Tag Archives: Стваралачки кутак

Стваралачки кутак

Уобичајен

Златан пешкир

    У једној далекој земљи, био један цар.Тај цар је био веома болешљив човек. Када год би се цар брисао после умивања или купања добио би осип који би јако сврбео.

     Цар је слао многе своје поданике да траже материјале за пешкир од којег њему не би излазио осип.   Узалуд су тражили лек док једног дана није дошао један сељак. Он му је рекао да је чуо да у шуми постоји један човек који прави пешкире толико магичне, да не само да не би имао осип, него би га исцелио од болести које је имао. Цар чувши то наредио је да му се одмах припреме кочије и да крену у шуму и пронађу тог човека. Када пођоше на пут, одаљили су се једва мало од града, када су их сусрели бандити и узели им сву храну. Док су бандити бежали,  један од слугу их је пратио и дошао са њима до њиховог кампа. Искоривстивши згодан тренутак, слуга је узео сву храну и вратио ју је  цару. Наставили су пут и стигли до куће човека који израђује златне пешкире. Цар је ушао у кућу и питао човека да ли може да седне. Човек је рекао да може и питао га шта му треба, а цар га је питао да ли може да купи један од пешкира и колико би га  то коштало. Човек се само насмејао и рекао да ће коштати само један осмех. Цар је рекао да је то немогуће и питао га колико му новца треба. Човек је рекао да њему новац не треба већ му је потребно само да људи буду срећни.

     Збуњени цар се насмејао и добио пешкир. Не може се све у животу купити новцем!

Милош П.   V-3

 

     Веровали или не, то се стварно догодило

 

Путовати је диван осећај. Већина људи воли да путује, а некима припадне мука чим седну у неко превозно средство. Мене је у почетку било страх летења авионом, али чињеница да треба да летим у Париз излечила је мој страх.

     Париз је прелеп град који се налази у Француској. Одлазак на Ајфелов торањ и шетња поред реке Сене су били невероватно искуство. Док сам стајала на врху Ајфеловог торња, све време сам разгледала и фотографисала град. Сваког дана сам одлазила на торањ. Једног дана је било ужасно, оклизнула сам се и замало пала са торња.То што је моја сестра стајала поред мене и ухватила ме ми је стварно добро дошло. Остатак одмора нисам одлазила на торањ, али сам и даље уживала и лепо се проводила. Одлазак кући ме је растужио, али се бар више нисам плашила лета авионом.

     Неки другари ми нису веровали у оно што се догодило, али веровали или не, то се ипак догодило. И иако можда више нећу ићи у Париз, посетићу још много градова за које знам да ће ми се допасти.

Ана-Марија Ђ.   VI-3

 

 

Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

 

Животи младих и старих људи много се разликују, од оног што се прво уочава, изгледа, до  погледа на свет, животног искуства, до онога шта су проживели и стекли.

     Када смо мали, битна нам је само игра и да нам родитељи испуне све шта пожелимо. Јако смо привржени родитељима јер нам они не само испуњавају жеље, него и дају ону невидљиву помоћ у виду охрабрења кад нам је најпотребнија. Не маримо много за њихове проблеме и обавезе, правдамо се тиме да смо мали и имамо своје муке и бијемо своје битке. Како постајемо старији, савети одраслих нам постају досадни јер се не слажу са нашим жељама.Тада једва чекамо да добијемо право гласа, па да можемо да мењамо шта нам се не свиђа. Неки млади се изборе са немирним временима, а неки се изгубе на том путу. Неки чак намерно праве пакао од свога живота, љуте се, бунтовни су, праве преступе, и не слутећи да тако повреде и своје најмилије. Понекад ми се чини да неки људи никад не изађу из пубертета. Заборављају колико је тешко било извести их на прави пут, ко их је учио да ходају, говоре, ко им је скидао температуру, ко је радио да би они имали све. Највише ме боли када видим нека стара лица којима нема ко да да ручак, лек, да их утеши и да им се на тај начин захвали за све оно што су пружили и несебично дали. Жао ми је што се временом догоди да они који су нам били најбитнији, постану јако далеки. За мене је јако важна пета божија заповест, она говори да требамо поштовати своје родитеље да би дуго и срећно поживели. Када би сви имали поштовања према својим родитељима, имали би га и према другима.

    Све се теже проналази пут који води ка мосту разумевања и солидарности између младих и старих. Живот се може учинити лепшим местом када би млади увек имали свест о томе коме дугују оно што су постали. Тек тада би стари били спокојни да ће их рука којој су дали живот чврсто држати до последњег даха.

Стефан Немања К. VI-3

 

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

 

Летње врућине увелико трају, а ја идем са родитељима да изведем деду из болнице. До пре неколико година ишао бих са дедом на базен. Деда ме је научио да пливам, још увек виталан пензионер скакао би са скакаонице, а за њим и ја са друштвом. Сада деда иде уз помоћ штака, а бака са штапом, осећам, потребна им је помоћ. Пошто не живимо у истом месту, викендом идем код бабе и деде. Део распуста проводим код њих и помажем им да одржавају своје домаћинство..

     Деда нас нестрпљиво очекује на кревету причајући осталима у соби да очекује ћерку и њену породицу. Када нас је видео, покушава да устане, али не успева. Ноге га не слушају, али још има јак стисак руке и топли загрљај. Доктор доноси отпусну листу и поздравља се са драгим пацијентима. Седа коса, бреме година на леђима, по која бора на лицу, али још увек ведра духа, осмехом поздравља све присутне уз речи да је боље да се други пут сретну у кафани, мада је у њу ретко залазио. У ходнику тата види једног крупног деку у колицима како покушава да уђе у собу. Прилази му и рече: Познаје те ли Ви мене? Био је то татин професор практичне наставе. Човек који га је учио тајнама заната. Тата упознаје мог деку са бившим професором, а он са сузама у очима каже: Била је то добра генерација, потпуно свестан са ким разговара као да је јуче држао час, а не пре тридесет година. За кратко време тата му је испричао где су остали његови ђаци и чиме се баве. Са великим потешкоћама, и уз нашу помоћ дека је ушао у аутомобил. Иза нас је био нервозан возач коме је наше возило сметало, а ми смо му рекли да је у ауту један старији човек који тешко хода. Погледао сам деку у очи, а оне као да су говориле: Извини, не могу брже. Човек се променио и веома љубазно помогао тати да се укључи у саобраћај. Стигавши кући деда је погледом испратио све само њему знане промене у дворишту. Дуг загрљај са баком, испадање штапа из руке, уз помоћ тате улази у кућу. Од прошле године и бака се креће са штапом. Љуби нас све редом, чини се као да би могла да потрчи од среће, али ноге је не слушају.  Пуштамо баку и деку да се испричају, а ја идем по сладолед. Сестра и мама преузимају улогу домаћице и помажу баки око кућних послова. Бака и дека са осмехом на лицу коментаришу како смо порасли.

    Док се враћам ка кући, размишљам о променама које нам носи живот. Покушавам да схватим како су бака и деда преко ноћи изгубили снагу и животну виталност. Срећни су пошто имају нас, остаје ми само да се надам да свака старија особа има неког свог да се о њој брине. Нећу ни да помишљам да може другачије.

Ненад П. VIII-4