Category Archives: Стваралачки кутак

Стваралачки кутак

Уобичајен

Сто младих талената: јужнобачког округа, 2015.

Волети није лако

Угледала сам те очи пуне сјаја.

У мом срцу родила се љубав тајна.

Дошао је и тај дан – да се заљубим и ја.

Почела сам да откривам шта љубав значи.

Сазнати шта је љубав није лако,

јер често љубав мора да се крије.

Али, права љубав крити се не може,

јер просто мора неком да се каже.

Понекад позвала бих га и рекла да га волим,

али се бојим да ће да ме боли.

И зато вам кажем волети је лепо

али није лако.

То не може свако.

Мануела М.   VI-3

Љубав-шта је то?

Да ли се икад запитате: Љубав шта је?

Да ли је то радост и срећа?

Ил’ туга највећа?

Љубав је као мрвица хлеба.

Чуваш је и пазиш,

а кад је испустиш, повратка јој нема.

Љубав је замка у коју се упада лако,

а излази се из ње веома полако.

Љубав је бол,

и једно дивно осећање.

Оно изненада дође, и брзо прође.

Њој се не треба клањати,

иако наноси бол и штету,

доноси и радост већу.

Да ли се икад запитате: Љубав шта је?

Да ли је то радост и срећа?

Ил’ туга највећа?

Ивана П.  VII-3

Моја мама

Има плаве очи попут неба.
Стално ми говори шта радити треба.

Има нежне усне попут латице руже
Које полако ми се приближавају и око мене круже.

Руке су јој меке и нежне као свила
Права је срећа ко оваку маму има.

Увек је ту када сам тужна и сама
Моја љубав према њој не би стала ни у три рама.

Понекад бату и мене грди,
Али ја се због тога уопште не чудим.

Живот је некад тама,
А светло носи – моја мама.

Милица Б.  VII-3

Ниси сам

Отишао си, ни јавио се ниси.

Сад те само још у сновима видим.

Ни слутила нисам, да ће свему доћи крај.

Још стојим у овом окрутном времену.

Још се надам.

Још те правдам.

Ни сама не знам чему све то.

И док време буде пролазило,
чекаћу те у неким другим просторима.
У неким другим световима…

Да ти још једном руке пружим, и кажем:
Ниси сам…

Анамарија Р. VII-3

Песма о Ани

Деца су весела.
Киша је падала.
Ана је заспала.
Ана спава.
Гледам је заљубљеним очима.
Да приђем јој, бојим се,
зато јој тихо шапућем:
Ана, љубави, ти си живот мој.
Љубави моја, у срцу си ми.
Ана, ти си лепа
И волим те ја.
Немој да се будиш, молим те.

Синиша П.  V-4

Чежња

Ведро је небо над реком.
На љубав лето мирише.
Са неком чежњом далеком,
сад моје срце уздише.

И синоћ ту сам плакала,
у сенци врбе жалосне.
Од месечине саткала
Тренутке неке заносне.

Нечије очи немирне
душу ми зарбише.
Па када је месец додирне,
на тугу замирише.

Цветак љубави скривене
још једном сузом заливам.
Не дам му да свене
од себе саме, свој бол сакривам.

Ивана В.   VI-3

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Расправа о фудбалу и кошарци

Настала је полемика о томе који је спорт важнији. Једни људи о фудбалу говоре да је то занимљив спорт, да је већа заступљеност тимског играња, да је он добар за кондицију и психичке вештине. С друге стране људи који не воле фудбал, а воле кошарку кажу да је то веома груб спорт и може се лако повредити, а за кошарку говоре да је добра јер захтева брзину, спретност, вештину и прецизност. Љубитељи фудбала негирају забавност кошарке због малог терена и мање времена, а и лакше се дају поени. Фудбал или кошарка, на вама је да одлучите. 

Милош Д.  VIII-3

Особа која ми значи

Када сам први дан кренула у школу, упознала сам једну занимљиву особу. Она се звала Тамара.О њој пишем јер ми се много свидела. Тамара има очи боје кестена, усне боје вишње, али има она још нешто што њено лице развесели, то су мале ситне пегице. Када је погледам, подсети ме на једну девојку из цртаног филма. Она се звала Пипи. Тамара има много добру душу и много је занимљива. Она и ја се много лепо слажемо, увек једна другој помажемо. Много је волим јер је она много доброг срца. Када се посвађамо, нама буде много тешко јер знамо да смо јако добре пријатељице. Она је у друштву много занимљива, воли да се шали и забавља. Увек ми помогне и у добру и у злу. О њој сам писала јер ми је добра пријатељица. Нас две се много дуго дружимо и увек ћемо бити добре и дружити се заједно.

Бранка К. V-4

Природа у мени буди осећај
мира и задовољства

Природа у мени буди осећај мира и задовољства. Зато што је то нешто најлепше на свету.
Увек сам маштао да имам једно мало острво на коме бих уживао у чаролијама природе. На том острву бих донео животиње и садио бих биљке. Једном сам на острву видео јако чудну, али и лепу биљку. До сада никад је нисам видео у животу и зато сам јој дао назив Ружа. Назвао сам је ружа јер је имала тако бујне латице обојене у тамно црвену боју. Имала је на стотине трнова, па кад сам је први пут ухватио убо сам се. Било је ту и других и лепих биљака, али ова ми је била најлепша. Дрвеће је било јако високо и са пуно лишћа. Било је и листопадног и четинарског дрвећа. Четинарско дрвеће би имало бодље које никад не би отпале док се код листопадног дрвећа кад дође јесен отпада лишће и променило би боју у бакарну, жуту или црвену .
Животиње сам хранио и пазио тако да су овце имале јако лепу вуну од које бих правио одећу. Птице би имале јако лепа крила која би била разних боја: црвена, браон, смеђе… Змије и остали гмизавци који су отровни не би нападали људе и били би им пријатељи. Делфини и остале морске животиње би биле светло плаве боје тако да се нису могли видети у мору.
Изабрао сам ову тему зато што јако волим природу и све што се налази у њој.

Александар Т. VI-4

Особа која ми значи

Када сам дошла у другу породицу, мислила сам да се са мном нико неће дружити и да нећу наћи праву другарицу. Међутим срела сам једну особу која ме је искрено прихватила. Особа која ми је помогла да ми све изгледа лепше у овој средини је моја другарица Бранка. Њена коса је смеђа као кестен, очи су јој смеђе као два бадема. Трепавице су јој дуге, а усне су јој као трешња. Лепо је витка и има леп тен. Увек је насмејана и позитивна. Бранка има добру душу и искрено срце, прихватила ме је као да се познајемо дуго. Увек ми је помагала да се уклопим у друштво и када сам тужна она је ту да ме утеши. Волим њене добре особине, а лоших нема. Када имаш праву другарицу, нећеш никад бити усамљен, јер имаш на кога да се ослониш. Бранка ми је дала вољу за искрено пријатељство. Свако би овакву другарицу пожелео. Захваљујући Бранки уклопила сам се у друштву и средину у којој сад живим. Другарице нису само за игру него да заједно поделе добро и лоше.

Кристина Н. V-4

Расправа – има ли Исус наследнике

Постоји расправа која се већ вековима одвија, а то је да ли је Исус Христос имао потомке. То тврде неки историчари који су пронашли податак да је Исусова жена била Марија Магдалена.  Ове историчар подржава дело Дена Браона: „Да Винчијев код“ у којем се тражи свети грал,  али се испостави да свети грал није предмет него особа, то јест Исусов предак. Такође су доказали да је Марија Магдалена била Исусова жена преко Да Винчијеве слике „Тајна вечера“.
Са друге стране ја стојим иза тога да је Исус био учитељ који је дошао на земљу да проповеда о Царству Божијем и да он није имао потомке што тврди сама Библија. Такође постоји податак да је свети грал , који се спомиње у књизи „Да Винчијев код“ , уствари путир којим је Исус причестио ученике вином , за време тајне вечере. По писаним , усменим и и материјалним историјским изворима испоставило се да Исус није имао потомке и да није имо жену што важи до дана данашњег.  Понекад помислим да овој расправи још није крај јер сваки дан открије се нешто ново на ову тему, колико год се то мени не допадало.
Стефан М. VIII-3
Веровали или не,али то се стварно догодило

Освануло је лепо суботње јутро, или боље рећи најтраги-комичније јутро у мом животу. Устао сам из кревета, а мама ми је рекла да се одмах обучем и доручкујем јер ћу данашњи дан провести код зубара. Искрено да вам кажем када сам чуо реч “зубар“, моји откуцаји срца су у тренутку престали. Деца обично кажу када идеш код зубара да је то ноћна мора, али овога пута чика зубар ће бити најмањи проблем наспрам онога што ће се мени десити. Мама је упалила ауто и кренули смо за Врбас. У току вожње мирно сам седео и размишљао шта ће чика зубар да ми ради. Када смо ушли у амбуланту, ред је био незамисливо дугачак. Много ми је било досадно, па сам се већину времена вијао и трчао по амбуланти. Од свог тог вијања и трчања имао сам потребу да одем у тоалет. Опрао сам лепо руке и тако сав срећан да изађем из тоалета догодило се нешто чега се не би ни у сну сетио. Врата од тоалета су се заглавила. У тренутку сам престао да дишем. Покушавао сам на све начине да отворим врата, али узалуд. Сви доктори, зубари, баш сви, су покушавали да отворе врата, али узалуд. За неколико минута је стигао бравар и у том тренутку сам помислио да ми је то спас. Бравар је покушао да отвори врата великим пајсером, али та врата су била као забетонирана. Бравар је рекао докторима да он ту више ништа не може и да тај зид мора бити разваљен. Коначно је зид био разваљен, а ја никад у животу нисам био срећнији онако као што сам тад био. Коначно сам схватио да никад не смемо престати веровати у себе јер нам је вера најдрагоценија.

