од рођења смо нераздвојне, јер су наше маме биле чак и у истој болници када смо се родиле.

     Када смо биле у вртићу, ишле смо на екскурзију и заједно смо седеле у аутобусу. Миа ми је предложила да купимо чоколаду јер смо биле гладне. Изашле смо и купиле смо чоколаду и наравно,  нисмо добиле кусур јер нисмо знале да рачунамо. Окренуле смо се и виделе да је аутобус нестао. Почеле смо да плачемо и да са дрхтавим дечијим гласом вичемо упомоћ. Миа је викала:,,Мамаааа,гдеси?!!’’ Одједном иза нас се појавила васпитачица и увела нас у вртић док смо нас две вриштале и плакале. То је једна од много ситуација где смо се држале заједно.

       У било којој ситуацији подршка смо једна другој јер је пријатељ нешто што се чува до краја живота.

 Дуња Н.  V-3

 

Различитост није препрека

 

            Различитост никоме никада не би требала да представља проблем.

            Искрено мој најбољи друг и ја смо веома различити. Он је тамнопут, а ја сам скроз супротно. Он је ситан, а ја крупан. Могао бих да набрајам наше разлике  бескајно. Рашу и мени је једном његов деда причао како је Рашин наврдеда дошао у Србију под именом Енес.  Са тридесет година се оженио и узео женино презиме Радовановић. Рашо због боје коже трпи много вербалног насиља,  па чак и физичког. Кад нас мој тата поведе са њим у Нови Сад,  људи  обично нешто добаце на рачун Рашиног изгледа. Увек сам ту да га убедим да то није важно, да је једино важно да је добар човек.  

         Због свега тога, у инат свим разликама, ми смо остали најбољи другови.

Никола И. VI-3

 

Различитост није препрека

 

             Свако жели да личи на себе и да буде свој. Имам друга који је то доказао.

             Мој друг Ненад доселио се у Деспотово и кренуо је у нашу школу. Када смо га први пут видели изгледао нам је чудно. Другачије је причао и мислио сам да се неће добро уклопити у наш разред. После неког времена Ненад је доказао да различитост није препрека и какав год да си, ако си добар пријатељ и друг, можеш се лепо дружити. Ненад је са нама већ две године и сјајно се дружимо.

             Он  је доказао да иако си другачији од осталих да то није препрека и да се може уклопити у друштво.

Денис Х.   VII-3

 

Упознацу вас са…

 

      Сви ми имамо пријатеље са којима се дружимо.

      Мој пас Ариел који има две године, што је у псећем свету око двадесет година. Он је пулин са бојом длаке као печени кестен. Прве две године,  када га је мој тата донео, био је мањи од палчића.  У једну собу сам му однео кутију и старе крпе и мајице. Подигао сам му ролетну да би могао да види спљашњи свет. Порастао је и почео да бежи сваки дан. Када год бих  ишао у школу, он би стално ишао за мном. Порастао је, односно удебљао се, па није могао да прође испод капје. Тако да је само избацио њушкицу и тужно лајао, па бих га ја пустио из сажаљења да изађе. У златну јесен када је дрвеће оголело, тата и ја смо му направили кућицу у коју дан данас није ушао. Тако завезан, поред кућице коју мрзи,  кад год би моја породица и ја негде кренемо, он би тужно лајао за нама јер би и он желео са нама.  Понекад ја га одвежем па се цео дан играмо.

     Лепо је имати друга са којим можеш да се играш.

Радован К.    V-3

 

Различитост није препрека

 

           Свако гледа неку особу на свој начин, из свог искуства.

           У наш фудбалски клуб је дошао нови члан, Немања. Сви су га тукли, вређали, гађали лоптама и слично.  Нису му додавали лопту  јер је био Ром који није имао кров над главом и носио је покидане копачке. Није био лош.  Био је веома поштен и снажан да трпи вређање и много је добро играо фудбал. Једног дана када сам легао у кревет размишљао сам о њему. После сам схватио да нема везе то што је Ром  јер је добар човек. Сутра сам све испричао тренеру. Он је рекао ако га неко буде дирао да ће бити избачен из клуба. Напочетку сви су били добри према њему јер је тренер тако рекао, али  после тога су схватили да је јако добар.

         И данас се сви друже са њим и мислим да смо му улепшали живот. Не треба глумити да си лош и неком угрожавати живот.  Требаш бити добар и свима  желети само добро.

Огњен Г.    VI-3

 

Живот чине ситнице

 

         Дошао је осми март. Сва срећа из мене зрачи као сунце мојим лепим улицама.