Драган Н. VI-4

Невоља свачему човека научи
Нема тог човека на планети Земљи ког није задесила нека невоља, ја, ето, имам бесконачан број невоља без икакве користи, чисто да бих попунила слободно време. Моја невоља, која ми је некако остала упамћена, десила се када сам била на летовању са другарицама. Спремне за ноћно купање, кренуле смо ка плажи. Нисмо, додуше, ни слутиле да ће се догодити нешто што ћемо ако не цео, бар половину живота памтити. Те вечери биле смо саме на плажи, радиле уобичајне ствари као сви други људи. Када нам се мрак потпуно придружио, одлучиле смо да се прошетамо по тамним улицама тог великог града. Шетавши тако, угледале смо кућу која је на прави поглед деловала као кућа из застрашујућих филмова. Наравно, моја неустрашивост није ми дала мира, намамила сам другарице да уђемо у кућу како би се сликале. Кућа је била стара, обгрљена паучином и шкрипавим вратима. На зиду су стајале велике слике нејасних лица и безазлених речи. Када смо ушле, прво што сам угледала била је мачка која је са спрата скочила мени на главу. Уплашила сам се и заглавила ногу за нешто. У потпуном мраку, другарица прилазећи фиоци с намером да погледа има ли што год како би помогло да одглавимо моју заглављену ногу, срушила вазу која се разбила у бесконачан број комадића. На спрату зачула се бука и врисак, затим смо угледале светло. Уплашене, окупиране мојом ногом и разбијеном вазом, угледале смо жену која је страховито почела да виче на нас. Другарице су ме у последњем тренутку  повукле са собом и почели смо да бежимо, без извињења, што је наравно било погрешно, али у тој ситуацији страх је урадио половину посла. Невоља свачему човека научи, нас је научила да, изгледало нешто привлачно или не, никад не залазимо у нешто непознато и без размишљања о последицама.
Живана М. VII-3

Природа у мени буду осећај мира и задовољства

Јесен се у сивом огртачу и у златној хаљини нечујно ушуњала у наш живот. Она нас је загрлила својим огртачем и показује нам све своје чаролије.
Небом плове облаци који губе свој облик и боју, а небо полако губи своју ведрину. Сунце лагано и нечујно излази из наших крајева. У природи се мешају жута, црвена и зелена боја. Све изгледа као да је неки сликар испустио своју палету а боје су се само разлиле по природи. Дрвеће је скроз оголело. Оно спава са повијеним гранама и полако гледа како његово лишће пада на влажну земљу, и како људи газе по његовом тепиху, а оно шушти под њиховим ногама. У ваздуху се осети мирис и свежина природе и мирис зрелог воћа. Осети се мирис дуња, јабука, крушака и винограда пуног грожђа. Мали врапци цвркућу и чаврљају испод својих стреха и поздрављају своје другаре који одлазе на далек пут. Младе домаћице спремају и приводе крају спремање зимнице. На њивама се може видети још по који трактор и земљорадник. Деца се играју, скачу по лишћу и уживају у чаролијама које нам јесен доноси.
Не знам да ли је јесен сликарка са палетом и прелепим бојама или вила која претвара све у бронзу и злато и која чува своје чаролије. Волим јесен јер сви можемо да уживамо у њој и у новинама које нам она доноси.

Наталија П.  VI-4

Веровали или не,али то се стварно догодило

Једном смо тата,сестра,брат и ја отишли на бербу лубеница, а Неша  је дошао да нам помогне. У току мучења и тешког рада направили само паузу. Били смо гладни и хтели смо да начнемо велику лубеницу. Питали смо тату, а он нам није дао. Молили смо га и преклињали, а он нам опет није дао. Тата је био тврдоглав и морали смо да смислимо план. Неша је требао “случајно“ да испусти лубеницу. Одабрали смо њега јер смо знали да нама тата неће поверовати да је случајно испуштена лубеница. Ми идемо на бербу лубеница од малих ногу и извештили смо се. Опет смо почели да беремо лубенице после паузе. Ускоро је Неша “случајно“ испустио лубеницу. Одмах смо почели да једемо слатку лубеницу. Брзо смо је појели. Завршили смо и од целе лубенице остала је само кора. Почели смо да се смејемо јер смо сви били мусави и слатки од сочне лубенице. За то време тата се чудио како смо били навалили на лубеницу “као лешинари“. Памтићу овај дан јер смо се добро најели и први пут смо се забавили на њиви.

Анкица П. VI-4

Стваралачки кутак

Уобичајен

Како замишљам Атлантиду

Чула сам за мит о изгубљеном граду Атлантиди, о том догађају било је ту више прича, али углавном сам слушала како је један морски талас поклопио Атлантиду и она је нестала. Једном сам, јер сам имала толику жељу да идем, кренула да пронађем Атлантиду, наравно не сама, са мном је ишао један веома паметан човек, капетан Немо. Ишли смо дуго лутајући морем и најзад када нисам знала где сам, капетан Немо је на камену написао Атлантида. Застала сам замишљајући како је изгледала Атлантида. Атлантиду сам замишљала као огромно острво, плодног тла које људи користе за земљорадњу и сточарство. Острво изобиља, руда, злата, чистих извора и тропских шума. Острво мира и хармоније. Становништво ужива у срећи и благодатима. Видим децу како се играју у шуми, људе у пољу, жене у домаћинству, војнике који марширају путевима истине и правде.Чујем наиван смех деце. Замишљам велику палату подигнуту на узвишењу окружену водом и шумом. Палату пуну базена и фонтана, баште препуне воћа, цвећа и деце. Погледала сам Атлантиду под водом и даље је ту била палата, само ју је покривао муљ. Није било цвећа, али било је корала. Није било људи, али ипак је ту живело много риба различитих врста. Иако је Атлантида потонула, у њој се живот наставио.

Бранислава. В   V-3

Еј, рано моја

Еј, рано моја,
нисам ни видела, колико брзо је прошло,
од кад сам те први пут заволела…

Еј, рано моја,
кад ми приђеш, цео мој свет обасјаш.

Звездо моја најдража,
ноћима лутам и друге стално питам,
знају ли где су моје очи најдраже…

Еј рано моја,
да ли ме још чекаш у врту мом,
на нашем месту милом.

Еј рано моја,
кад би имала прилику,
само још једну, прилику.
Рекла бих ти колико те волим,
да си ми најпотребнији на овом безименом свету…

Анамарија Р.   VII-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Осуђујем сваку врсту насиља зато што сам доживео насиље у школи.Извео га је мој друг. Испричаћу вам тај догађај и зашто га осуђујем.
Када сам дошао у школу претпоставио сам да ће бити насиља, јер се то дешавало и ранијих дана. Када је био велики одмор, мој друг је почео да се гађа камењем. Одмах сам отишао и пријавио разредној старешини да извршава насиље. Када се завршио велики одмор и у учионици унутра је наставио да извршава насиље. Пред последњи час је узео столицу и повијао је све ученике у разреду. Када је наставница питала шта се догодило сви смо рекли да је извршавао насиље. Када је пошао кући, јако је ударио руком у орман и сломио је руку. Ово је само један од примера како завршавају они који су склони насиљу.
 Осуђујем сваку врсту насиља зато што ти који извршавају насиље не пазе и не размишљају које ће последице да се десе. Ти који раде лоше ствари често неће да признају да су криви.

Вук Г.    V-3

Смисао љубави

Тражили се нисмо,

само смо се нашли.

Сад тако нађени, као да се опет тражимо.

Можда је то смисао љубави,

та лепота неизвесности.

Спознаја да смо ту негде,

тако близу,

а тако далеко.

Ивана П.  VII-3

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Осуђујем сваку врсту насиља

У последње време све чешће примећујем на телевизији поруке: СТОП НАСИЉУ НАД ЖЕНАМА.

Нисам се много интересовао за то, док нисам погледао емисију у којој жена, која је била жртва насиља, није причала о томе.

Много пута насилници, без разлога нападају своје жене, туку их и морално злостављају. Многе жене трпе насиље у страху да немају где да оду. Често своје болне модрице покривају шминком да их не би осуђивала околина. Кроз све болне тренутке кроз које пролазе жене, пролазе и деца. Често деца покушавају да заштите своје мајке и онда они постају жртве насиља. Дечије радосно детињство престаје и претвара се у страх и стрепњу. Многи добри људи помогли су изградњи сигурних кућа где жене могу да се склоне од насилника. Волео бих да ни једна жена на свету више никада не буде жртва насиља и да сви насилници буду најстрожије кажњени.

Осуђујем ову као и сваку врсту насиља зато што су жене равноправне са мушкарцима и нису заслужиле да их неко злоставља на било који начин.

Огњен Ј.    V-3

Осуђујем сваку врсту насиља

О разним врстама насиља слушамо сваки дан у свим медијима. Насиљу су изложени како људи тако и животиње. Насиље може бити физичко, вербално, електронско, и сексуално.
На мене је оставила снажан утисак несрећа једног дечака. Неки људи су направили лажни профил са сликом једне девојчице која је желела да се упозна са дечаком. Упознали су се преко друштвене мреже Фејсбук. Договорили су да се нађу на одређеном месту. Дечак је послушао ту девојчицу и кренуо је ка њој. Када се приближио на договорено место, неки људи у полицијском оделу су рекли да ће га они одвести код те девојчице. Дечак је пристао и пошао са њима. Када је сео са њима у аутомобил ставили су му брзо лисице на руке. Одвели су га у напуштен тунел и завезали га. Дечак није могао да се помери седам дана. Доносили су му мало хране, тек толико да преживи. Дечак је био исцрпљен и није могао да хода. Седмог дана је пронашао шипку испод душека и њоме ударао по ланцима. Ланац се откинуо и дечак је срећно изашао из тунела и пузећи отишао до прве куће. Дечак је људима објаснио шта му се догодило. Људи су брзо позвали полицију која је одмах дошла и спасила дечака.
На мене је ова прича оставила врло снажан утисак, као и све истините приче и од тада сам врло опрезна када су друштвене мреже у питању. Нажалост овакве и сличне приче су све учесталије и друштво треба да се што више позабави овим проблемима.

Ивана В.    VI-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Противим се свакој врсти насиља. Осуда насиља је наша обавеза. Постоји више врста насиља, али за свако насиље мора постојати осуда .
Насиље на улици или у школи потиче од кућног васпитања. Када ученик не поштује своје другаре физички их повређује и наноси штету, то мора изазвати осуду целе школе. Не може се прихватити насиље јер повређујући друге насилник повређује и себе, као што је био један случај и у нашој школи. У новинама често пишу о насиљу над женама. То је начин да осудимо и то насиље за које можда другачије не би ни могли сазнати. Насиље јачег над слабијим се може видети посебно код насиља над животињама. Многи остављају своје кућне љубимце на улицама па они постају жртве насиља. Незаштићене куце које улицом вијају и гађају, траже спас у нечијем дворишту где их опет осуђују да наносе штету. Терају их из дворишта и повређују па нечији кућни љубимци више нису љубимци , већ жртве насиља.
Немојмо дозволити да се насиље шири, ширимо љубав. Помозимо жртвама насиља , заштитимо слабије од себе!

Ненад П.    V-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Родитељи би требало да реагују чим код своје деце примете било какве промене у понашању које би могло довести до насиља.
На нашу велику жалост, постоје родитељи који томе не придају тако велики значај. Већина родитеља много ради, окупирани су својим проблемима и готово да потпуно запостављају своју децу. Таква деца постају тужна, повучена, незадовољна својом ситуацијом и пажњу која им недостаје почињу да траже на другом месту. Тада, често постају жртве најстрашнијих облика насиља. Постоје разни облици насиља: вербално, психичко, као и насиље преко друштвених мрежа. Сваки човек у детињству искуси неки вид насиља.Оно представља сваки облик понашања које се заврши повређивањем или наношењем бола, како физичког, тако и психичког. Свако од нас је сигурно био сведок исмевања, називања погрдним именима, ругања или добацивања, деци у нашој школи. Скоро свакодневно видим групу већих, јачих дечака како задиркују, па чак и ударају млађе и слабије од себе. Таква неправда ме јако боли и трудим се да помогнем и заштитим дете које је малтретирано. Не ретко чујем од својих вршњака како су добили страшне батине од својих родитеља, због неких глупих и безначајних ствари и тада помислим колико сам ја срећна што живим окружена пажњом, љубављу и разумевањем. Често, кад читам новине наиђем на текстове о злостављању и насиљу над децом, женама, старим и немоћним лицима и питам се зашто такве ствари морају да се дешавају. Зашто сви немају право на леп, миран и срећан живот? Шта то натера људе да чине ружне ствари другима и зашто се претварају у страшна чудовишта?
Онда се тргнем и сетим се да постоје и они добри људи, који се удружују са циљем да помогну жртвама насиља. У свим већим градовима постоје сигурне куће, чија су врата широм отворена за све оне који имају такав проблем. Стручни људи са осмехом на лицу и пуно разумевања,труде се да саслушају сваког и да пруже помоћ. Хвала им што постоје.

Лана С.     VI-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Нажалост, сваки дан сведоци смо породичног насиља, неког новог или неког што се понавља. Жртве су углавном немоћне као и посматрачи. Наравно да осуђујем сваку врсту насиља, било да је то вршњачко, породично, нема разлике.
Насиље је ипак насиље и из тога се никад не изроди ништа добро. Напротив, мислим да оно доноси много траума. Физичке последице у већини случајева нестану, али психичке су много болније и дуже трају. Последице насиља обликују живот жртве који није био блистав. Понекад можемо препознати како се у њиховом понашању издвоји нека туга коју препознајемо у очима,гласу… Нисам сигурна да се довољно кажњавају они који спроводе насиље. Дешава се да се таквим људима само скрене пажња да то више не раде, а затим када понове дело за жртве више нема наде и прилике за живот. Насиље над животињама такође је једно од оних које се у медијима доста често спомиње, у том свету постоје и друштва за заштиту животиња која то прате и адекватно кажњавају.
Осуђујем сваку врсту насиља јер смо сви људи и сви треба да се поштујемо, а не да чинимо насиље.

Кристина Г.      V-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Насиље се може вршити на више начина. Сви смо се у детињству сретали са разним видовима насиља. Сви смо били жртва неког насиља. Неко је био у улози вршиоца,а неко у улози сведока.
Насиље има за циљ повређивање других на било који начин. Насиља међу децом су честа у школи или на фудбалским теренима. Насиље се појављује у различитим облицима. Вербално насиље је сваки вид исмевања. Физичко насиље подразумева оговарања, гурање и уништавање туђе имовине. Психичко насиље садржи претеће погледе и ружне коментаре. Деца која су изолована од друштва су често била жртве неког вида насиља. Једном сам и ја била жртва насиља. Једне вечери док сам шетала, пришла ми је група момака која ми није дозволила да прођем. Почели су да ме вуку да идем са њима, и да ме дирају по интимним деловима тела. Покушала сам да се одбраним, вриштала сам и звала у помоћ. После више од пола сата наишла су три пролазника која су почела да вичу на њих и да ми помажу. Група момака ме је и даље вукла. Имала сам осећај да се нећу спасити. Време је споро пролазило и нисам видела излаз, али су пролазници успели да ми помогну и да ме избаве из невоље.
Мој савет је да сви буду обазриви и да се чувају и не ризикују. Моје искуство је за мене било страшно, али није имало веће последице и све се добро завршило. Страх је после тога трајао и траје и није се било лако ослободити мисли које су ме обузимале. Осуђујем свако насиље и сматрам да насилнике треба најстроже кажњавати.
Насиљем се у животу ништа не постиже сем што губимо вољене особе и стварамо себи непријатеље.

Дарија К.    VIII-3

Осуђујем сваку врсту насиља

У нашој школи постоје различите врсте насиља, а био сам сведок многих.
Био је то обичан школски дан све док није дошао велики одмор. На великом одмору када смо изашли на двориште, где обично ужинамо, група дечака је почела да вређа мога друга. У почетку то је било на нивоу шале. Како је време отицало та шала је прерасла у тучу. Брзо сам отишао до наставнице, али је и она стигла касно јер су се већ виделе последице немилог догађаја.
Оба ученика су била кажњена због учествовања у насиљу. Тај догађај ће ми остати у сећању због озбиљних последица које је задобио мој друг.
Осуђујем сваку врсту насиља и волео бих да насиље нестане, јер све несугласице треба да решимо мирним путем на леп и културан начин.

Немања Б.   VI-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Насиље, сама реч нас асоцира на нешто грубо, ружно и насилно. Нажалост свакодневно чујемо, читамо и гледамо о разним врстама насиља.Све ме то веома погоди, растужи и потресе.
Живим у малом месту где се на сву срећу не сусрећемо често са насиљем . Желела бих да оно заувек престане у породицама, на улици и у школи. Требало би да сви имамо више лепих речи, жеље да једни другима помогнемо, да породице буду пуне љубави, да здрави помогну болеснима, богати сиромашнима. Волела бих да ништа не раздваја људе и слогу међу њима, али нажалост то није тако. Мени је дуго у сећању остао један може се рећи насилнички догађај. Десило се то на фудбалском игралишту. Док смо се сви играли, шутирали лопту и шалили, угледала сам мало већу децу која су направила некакав круг .Потрчала сам према њима и видела у кругу уплакану девојчицу. Имала је тамну боју коже ,лепу црну косу, а из њених црних очију текле су сузе. Док су јој се остала деца подсмевала, ругала и гађала каменчићима. Радило се о једној девојчици ромске националности. Убрзо су притрчале моје другарице, изгрдиле их и објасниле им да је то ружно. Малу девојчицу смо ухватиле за руку, обрисале јој сузе и рекле да се то више неће догодити.
Овај догађај ми је показао да и различита боја коже и сиромаштво може бити разлог за насиље. Нажалост то је веома тужно и жалосно и никако не би требало да буде разлог за насилничко понашање и раздвајање деце због тога.
Осуђујем насиље јер оно раздваја и уништава љубав међу људима!

Раденка К.    VII-3

Осуђујем сваку врсту насиља

У данашњем свету насиље је честа појава. Док гледамо телевизију или читамо новине увек ћемо научити нешто о некој врсти насиља.
На спортским утакмицама често долази до туче међу навијачима, где буде повређених људи, а некада се десе и убиства. Сви би требали да навијају за свој тим, али да поштују друге. Чујемо о тучама у кафићима, по утакмицама, па чак и у школи где ученици истуку свог друга. Постоји и насиље у породицама, где су деца жртва насиља. Родитељи их туку или затварају у кућу, не дозвољавају да се друже са својим друговима или да они долазе код њих. Све се то дешава у нашим градовима и селима, на нашим улицама. Свако насиље се кажњава и треба учинити све да се свака врста насиља спречи.
Оно што бисмо ми као појединци могли да урадимо је да помогнемо жртвама насиља кад год смо у могућности, да пријавимо сваки вид насиља као и да не трпимо насиље ни у ком случају. Жртве су те које највише трпе, док они који врше насиље не обазиру се на последице и не размишљају. Ширимо љубав, а не на насиље!