      Петог марта сам одлучила да обрадујем моју маму и моју баку, тако што ћу им купити прелеп цвет. Моја мама воли цветове, али некад дође у ситуацију да јој цвет увене, само зато што нема времена да га залива. Док моја бака много цвећа, па могу рећи да њена кућа није кућа, већ прелепи врт.  Када сам била у продавници, размишљала сам које цвеће да узмем, али коначно прелепи цветови су се појавили и помогли ми да одлучим.  Прво сам купила мојој мами, па сам га однела до моје баке како изненађење не би било покварено. Затим сам се испричала са мојом баком и нашле смо одлично место да сакријемо цвет. Касније сам поново отишла у продавницу и купила  сам баки цвет. Однела сам га кући са пуно среће и радости. Не знам да ли је моја мила мама мислила у себи и говорила: “ Да ли је моје дете мислило и на мене?” Долази седми март. Не могу више да издржим, морам да им покажем моју ситницу. Обрадовале су се као никад у животу. Колико су биле срећне, дошло ми је да заплачем.

     Понекад и за мале пажње  људи се обрадују још више него за велике. Схватам да и маме и баке и очеви су срећни су срећни за оно што им своји најмилији поклоне.

                                                                           Наталија Л. V-3

 

 

Различитост није препрека

 

            Свако је посебан на свој начин и не треба га због тога омаловажавати.

            У нашу школу је дошла нова ученица. Она је имала другачију боју коже него ми и облачила се јако чудно и дугачије од нас. У почетку нико није хтео да се дружи са њом јер су сви мислили да је чудна. Кад год прође поред неког, сви би је оговарали и смејали би јој се у лице због тога какву боју коже има и како се облачи. Она је била усамљена. Мислила је да је проблем у њој,  а не у њима и у њиховом безобразлуку. Нико од њих се никад није запитао како се она осећа и да њихово понашање она не доживљава као  шалу на њен рачун,  већ вређање. После дужег времена они и даље нису престали да је вређају. Одељење  је имало јако важан тест. Сви су га урадили и чекали резултате. Кад су стигли резултати,  она је имала максимум бодова. Сви су били запрепашћени, нису могли да верују у њен успех. Када је цела школа сазнала за то,  сви су је гледали другачије. Чак су почели да јој прилазе и причају са њом.

          То што неки носе наочаре, протезу, неки имају различиту боју косе, коже и различит стил не значи да је мање вредан и не треба га потценити. Сви смо једнаки и сви имамо иста права.

Јелена У.    VI-3

 

Упознаћу вас са…

 

      Упознаћу вас са умиљатом, слатком девојчицом, Дуњом.

   Она је чврстог карактера и неустрашива у свим ситуацијама. Има смеђу косу попут кестена и светлуцаве, смеђе очи. Воли да се смеје и својим лудим шалама насмејава друге. Често облачи хеланке и мајицу кратких рукава. 

    Познајемо се још од од пелена. Увек смо све делиле, размењивале.. Понекад се посвађамо, али како кажу: „После свађе све је слађе!“ Свако јутро улази у школу са широким осмехом на лицу, и прича ми шта јој се догодило током јучерашњег дана. Када она не дође у школу, осећам се као да сам у пустињи, као да мене пола спава.

      Волела бих да свако поред себе има једну Дуњу као што и ја имам, да вам помаже и буде уз вас када вам је најтеже.

Миа  С.  V-3

 

 

Различитост није препрека

 

                   Сви смо различити, неко има плаве, неко зелене а неко браон очи. Неки причају српски,  а неки енглески, али то уопште није битно да бисмо се међусобно поштовали.  Има даце која захтевају посебну негу. Уобичајени случајеви када се ругају вршњацима због тога  кад неко има велике уши, уста, нос, носи наочаре или кад је неко крупније грађе.

                 Познајем једну девочицу која је ромске националности. Она је добра, вредна и дружељубива, једино што није имала другаре. За њу су причали да има вашке и да краде, али то није била истина. Кад би неко нешто изгубио,  њу би окривили да је украла. Њени другари никад нису размишљали како се она осећа. Није она једина према којој се тако понашају. Такве деце има много. Такође,  познајем једног дечака чији родитељи немају новца и њега су друга деца вређала због тога. Било им је смешно што он нема за ужину, никад нису хтели да поделе са њим део ужине. Свесна сам да нико од нас не бира како ће да се роди, ко ће му бити родитељи, да ли ће бити богат или сиромашан, да ли ће бити здрав или болестан, бео, или жут…  Наша обавеза је да прихватимо њихове мане и врлине, помогнемо колико смо у могућности, а никако да их осуђујемо по било ком основу.

              Потрудићу се да макар убедим људе око себе да различитост није препрека, јер на младима свет остаје, и надам се да ћу успети у томе.

Александра К.   VI-3

 

Упознаћу вас са …

 

           Има много људи и животиња у мојој породици које бих волела да упознам са вама. Овог пута ћу вас упознати са мојим кућним љубимцом.

     Он је мали пас. Зове се Јорки. Његова раса је јоркширски теријер. Има само једну годину, рођен је 26.1.2018. године. Као мали био је црн као угаљ, а сада је сив као пепео. Има мали црни нос као дугменце. Очи су му смеђе. Длака му је веома дугачка. Он обожава када га чешкам по стомаку, мазим, када се играм са њим … Воли кад га  шетам да обуче своју плаву, малу јакну. Од хране највише воли јабуку и сунцокрет. Свако јутро га очешљам и вежем реп. Понекад му правим фризуре. Обавезно га окупам када се испрља.