Ивана В.    VI-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Већина насиља се догађа у школи. Деца узраста од осам до једанаест година врше физичко и психичко насиље, док деца узраста од дванаест до петнаест година врше сексуално насиље. Дечаци и девојчице тог узраста су у пубертету и буде се хормони. Нисам била жртва било каквог насиља, али особа коју познајем је била.
Она и ја смо се шетале. Дечак из других одељења нам је пришао са групом дечака. Иначе, она и ја смо ишле по наших неколико другарица. Питали су нас да и они крену са нама, а ми смо им себично одговориле да не могу са нама, јер ти дечаци воле да буду у центру пажње и обожавају да провоцирају девојчице. Сутрадан , у школи, тај дечак би јој стално добацивао неке речи које јој се, како сам приметила, нису допадале. Поцрвенела би у лицу ,а дечак би наставио да јој говори ружне речи. Она би ме онда загрлила и рекла да учиним нешто, а ја сам му запретила да ћу га рећи дежурном наставнику. Одмах је прекинуо да је понижава пред другима. Ишли смо после подне у школу и имали смо седам часова. У повратку до куће био је мрак. На њену несрећу и дечаков разред је исто имао седам часова. Кренула сам кући и чула сам да неко виче: „ У помоћ! Помози ми!“. Дотрчала сам у правцу вриска и видела дечака који се спремио насилнички да пољуби моју другарицу у уста. То је био онај дечак што јој се ругао. Отрчала сам и обавестила дежурног наставника. Дечак је отишао на разговор са директором, а девојчица ми се захвалила. Чак и погрешан начин да се искаже љубав понекад пређе у насилно понашање, јер дечак није можда имао лоше намере већ само погрешан приступ и понашање које се лоше завршило.
Не волим насиље. Осуђујем сваку врсту конфликта, јер оно може да донесе јако велике последице. И желим свој деци да поручим да ако види неког да врши насиље, над неким другим, да то пријави старијој особи и тако помогне жртви насиља.

Милица Б.    VII-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Насиље је део нашег свакодневног живота, желели га или не , јер насиље и малтретирање се једва може избећи.
Скоро свако од нас се сећа да је била барем једна особа која му је чинила живот непријатним, или која му је оставила ожиљак, по чему ће памтити све док га има. Свако ко је био жртва насиља криви те особе за данашње проблеме са којима се носи, и верује да су то последице неких лоших искустава. Насиља је скоро свуда где год да се окренемо, ма колико ми то покушавали да игноришемо. Мржња, превара и поквареност су особине које кваре човека и његову људскост. Људи који имају те особине увек ће желети да се доказују другима без обзира на све. Увек ће имати неки разлог да се показују другима и да се лоше односе према њима и увек ће те особе да страдају. Није у реду да се неко осећа лоше и небезбедно због неког ко има нижи ниво интелигенције и ради лоше ствари, и жели само да испровоцира било кога ко му се нађе у близини. На свету ће вероватно увек бити више лоших особа које ће хтети неком да нанесу бол на било који начин, него људи који су поштени и добри према другима.
И увек ће се добри људи на крају дана питати какав би био свет без силеџија и лоших људи и како је тешко веровати било коме.
Осуђујем насиље које се шири непрестано и не доноси нам ништа добро, већ повећава раздор и смањује поверење међу људима.

Никола А.   VIII-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Постоје различите врсте насиља, али у нашој школи се најчешће догађају физичка насиља која се не заврше баш добро.
Сваки дан као и обично ишла сам са другарицом према школи. Једног дана смо угледале групу дечака која је напала дечака много млађег од њих. Били су крупнији и јачи од њега. Наравно, дечак није могао да се бори против три пут старијих дечака од себе. Потрчао је ка улазним вратима школе, али нажалост насилници су га опколили са свих страна, и он није могао да побегне. У очима му се видео страх и језа, а ноге су му толико клецале да је једва стојао на њима. Моја другарица и ја нисмо могле да му помогнемо, па смо потрчале да пријавимо наставници. Измучени дечак, сав преплашен, пао је на земљу. Група дечака, када су видели наставницу, побегли су брзо што су их ноге брже носиле. Дечак се након неколико минута опоравио и све је испричао наставници.
Осуђујем сваку врсту насиља зато што то угрожава људску врсту и шири страх међу људима.

Слободана П.   VII-3

Осуђујем сваку врсту насиља

Постоје многе врсте насиља, неке од њих су: насиље над женама, децом, па чак и мушкарцима од стране жена.
Насиље се одвија данас готово на сваком место од куће , па до свих јавних места. Најчешће се догоди неко насиље, а онда се јавност пробуди и говори о појавама које су лоше. Често се организују трибине, чак и јавни скупови на којима се изражава неслагање са насиљем. Све се то ради да би се сузбило насиље, насилници препознали и извели на прави пут. Једном сам видела таблицу са натписом: „Стоп насиљу“. Сваки пут када чујем да се десио неки немио догађај сетим је се. Понекад и у школи будем сведок неке насилне ситуације. У том тренутку пожелим да имам онај транспарент и поставим га испред насилника.
Трудим се да ме овај мото води и снажно га се придржавам јер осуђујем сваку врсту насиља.

Ксенија Ц.  VI-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Смејала сам се од срца

Има много догађаја када сам се смејала од срца. Међутим, један ћу увек памтити.
Када сам била мала, учила сам да возим ролере. Није ми баш ишло, што сам се више трудила возила сам све горе. Увече, мама ме је питала да идем са њом да се прошетам до продавнице. Пристала сам, под условом да идем у ролерима, иако нисам знала да их возим. Кренуле смо и свака два корака падала сам. Мама би ме сваки пут дизала јер нисам могла сама да устанем. Мами је досадило да ме стално диже, а ја опет да падам. Узела ме је за руку и вукла ме је, ноге ме нису слушале и на  крају опет би пала. Обе смо се смејале од срца, али нисмо знале како ћемо стићи до куће ако овако наставим. Тада је наишао тата аутомобилом. Ушле смо у аутомобил и тата нас је одвезао до куће.
Ни данас мама никуда не иде са мном ако возим ролере, иако сада знам да их возим.

Бранислава В. V-4


 Смејао сам се од срца

Тог топлог септембарског дана по мојој глави су се врзмале разне идеје. Требало ми је лепо скровито место за разне игре и место за сакривање,  али не у потпуном мраку.
Смислио сам. То је најбоље на тавану. Мој друг Гиле и ја смо се пењали по тавану и правили се да се кријемо као лопови. Попели смо се тихо.
Гиле је имао праћку направљену од гране дрвета, а моја је била урађена  у дрворезу са главом орла, купио сам је у Грчкој. Гиле је први нишанио голуба и када је једног промашио сви остали су се разбежали.
Таман када сам хтео да затегнем праћку да бих гађао, Гилету се отео уздах из уста. Он је из све снаге кинуо и свог ме је испљувао, а све птице су поново одлетеле. Прво сам се љутио, али смо се онда обојица гласно смејали.
Тада смо Гиле и ја одлучили да се најбоље играмо на тавану јер нас нико не види, а ми све видимо. Сваки наш нови сусрет био је на нашем новом месту за игру, тавану.

Драган Николић V-4

Смејала сам се од срца.

Било је толико дивних и смешних догађаја у мојој породици,  али најдражи ми је један који је везан за моју млађу сестру Сару.
Када је Сара била мања, била је јако буцкаста, а ја сам јој се ругала: Дебева.
Сада је мало порасла и почела више да прича. Једном приликом је рекла:  Нана  деба. Мене је, још када је била мала, звала Нана. Што значи: Јована деба.  У почетку нисмо знали шта значи деба, али смо онда схватили да то значи дебева.
И сада када је питамо шта је Нана, она каже деба и почне да ме виче: дебо, дебо…
Мислим да ми Сара овим ругањем враћа оно моје ругање из прошлости.

Панин Јована – Јованица  V-4

Смејала сам се од срца

Много смешних догађаја десило ми се, али сам изабрала догађај који ми се догодио на летњем распусту у Београду.
На летњем распусту била сам код рођака у Београду. Мој деда Влада свуда ме је водио и није ми било нимало досадно. Једног од дана мога боравка отишли смо на Аду Циганлију. Када смо отишли тамо, затекли смо један возић који је одвозио посетиоце до плаже. Пошто је тамо било много плажа, возили смо се и разгледали около дрвеће, људе и децу. Стигли смо на плажу, у чијој је близини ресторан, који је држао добар друг мог деде. Пресвукла сам се у купаћи костим и села на лежаљку да се сунчам. У близини,  један човек је продавао сладолед. Oтишла сам и купила га. Поред лежаљке на којој сам седела била је једна бака која је дошла са ћерком и унукама на купање. Бака је имала око шездесет година, али није знала да плива. Њене унуке које су већ биле старије ставиле су своју баку у велику гуму и гурнуле је у води. Њихова мама их је упитала куда иду, а оне су одговориле да иду да удаве бабу. Тог тренутка сам се насмејала, али и саме њене унуке су се насмејале.
Изабрала сам овај догађај јер ми је било јако лепо у Београду и зато што ми је овај догађај остао у сећању.

Наталија Парошки В-4

Слатко сам се насмејала

Било је много смешних догађаја које бих могла описати. Изабрала сам догађај којем смо се сви слатко насмејали.
Освануло је пролећно јутро на Златибору. Пробудили смо се, обавили хигијену, наместили кревете и отишли на доручак. Понела сам телефон и након неколико минута смо завршили са доручком. Међутим, заборавила сам телефон на столу. Када смо дошли у собе, схватила сам да ми је телефон остао доле. Јако сам се успаничила и сишла сам доле. Тамо ме је чекао конобар. Рекао ми је да је једна госпођа узела телефон. Почела сам да плачем.  Тада је Јелена узела свој телефон и назвала мој број. Јавила се непозната жена. Јелена ми је дала телефон да причам са њом. Међутим , мени се одсекао језик и дала сам телефон Јелени. Сви су ми рекли да одем код учитељице. Када сам дошла код учитељице питала ме ко ми се јавио, а ја сам рекла нека госпођа. Тада ми је она рекла да се она јавила. Сви су почели да се смеју, а ја сам била много љута. Касније сам и ја почела да се смејем. Када смо отишли на вечеру, конобар ме је питао где ми је телефон, тада смо ми почели да се смејемо толико да нас је заболео стомак. Овај догађај ћу памтити по свом изразу  лица, страху и олакшању када је телефон пронађен. Од тада пазим много боље своје ствари. 

Кристина Гњатић V-4

Кликните  на Јунаци Првог српског устанка да би видели све радове.

Чаробна природа ме је очарала

Сваки дан људи откривају нову биљку. И сваки дан та биљка доноси чаролије на овај свет.
Шуме и прашуме препуне су са таквим дивним биљним врстама. Није замисливо шта све природа створи, и обнови. Једног дивног дана док сам путовао ка планини Копаоник, видео сам једну биљку ишчупану из корена. Намеравао сам да је спасем, али већ је била исушена. На планини сам купио енциклопедију о врстама биљака и животиња. Био сам очаран свим тим врстама. За два дана, тата је одлучио да ме води у мочвару, да видим све те дивне врсте. Када смо стигли, видео сам одмах на улазу у мочвару дрво старо 2000 година, одмах сам то и рекао тати и брату. Тата ми је рекао: Хајде да зађемо дубље. А затим смо зашли у дубину мочваре. Када сам осетио прву жеђ, нисам тражио воде, већ сам нашао биљку пуну сока, лепшег од било каквог куповног сока. Стигли смо и у сам центар где се одмах могло видети дивно биље. Прастари храстови, биљке месождерке и један храст који је гранао лишће до метра квадратног. Испод њега биле су печурке дивне црвене боје, цвеће плаве боје са латицама као ружа, чак се и дивни ладолеж простирао над џиновску секвоју. Када смо требали да кренемо назад у хотел, рекао сам да треба да останемо још десет минута. Узео сам свој телефон и начинио сам фотографију, лепшу од сваке  стаклене баште са свим чудима природе.
Природу треба на време и заувек чувати.  Кад не би имали  кров над главом,  природа ће нас даровати ако се ми на њу ослонимо.

Урош С. VI-3

Ово ником нисам рекла

Свако има своје тајне које никада никоме није рекао, а можда неће никад ни рећи. У животу се штошта може догодити, а мени се догодила једна љубав.
Ове године смо имали журку у нашој школи. Журка је била посвећена ученицима седмог и осмог разреда, али не само Деспотовчанима, већ и Силбашанима и Парожанима.  Ми,  домаћини из Деспотова, смо дочекали наше госте. Нисмо их дуго чекали. Када је дошао мој друг, поцрвенела сам. Када сам га видела уживо, после много година, заљубила сам се. Чак и после дано-ноћног дописивања, није ми пришао да се јави. Разочарао ме је! Тек касније, после журке, смо се чули. Упитала сам га преко Фејса зашто се није јавио.  Рекао је да је чекао да прва приђем. Јаој! Било ми је још горе. После неколико дана сам му рекла шта осећам, а он ми је написао да сам душа и признао је да делимо иста осећања. Била сам пресрећна. Питала сам га да будемо заједно, али ме је одбио. Његов разлог је био, тј. били су – школа и тренинзи. Једва стиже да стигне на све. Прихватила сам то некако, али моје срце још увек убрзано куца кад га неко спомене. Ускоро ће бити утакмица, овде у Деспотову, а игра се против Силбаша. Морам отићи да га видим. Из свег срца желим да га видим поново и једва чекам кад ће доћи тај дан.
Мислим да сам исправно поступила што сам само њему рекла своју тајну. Закључила сам да љубав није игра, љубав је нешто велико и неописиво. Љубав те заслепи за трен и због ње заборавиш све.

Ивана П. VII-3

Желим да поделим са вама

Желим да поделим са вама један догађај којег се баш нерадо сећам. Поделићу са вама када је мој пас Чупко настрадао.
Мој брат је донео мало куче црно-смеђе боје. Одлучили смо да га назовемо Чупко. Био је мали и умиљат. Са мном и са мојим братом се много играо. Увек када смо долазили из школе, дочекивао нас је весело машући репом. Мој брат и ја смо га мазили и пазили. Следећи дан се десило нешто  неочекивано. Чупко се одвезао са ланца и истрчао из дворишта. Док сам учио, мој брат је у плачу утрчао у кућу и рекао да је Чупко прегажен. Када сам га видео, није показивао знаке живота. Сузе су ми кренуле на очи. Сахранили смо га, а потом смо кренули кући. Дошло је вече, а ја нисам могао да спавам од туге. Недељу дана нисам се могао насмејати због овог догађаја.
Ово је то што сам хтео поделити са вама и никад нећу заборавити мог малог Чупка.

Милош Д.  VII-3

Ово нисам ником рекла

Знам за причу да је пас човеков највернији пријатељ, а овог пута сам се и сама уверила у то, али то нисам ником рекла.
Једног зимског јутра када сам ишла у школу, видела сам једно веома лепо  куче. Пришла сам му и помазила сам га. Покушао је да крене за мном. Да ли због снега,  који је јако нападао,  или зато што су му шапе биле промрзле, није више могао да шета. Направио је само два корака и стао. Било ми га је јако жао. Ником то нисам рекла, држала сам то у себи. Када сам се враћала из школе, дала сам му остатак од моје ужине. Био је срећан и махао својим репићем. Седела сам у својој топлој соби, мисли су ми биле окупиране њиме. Више нисам могла да издржим и отишла сам по њега. Само сам мислила да није негде отишао, али није. Био је тамо где сам га и оставила. Чекао је да му неко помогне да га узме и  нахрани га. Узела сам га и однела кући да нико од мојих не примети. Чувала сам га и неговала и ником ништа нисам говорила. Када је одрастао, више нисам могла да га скривам. После сам рекла родитељима. Они су били поносни на мене што сам спасила пса. Назвала сам га Меда. Сада је Меда порастао у великог лепог пса који када ме год види радује се.
Пас јесте човеков највернији пријатељ, али и човек треба да брине о њему да бих заслужио то пријатељство.

Слађана П.  VII-3

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ово нисам никоме рекао

Ово нисам никоме рекао , али ћу вам испричати о мојој првој љубави.
Био сам у шестом разреду. Са породицом сам кренуо на море. Тамо сам упознао њу. Звала се Сара. Првог дана сам мислио само о повратку кући зато што ми је било јако досадно. Вече је донело ново расположење. Изашао сам и кренуо на игралиште које је било у склопу хотела. На игралишту је било много деце и млађе и старије. Сара се издвајала од друге деце. Пришла ми је и позвала ме да се играмо лоптом. Имала је дугу , предугу косу. Била је тамног тена и снежно белих зуба. Играли смо се до поноћи , а онда смо се разишли уз договор да се видимо сутра на плажи. Осећао сам лептириће у стомаку. Нисам најбоље спавао. Тако је било и наредних десетак дана. Неколико пута смо шетали поред мора држећи се за руке. Најбоље ми је било када смо играли игру истине. Остали у друштву су приметили варнице између мене и Саре. Гледали смо се топлих образа и пуни среће.
Ова љубав трајала је само десет дана а завршила се мојим повратком кући. После тога смо се још неколико пута чули. Од свега тога остадоше ми само слике и успомене са летовања.

Иван Г. VII-3

Ово нисам никоме рекао

Има много догађаја које нисам ником рекао, али желим да вам препричам или кажем о мом одласку на екскурзију у Крупањ.
Другови и ја смо устали и кренули испред школе са родитељима да чекамо аутобус. Убрзо аутобус је стигао. Поздравили смо се са родитељима и ушли смо у аутобус. Кренули смо срећни и радознали ишчекујићи одговор на питање: Како ће нам бити? Шта ћемо видети? Успут смо правили мале паузе.  Када смо стигли, сви смо били срећни и једва смо чекали да уђемо у хотел. Хотел је био велик са много соба.  Собе су биле мале, али лепе, уредне и чисте. Када је дошло вече, ишли смо на журку. Са журке смо ишли у собу, па на спавање. Сваког дана смо ишли у обилазак неког значајног места. Имали смо неко време слободно, па смо играли фудбал и тенис. Док смо обилазили разна места, поред њих смо се сликали и куповали разне сувенире. У Крупњу смо се задржали недељу дана. Дошао је и дан када смо се спаковали и кренули кући. С једне стране били смо тужни што напуштамо овакво лепо место, а са друге стране срећни јер се враћамо својој кући. Све у свему нико од нас неће заборавити ову екскурзију и сви ћемо је се сећати.
Описао сам ову екскурзију јер је на мене оставила незабораван утисак јер сам ретко коме причао о њој.

Миленко Г. VII-3

Ово нисам ником рекла

У мојим мислима се крије много различитих тајни. Неке од тих  тајни у мојим мислима су лепе, али исто толико и тајни којих се нерадо сећам. Овог пута ћу испричати тајну која је лепа, али и помало смешна.
Та тајна тј. догађај десио се када сам ишла у Куцуру да посетим моје најбоље другарице. Много су ми недостајале јер се нисмо виделе три године. Тренутак када смо се виделе је био неописив. Биле смо много срећне и задовољне због нашег сусрета. Кренуле смо да се  прошетамо, али изненада се појавила још једна моја јако добра другарица и хтела је снажно да ме загрли. Због њеног загрљаја упале смо у блато. Отишле смо до њене куће и пресвукле смо се. Време нам је брзо прошло у причи. Када је дошао аутобус, мама и ја смо морале да кренемо. Растанак је био дуг и тешко нам је пао. Када смо мама и ја дошле кући, мама је схватила да је заборавила кључ од капије у Куцури. Таман је почела и киша да пада. Због мамине заборавности морала сам да прескачем капију. Наравно, опет сам се испрљала. Али све у свему, дан ми је лепо прошао.
Тај дан ћу памтити по тим смешним догађајима, али и по мом сусрету са најбољим другарицама.

Анамарија Р. VII-3

 

Ово нисам ником рекла

Ово нисам ником рекла… Имамо много тајни, догађаја који су нам остали у сећању, а неке се трудимо да заборавимо. Испричаћу вам један догађај који нисам ником рекла, а остао ми је у сећању.
Сви смо једва чекали да се распустимо и да почне летњи распуст. Много волим летњи распуст. Мама и тата су планирали да идемо на море. Брат и ја смо се много обрадовали. Дани су пролазили, а дан поласка се приближавао. Мама и тата су део посла приводили крају. Почела сам да се пакујем са радошћу. Нисам могла да дочекам јутро. Јутро је полако свањивало, а тренутак нашег поласка се приближавао. Кренули смо. После неколико сати изашли смо из Србије. Свуда око мене су била брда, огромно зеленило. Ту се пружала мала зелена река. Све је изгледало као на слици. Након дугог путовања угледала сам огромно плаветнило. Море је било као небо које нема крај. Једва сам чекала да се купам. Свеж ваздух ми веома прија на мору.
Једног дана када сам се купала угледала сам нешто чудно. То су били делфини. Много су били лепи. Били су сиве боје. Искакали су из воде као у филму.
Много волим да идем на море јер се увек деси нешто лепо, чудно као измишљено. Ово нисам ником рекла јер је то догађај посебан који ћу памтити.