         Много волим Јоркија зато што је мали и сладак. Одувек сам хтела да га добијем и жеља ми се испунила.

Анђела Ж.   V-3

 

Различитост није препрека

 

            Једног дана у нашу школу дошла је нова ученица.  

            Била је баш стидљива, повучена…  Прошло је неколико дана од како је у нашој школи, и још јој нисам пришла да се упознамо. Коначно сам скупила храбрости и пришла јој. Преставила сам јој се и почеле смо да се дружимо.  Све је било добро, њено понашање је са свим било културно и фино, баш како доличи једној девојчици. Прошло је доста времена од како се дружимо. Схватила сам да заправо она и није таква каква је била у почетку, као да се нагло променила,  па је постала безобразна према мени, али и према другима. Мени то није сметало јер без обзира на то ја сам хтела да се дружим са њом. Мој тата ме је питао да ли се дружим са том новом ученицом и рекао ми је да откако је она дошла у нашу школу ја нисам иста,  да сам се превише опустила и да су ми се поквариле оцене. Негирала сам то и говорила да није тако. Рекао ми је да не треба да се дружим са њом јер је она тотално различита од мене.

             Нисам га послушала и наставила сам да се дружим са њом.  Схватила сам  да је она другачија од мене, али д мени та различитост прија (само још да поправим оцене).

Марија-Магдалена С.  VII-3

 

Упознаћу вас са…

 

       Свако има особу коју воли највише на свету за мене та особа је мој тата.

       Мој тата има смеђе очи као кестен и црну косу као угаљ. Има јако нежне руке. Мио глас који ме успављује. Некад виче на мене, али га ипак волим.Увек ми помаже око домаћих задатака. Помаже ми да учим техничко, историју, географију…  Када има новца, купи ми шта год пожелим. Некад ми прави вечеру коју волим. Душа му је чиста, воли да помаже људима које познаје. Зна да ради скоро сваки занат: прави ствари од дрвета, ставља ламинат, кречи зидове… И поред свих послова увек нађе времена за мене.

          Код њега волим што је драг према мени, јако ме воли и ја њега. Највише га волим у својој породици.

Катарина Ћ.   V-3

 

Различитост није препрека

 

             Сви смо ми различити, неки су високи, неки ниски, неки имају плаву, а неки црну косу. Не разликујемо се само по физичком изледу, него и по понашању, али без обзира што смо различити сви ми можемо бити пријатељи.

             Једног дана у школу је дошла нова ученица. Имала је плаве очи, кратку плаву косу и дуге ноге. Била је лепа и интересатна и сви су хтели да се упознају са њом. Пришла сам јој да се упознамо. Упознале смо се и стално смо се дружиле. Када сам је мало боље упознала,  схватила сам да не волимо исте ствари, исту храну, исте друштвене активности. На пример она је стално учила, а ја не. Она је јела само воће и поврће, а ја већином  месо. Увек када сам је звала да се играмо,  она је учила,  али нисам се љутила, јер сам знала да се труди за своју будућност. Желела је да учи за доктора, а за доктора требају одличне оцене. Моја жељ је да постанем за кувар, а за кувара не требају све петице. Без обзира што нисам волела да учим, она ми је помагала да схватим да учење може бити забавно. Није ми било абавно, али трудила сам се због ње.

          Различитост никад није препрека ако прихватимо и разумемо да разлике могу бири предност и богатство, мој пример је потврда тога.

Данијела Ј.   VII-3

 

Различитост није препрека

 

             Била сам код бабе за распусту. Тамо у Футогу,  нисам имала много приљатеља јер нисам ни са ким хтела да се дружим.

             Једног дана доселила се нова девојчица у село. Нико није хтео да се дружи са њом јер јој је таман тен.  Сви су  мислили да се не купа. Она је уствари била много дружељубива особа, волела  је да се дружи са свима. Када је била  напољу, хтела је са неким да се дружи али, коме код је пришла сви су бежали од ње.  Видела сам како седи поред дрвета и плаче.  Пришла сам јој и рекла да хоћу да се дружим са њом.  Она се осмехнула и отишле смо на игралиште да се дружимо. Други дан, опет смо изашле  и дала сам јој идеју да се упозна са мојим пријатељима.  Пристла је,  али уплашено. Покушала сам да их упознам са њом. У том тренутку им је рекла да није оно што они мисле. Пружили су јој шансу. Неколико дана касније упознали смо је са још другара, на крају су јој се сви извинили што су је избегавали.  Гледала је у мене јер није знала шта да одговори на извињењ.  Погледала сам је и кимнулаје  главом да прихвата извињење.

             Научила нас је лекцију  и  сви смо схватили да различитост није препрека за дружење.

 

Анђела Ш.     VI-3