Милица П. VII-3

Ово нисам ником рекла

Свако има много тајни, жеља, догађаја, које ником никада није испричао, тако и ја имам много лепих догађаја. Испричаћу вам један прелеп догађај са екскурзије.
Били смо у Крупњу, учитељица је ушла у нашу собу и рекла да ће бити журка. У том тренутку смо скакале од среће јер смо знале да ће тамо бити сви, па и наше симпатије. Када сам увече отишла на журку, разочарала сам се јер он није дошао. Седела сам на столици сва тужна и снуждена док су сви играли и скакали. У једном тренутку зачула се шкрипа врата, то је био он. Од среће сам скочила са столице и почела да играм са другарицама. Питале су шта ми се догодило, али сам само поцрвенела и рекла да није ништа. На крају, када је журка била готова, кренула сам ка њему, али сам га видела са другом девојчицом. Разочарана сам отишла у собу и одмах легла да спавам. Ујутру сам отишла испред његове собе и сазнала сам да му је та девојчица била сестра. Када сам то сазнала, мислила сам да је то само сан који би хтела да остварим.
Овај догађај сам поделила са вама, јер нисам успела да пронађем правог пријатеља који ће ме разумети и који се тој мојој причи неће насмејати.

Марина Б.  VII-3

Ово ником нисам рекао

Понекад ухватим себе како размишљам о разним темама. Размишљам о поступцима који нису баш за пример, али се ипак десе бар једанпут у животу. Било је време када кукуруз почиње да зри, када је прелеп куван или печен. Око шумице и пашњака у којим моји другари и ја проводимо доста времена, налазе се поља кукуруза. Данима смо моји другари и ја ковали план како да уђемо у та поља и наберемо неколико клипова кукуруза. Одлучили смо да сачекамо вече. Узели смо неколико ранчева и кренули смо у поља. Ушли смо у поље и раштркали смо се по њему. Десило се нешто што нисмо планирали,  изгубили смо се. Неки су изашли из њиве, па само се њима довикивали како би се оријентисали ка излазу. Када смо пронашли излаз из поља, чекало нас је изненађење. То изненађење било је пољочувар који нас је љутито гледао, али са благим осмехом. Када сам га угледао, испао ми је сав кукуруз и почео сам да мењам боју лица. Рекао нам је неколико речи и запретио нам последицама ако нам се ово понови.
Због осећаја стида овај догађај никада нисам испричао родитељима због оних неколико речи, које нећу да откривам, јер су ми оне била већа казна него било шта.

Стефан М. VII-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Догодило се за време великог одмора

Насиље…, баш тешка тема. Да ли неко зна одговор на питање: Због чега су толико учестала насиља у нашој школи? Зашто постоји толико насилне деце, и зашто је све страшније оставити своје дете у парку, на игралишту, па чак и у школи?
У мојим мислима остао је забележен један веома страшан призор који сам доживела.То се догодило испред наше школе. Поред наше школе пролази доста средњошколаца.Тог дана, на великом одмору, посматрала сам децу која се играју и уживају у лепом и сунчаном дану. Одједном се зачуо страшан дечији крик који је допирао из дворишта. Када сам погледала кроз прозор, видела сам два младића и девојку који малтретирају једну ситну, сиромашну и беспомоћну девојчицу. Девојчицу сам знала од пре, живела је само са својом баком, јер су јој родитељи погинули у саобраћајној несрећи. Насилници су јој отели торбицу у којој се налазио један мали, скромни сендвич који јој је бака спремила за ужину. Кидали су његове делове и бацали на све стране. Са књигама се догодило исто. Све књиге су јој биле расуте по трави, као и оловчице са којима је писала. Сви остали су то гледали и смејали се. Одмах сам знала да морам изаћи на двориште и помоћи јој. Срећом, дежурни наставник је такође чуо да се нешто дешава. Истрчао је, растерао силеџије и помогао девојчици.
Цело село се тог дана сажалило над баком и девојчицом. Оне су неколико дана касније добиле социјалну помоћ која ће им веома значити. Овај догађај нећу никада заборавити, а сви који чују моју причу, нека размисле о насиљу и труде се да не науде никоме и не чине зло.

                                                                                                                                                                                                                              Лана V-3    

  Догодило се за време великог одмора

Десило се то једног школског дана за време великог одмора.
Седела сам на козлићу у ходнику. Марко је кренуо у учионицу и пред вратима га је стигао Јанко и упитао га: Што си ми узео оловку,а ниси ме питао? Марко је зачуђено одговорио: Нисам. А ко је онда?, понови своје питање Јанко. Не знам, али ја нисам, одговорио је Марко. Препирали су се тако све док Јанко није ударио Марка. Марко му је узвратио ударац и потукли су се.Отрчала сам у зборницу да позовем њихову разредну. Када је она дошла, покушала је да их раздвоји и реши проблем. Упитала их је: Који је разлог ваше туче? Јанко је љуто одговорио: Узео ми је оловку, а није ме питао. Марко је завикао: Нисам. У том трену са дворишта је утрчала Марија и узбуђено рекла: Нашла сам Јанкову оловку испод његовог стола и ставила му у свеску јер је он већ био на одмору, па нисам стигла да му кажем. Решен проблем, рекла је наставница и додала, Јанко, мораш добро да размислит када оптужујеш друге, а никако не смеш ни један сукоб да решаваш тучом. Надам се да сте сви нешто научили и да се сличне ситуације неће поновити.
Јанко је постиђено сагнуо главу и затражио од Марка опроштај. Отишли су насмејани у учионицу, а звоно је означило крај одмора и почетак часа, приметила сам да смо на том часу сви били некако зрелији, богатији за ново искуство.

                                                                                                                                                                                                                                         Милица V-3

Догодило се за време великог одмора

Сваки дан у исто време школско звоно означава почетак великог одмора. Сви ђаци су спремни и журно излазе у школско двориште. Углавном се чује весела дечија граја, ударање лопте, узвици и смех. Сви ти наши велики одмори углавном личе један на други, али понекад се догоди нешто несвакидашње.

Тако је било и на овом школском одмору. Сви смо весело ћаскали, смејали се и делили ужину. Угледали смо млађу ученицу која је тужно плакала. Гледала је у своју ужину која се налазила на земљи. Брзо смо јој притрчали и сазнали да јој је ужину отео из руке и бацио доле један несташан дечак. Пронашли смо га постиђеног и сагнуте главе. Није знао зашто је то урадио, било му је жао, стидео се свог поступка. Наговорили смо га да приђе девојчици и да јој се извини.Убрзо је то и урадио и поделио са њом своју ужину. Ми смо све то посматрали и видели мале руке пружене једна према другој. После тога сви смо били срећни.

Из овог догађаја сам схватила да мале ствари могу људе да учине веома тужним. Исто тако и добра дела чине људе срећним и задовољним и да у невољи треба помоћи.

                                                                                                                                                                                                                                                       Раденка VI -3

Догодило се за време великог одмора

Углавном неки безначајни тренуци умеју да утичу на људски живот и промене му путању. Да је ово истина уверила сам се за време једног великог одмора.
Нисам толико обраћала пажњу на то шта остали ђаци раде за време великог одмора. Било је то пред крај великог одмора. Трећи час је био час биологије и ушли смо у учионицу да се припремимо за биологију. Седели смо мирно у учионици и чекали наставника. Убрзо је дошао. Видели смо кључ од кабинета у његовим рукама. Сви смо скочили како бисмо заузели места јер кабинет је мали и нема довољно места, а нас је много. Када нам је наставник откључао врата, рекао је да будемо добри и да ће се брзо вратити. Почели смо да заузимамо места. Два дечака су почела да се препиру око једног места. Почели су да се вређају и гурају. Мало касније су почели и да се туку. Песницама су ударали један другог. Било их је тешко раздвојити. За то време, један ученик је отрчао по наставника. Њих двојицу није било брига за то. Наставили су са тучом. На вратима се појавио наставник. Био је много љут на своја два ученика. Када су га та два неваља ученика видела, полако су се смирили. Убрзо се све средило. Можда је само тако изгледало. Сутрадан је један од та два ученика носио завој на прсту. Био је код доктора и испоставило се да му је прст сломљен. Доктор је позвао полицију и они су дошли у школу. Та два ученика су морала да све објасне, како се и шта десило. О њиховим поступцима се води досије који ће утицати на њихов даљи живот. Због тог њиховог поступка велике су шансе да не упишу жељену школу. Можда су имали велике снове који се неће остварити због њихове непромишљености.
Сваки човек је одговоран за оно што му се дешава, за оно што му се десило и за оно што му тек следи, јер свако је ковач своје среће.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Ивана VI -3

  Догодило се за време великог одмора

Свакога дана у школама се нешто занимљиво деси, од ситних препирки, крајње безначајних, до веома важних догађаја, додела диплома и слично. Ђацима зна се, никад није досадно, увек праве зврчке наставницима, или чак једни другима.

Једну такву назови зврчку је један мој друг наменио мени. Зврчка је била крајње мала, али и увредљива. На часу биологије причали смо о штетним дејствима цигарета. Наставник ме је упитао да ли сам некада пробао цигарету, као и сваки ученик рекао сам поносито да јесам. Тада је у глави мог друга настала идеја, можете да замислите каква је идеја пала на памет ученику са смањеном оценом из владања. Час се завршио и наступио је наш омиљени део наставе – велики одмор. То је одмор на коме се ужина и настају разноразни несташлуци. Такав један несташан ми се смешио у лице, али то нисам примећивао. Видео сам мог друга како петља око моје јакне. Узнемирио сам се и викнуо на њега. Он је уплашено застао и испустио пикавац који је хтео да стави у моју јакну. Нимало зачуђен, ухватио сам га за уво и бацио га доле. Почео сам да га шутирам са таквим бесом, неко ко би то посматрао са стране, помислио би да ми је нешто страшно урадио. Остатак одељења није обраћало пажњу и пружило ми прилику да га замало повредим.У том тренутку је дошла једна буцмаста девојчица која ме је видела како га шутам и поступила на прави начин, пријавивши ме одељењском старешини и дежурном наставнику. На сву срећу они су закаснили који минут и нису водели сцену коју сам направио. Наставница, знајући да ми је први пут да се понашам овако, само је запретила да ће позвати родитеље. Мало сам се смирио. Када сам дошао кући, све сам испричао својој мајци. Мама ми је објаснила ситуацију и колико је она могла да постане озбиљна. Схватио сам да сам могао озбиљно да га повредим, али и то што је он урадио није било уреду. Објаснила ми је да морам да контролишем свој темперамент јер ћу у противном бити кажњен. Сутра сам дошао хладне главе у школу и нисам се оптерећивао са тим шта ко мисли и шта ко ради.

Свако од нас има своју нарав и свој темперамент који носи целог живота. Људе са неком различитом и погрешном особином можемо да пробамо да саслушамо и да их посаветујемо ако је то потребно. Њихове несташлуке треба да схватимо на пример као жељу за пажњом коју никада нису добили.

                                                                                                                                                                                                                                          Ненад VII-3

  Догодило се за време великог одмора

Када размишљам о насиљу и облицима његовог појављивања, могу да закључим да су све врсте насиља присутне сваког дана у школама.

У мом школском дворишту на великом одмору увек се догађа нешто. Један велики одмор пришао ми је друг и рекао да сам глуп и да не могу да будем капитен у нашој фудбалској екипи. Мирно сам га питао зашто баш ја не могу да будем капитен. После мога питања почео је да ме вређа и изазива. Нисам добио одговор јер ме је друг одгурнуо очепио и мангупски се насмејао рекавши ми да ће све урадити само да ја не будем капитен. Наставио је да ме вређа. Више нисам могао да га трпим, па сам му рекао да ће бити онако како тренер одлучи. Моја реченица га је изнервирала. Почео је да виче како ће ми ноге изломити ако треба, само да не играм. Стајао сам мирно. То га је још више изнервирао, почео је да ме гура и удара. Мирно сам стајао и само сам му рекао да ме више не дира. Није се заустављао, ударао ме је још јаче. Појавио се дежурни наставник и одвојио га од мене. Добро је што се догодило тако. Уплашио сам се да нећу издржати, ударићу га и тако постати исти као и он, можда је то и хтео.

Научио сам да треба избегавати свако насиље, било оно вербално или физичко. Покушајте да игноришите насилника или се једноставно склоните и тако ћете избећи све невоље. У свакој ситуацији треба остати смирен и сталожен.

                                                                                                                                                                                                                                        Новица VII-3

Догодило се за време великог одмора

Био је час српског језика, али су сви очекивали велики одмор који је био одмах после часа. Велики одмор је најдражи одмор већине ученика. Међути, често је он и место немилих сцена у нашој школи.

Звоно се огласило! Наставница нас је пустила из учионице. Истрчали смо на двориште, сели на клупе и причали. Неко је почео да виче: Туча! Туча! Отрчали смо до места одакле је допирала вика и угледали два ученика шестог разреда како се туку. Пришао сам и пробао да их раздвојим, али су ме одгурнули. Моји другови и ја смо отишли по њиховог одељењског старешину. Наставница је изашла и покушала да их смири. Није успела, они су се и даље тукли. Горан, ученик шестог разреда, ударио је руком незгодно Страхињу. Последица тога ударца био је Горанов сломљени прст. Наставница га је брзо смирила и одвела код доктора. Срећом, Тим за борбу против насиља је добро одреаговао и казнио те ученике, па се више не дешавају такви догађаји.

Ово је само један од примера насилних ситуација на великом одмору у школи „Браћа Новаков“ Деспотово.

                                                                                                                                                                                                                                      Филип VII-3

Догодило се за време великог одмора

Испричаћу вам један догађај који је мене променио. Било је то једно лепо зимско јутро. Кренула сам у школу. Недалеко од школе сачекале су ме моје најбоље другарице. Када смо стигле до школе, као и увек, чула се граја.Огласило се звоно за улазак у учионице. Први час је прошао, убрзо и други. Напокон, звонило је за крај часа. Деца су брзим кораком изашла на школско двориште.

Сви су имали ужину, осим једног сиромашног дечака. Наравно, пришла сам му, и када сам хтела да му дам половину своје ужине, један дечак који је био старији и од мене, а и од сиромашног дечака, узео је ту ужину и бацио је у снег. Викнула сам : Не! Зашто си то урадио? Замисли да ти немаш ужину, како би се тада осећао? Сиромашни дечак је рекао: Нема везе, не живи се само од хране. Старији дечак одговорио је на то: Ето, видиш да не жели храну! Сиромашни дечак је почео да плаче. Упитала сам га: Зашто сада плачес када ти није битна храна? Дечак ми је одговорио : Јер се сви ви толико трудите око мене, а он једини он ме мрзи! Покушавајући да га утешим, приметила сам нешто грозно. Дечак је на колену имао невешто ушивену закрпу, а руке су му биле у модрицама, као да га је неко тукао бичем. Питала сам га ко му је то урадио? Сакрио је поглед а онда бојажљиво показао очима на свог нападача. Брзо сам отрчала до одељењског старешине и испричала све шта се догодило. Одељењски старешина све ми је поверовао. Најзад, тог безобразног дечака су казнили, и позвали његове родитеље . Сиромашан дечак уз помоћ родитеља злобног дечака више није био сиромашан. Примили су га у породицу.

На крају схватила сам нешто важно: не треба бити злобан, већ се треба борити колико год можеш да би спасио сваку жртву насиља, а насилнику показати прави пут.

                                                                                                                                                                                                                                           Ксенија V-3

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 Догодило се за време великог одмора

Био је хладан и кишан дан у мом селу Деспотову. Слично тако било је и моје расположење тога дана. Био је понедељак и сви у школи су били тужни јер је викенд прошао, чак су и наставници били такви. Пролазили су часови и ближи се велики одмор. Жено сам га чекао и није ми било ни на крај памети да ће се десити то што се десило.
Напољу се разведрило толико да су нас наставници пустили напоље за време великог одмора. Дечаци петог разреда су били мало више неваљали према мојим другарима и мени. Задиркивали су нас вербално, и то много. Рекли смо им да се смире, али они су нас још више задиркивали. Трпели смо колико смо могли. Стевин брат, Никола, ме је највише задиркивао и морао сам да предузмем неке мере. Почео сам да га вијам. Наравно, стигао сам га. Срушио сам га на земљу, сео на њега и ударио сам га 2-3 пута у стомак, и да, добио је и шамар. Дошла је наставница математике и раздвојила нас. Наравно, био сам кажњен, Никола није под оправдањем да је мали. Кад је мали, онда не треба да задиркује старије јер ми то нисмо смели да радимо! Био сам повређен. Осећао сам да није уреду да кривицу сносим само ја. После неколико минута сам увидео грешку, нисам га требао тући.
Никола ми се извинио и сада смо добри другари. Научио сам да се сукоб не решава насиљем. Надам се да ће и остали научити нешто из мог састава, поготово они ученици који задиркују старије.

                                                                                                                                                                                                                                            Дејан VII-3

Догодило се за време великог одмора

Било је то лепо јутру кварила га је само свађа са шестацима.

Било је време великог одмора. Александар је први почео да се шали на речун шестог разреда. Шестаци су полудели и одмах су појурили ка Александру. Највише су га јурили Огњен и Петар. Наравно, ми петаци, почели смо да бранимо Александра. Ту је настала свађа и општа гунгула. Огњен и остали шестаци су почели да пуне нашу учионицу. Када сам схватио шта се дешава, одлучио сам да одем по дежурног наставника и пријавим шта се дешава. Кренуо сам ка вратима када се зачуо опаки глас који ми је повикао: Хеј, ти, куда си кренуо?! Крв у жилама ми се следила. Морао сам да се вратим. У међувремену се ту свашта издешавало. Сви су кукали, вриштали, све их је болело. Девојчице су стајале у ћошку и плакале. Смишљао сам решење кога нажалост није било. Шестаци су постајали све агресивнији. У нашу учионицу ушла су четири наставника који су смирили ствар.

Овај догађај нећу заборавити јер је тај призор био веома узнемирујући. Од тога дана се увек склањам када видим тучу, и моја реченица са којом ћу завршити јесте: Мрзим насиље! 

                                                                                                                                                                                                                                    Бранислав V-3

Догодило се за време великог одмора

Сваком од нас могу да се догоде непредвидиве и тешке ситуације у којима не знамо како да реагујемо. Посебно ако се у таквом случају изрази било какав вид насиља. Строго сам против тога, али сам нажалост једном присуствовала мањем физичком обрачуну.
Био је одмор. Време када сви предахнемо од часова, а често и претерамо са неким шалама. Два другара из одељења посвађала су се толико јако да их нико није могао зауставити. Вербални окршај трајао је дуго, затим су почела вређања и нико од нас није могао да их заустави. Први пут сам видела колико сам у ствари била немоћна да икако помогнем. Један од њих је другом сакрио мобилни телефон и није хтео да му каже где је. Све је у почетку била шала. Чак су се и један другом смејали, задиркивали се међусобно и када се чуло звоно, инсиситирање да се врати телефон је постајало све јаче. Више није било шале, викали су један на другог, почели са вређањем, а онда је уследило оно најгоре. Када више није имао стрпљења да дочека да му се врати телефон, један од другара гурнуо је другог толико јако да су обојица пали на под преко стола. Толико је тај пад био гласан да смо се сви уплашили. Дотрчали смо сви и видели да је свађа прерасла у озбиљан проблем. Обојица су задобили физичке повреде, један од њих није могао да устане јер је пао на леђа, а други је издерао ногу о школски сто. Невероватно како може да се заврши једна другарска шала. Дежурни наставник је дошао и обојица су послати у амбуланту. На срећу, повреде нису биле тешке. Убрзо су се вратили у школу, погнуте главе и очима пуним суза. Страх је владао њима, а кајање за учињено било је очигледно.
Наизглед, обична шала довела је до озбиљних проблема. Дечија тврдоглавост и незрелост изашла је на видело, а све се могло итекако лако решити. Зато, пре икакве свађе, размислите шта треба да учините. И вербални сукоб је лош, а физички обрачуни само воде ка још већој несрећи. Зато СТОП било ком виду насиља. Нормалан разговор све решава и увек треба знати како и са ким се можеш нашалити.

                                                                                                                                                                                                                             Александра VIII-3

  Догодило се за време великог одмора

Сада бих вам препричала један догађај који је потврда да наиље постоји и у нашој школи.
Био је велики одмор. Сви ученици из поподневне смене су изашли из својих учионица да ужинају. Код тоалета се зачула нека граја. Отишла сам да видим шта се дешава. Оно што сам видела ме је разочарало. Једна група дечака је ударала једног дечака млађег узраста од њих. Говорили су му разне речи и ударали му шамаре. Дечак је почео да плаче, а она група му се смејала. Отишла сам тамо и рекла им да престану да му се ругају и да му се одмах извине или ће сносити последице. Одбили су мој предлог. Дечаку сам помогла да оде до учионице, а ону групу неваљалих дечака пријавила сам дежурном наставнику. Наставник им је рекао да се одмах извине, а тако су и учинили, а за свој поступак стигла их је одговарајућа казна.
У овом догађају се види да је физичко насиље заступљено и у нашој школи. Обично се испољава као сукоб групе са појединцем. Волела бих да нема оваквих сукоба у нашој школи.

                                                                                                                                                                                                                                        Милица VI-3

Догодило се за време великог одмора

Одрасла сам у средини где деца умеју да буду веома окрутна, па сам као мала имала прилику да присуствујем неким веома непријатним догађајима. Један од многих се десио у школи за време великог одмора.
Пре неколико година у нашу школу дошао је нови ученик. Био је ситан, плавокос и мени веома симпатичан. Остала деца волела су да га исмевају због великих наочара које је свакодневно носио. Надевали су му веома ружна имена и надимке. Једино чега могу да се сетим јесте да је неко време био познат као Зрикави. Врхунац безобразног понашања његових вршњака био је када су му на великом одмору бацили ужину и отели наочаре. Када су наочаре малог плавокосог дечака доспеле у руке одвратне и сурове деце, поређали су се у круг и почели да се њима добацују. Све време сам била присутна, али нисам могла пуно тога да учиним. Вероватно јесам , али сам била кукавица, као и много других посматрача. На крају дана већ измучен и од свега, исцрпљен дечак, коначно је добио натраг своје наочаре. Ставио их је на под и снажно згазио, а затим бацио у корпу за отпатке.
Веома је тужно на шта су људи спремни због мало забаве. Због таквих морају да испаштају они недужни и добри, који само желе да живе свој живот и не сметају никоме.

                                                                                                                                                                                                                                       Марија VIII-3

Догодило се за време великог одмора

Велики одмор увек почиње у исто време после другог часа. Овај одмор је место где увек можеш да чујеш разне приче. Неки ученици су весели, а има и оних који се брину за своје оцене. Међутим, дружење је неизбежно.
Једног сунчаног дана звонило је за почетак великог одмора. Учионице су постале пусте. Сви су изашли у у двориште. Неког је ово звоно спасило да не добије лошу оцену, а неко неће стићи да уради писмени или контролни. Мислили смо да ће овај одмор проћи без свађа, али смо погрешили. Дечаци су са флашом играли фудбал. Нико није обраћао пажњу на њих. Чули смо вику и свађу око гола. Два супарничка тима су се сукобила. Сви су се окупили око њих и почели да их бодре у тучи. Убрзо је дошао и дежурни наставник. Овај проблем је решен на часу са одељењским старешином. Проблем се решио дугим разговором. После часа завађене стране су биле у бољим односима.
Овај догађај се десио на великом одмору и само је један од бројних који нас учи и кроз неугодне ситуације.

                                                                                                                                                                                                                                           Јелена VI-3

Догодило се за време великог одмора

Био је одмор. Ђаци су уживали, а онда, на тренутак су сви почели да вичу јер смо Јован и ја излетели из учионице и почели да се тучемо.

Јован ме је ударио у ногу и опсовао ме је. Ударио сам га у стомак. Он је клекнуо на тренутак, нисам хтео да га ударим. Пружио сам Јовану руку и он мени такође, али се до пола усправио и ударио ме у стомак. Пао сам. Он је наставио да ме удара. Сакупио сам снагу, повукао га за ноге и срушио на земљу. Окретали смо се један на другом. Сео је на мене, почео да ме удара. Био сам на измаку снаге, али сам трпео. Ухватио сам Јована за врат, бацио га са мене и одморио неколико секунди, а потом се вратио се у тучу. Стрпљење ми је било на измаку. Био сам помало модар. Почео сам да га ударам из све снаге. Трошио сам снагу. Он се одбранио и срушио ме је поново на под. Успео сам за кратко да устанем и био сам помало узнемирен. Ударио сам га јако и почела је да му цури крв изнад усне. Та туча је била као бокс меч, само без паузе. Та туча била је са много обрта, удараца, модрица, и помало крви. Био сам модар, али не као Јован крвав.

Ти ожиљци мали су и дан данас су на Јовановом лицу. Кад их погледам, сетим се те туче. Не сећам се разлога зашто смо се потукли и помислим колико смо незрели, нисмо размишљали о последицама. Помало ми је жао и криво што је то тако било, али ми теши што смо сада добри другари.

                                                                                                                                                                                                                                            Урош VII-3

Догодило се за време великог одмора

Најлепши део школског дана за мене као и многе моје вршњаке је велики одмор. Сви га са нестрпљењем очекујемо. То је прилика да се дружимо, поделимо утиске са претходних часова, делимо ужину или слично. У последње време на великим одморима се дешавају многи ружни догађаји.

Један такав догађај десио се и мени. Имам друга који је млађи од мене и са којим се лепо дружим код куће. Међутим, у школи тај исти друг ме вређа пред осталима, говори ми ружне речи и просто не могу да га препознам. Покушавам да све то претворим у шалу, да не обраћам пажњу, али често не могу да се контролишем. Недавно је и наставница која је била дежурна за време великог одмора видела да се ми свађамо и о томе је обавестила моје родитеље. Они су се зачудили јер знају да ми је тај дечак добар друг. Прави разлог оваквог његовог понашања ми није јасан. Помислим да се тако понаша да би био мангуп пред осталим дечацима.

Нисам за насиље ни физичко ни вербално. Волим да се шалим, али све има своје границе. Надам се да ће се мој друг променити и да ће схватити да нема разлога да ме напада.

                                                                                                                                                                                                                                        Милан VIII-3

Догодило се за време великог одмора

Био је то један диван дан у школи. Моји другари из одељења и ја изашли на велики одмор да ужинамо.
Из даљине, као из густе магле, вијала су се два дечака по ходнику и ишла према нашој учионици. Један од мојих другова је улазио у учионицу да узме воду када су два дечака, што су се јурила налетела на њега. Сви су пали на под. Мој друг се подигао и почела је туча. Сви су се окупили око њих и гласно викали: Туча, туча! Било је страшно. Ударали су се, ногама шутали све што им је стајало на путу. Све је то трајало док неко ученика није позвао нашу разредну. Када је наставница видела да се туку, позвала је њихове родитеље у школу. Наставница је попричала са родитељима, и мој друг је кажњен за свој поступак.
Овом тучом се указује на један лош пример како ученик не треба да се понаша у школи.

                                                                                                                                                                                                                                           Јелена V-3

Догодило се за време великог одмора

Године 1990. у школи је ишла генерација ђака мало другачија од ових данашњих. Ученици су се разликовали по томе што су били савршено добри ђаци и по оценама и по владању. Дан за даном ђаци су се такмичили ко ће боље урадити контролни, ко ће лепши састав написати или чији ће цртеж бити лепши.Такође су међусобно помагали једни другима, и несебично делили своје знање. Професори су их обожавали јер им је било милина радити са таквом добром децом. Све је било савршено до тог дана…

Био је велики одмор и дечаци су играли фудбал на терену. Ништа није слутило на невољу.У једном моменту Јанко, који је био судија, пресудио је пенал за једну од екипа и ту, у том моменту, настала је свађа. Противничка екипа побунила се јер су мислили да је пенал неправедно досуђен. Свађали су се и у том тренутку беса Марко је узео лопту и снажно је шутнуо. Лопта је одлетела право у прозор и разбила га у комаде. Настао је тајац. Дежурни наставник је изашао. Када је видео шта се десило, позвао је Марковог тату да дође у школу. Човек је дошао и почео да туче Марка пред свом децом. Марко се јуначки трудио да не заплаче, али у једном тренутку није могао да издржи. Тада су се другови сложили да сви дају мало новца и они плате штету коју је Марко нанео. Тако је било. За неколико дана на школи је био постављен нови прозор. Марко није знао како да се захвали другарима. Поново је било све као и пре. Другови су се међусобно слагали и помагали.

Овај догађај треба запамтити као поуку и сви треба међусобно да се помажемо не само у невољи, него свакодневно. Насиље није добро и увек доноси само невољу.

                                                                                                                                                                                                                                             Ивана V-3

 

Стваралачки кутак

Уобичајен

Томе сам се слатко насмејала

Био је хладан и зимски дан. Пошто смо били на распусту, моји другови и ја, сваког дана играли смо се на улици. Тога дана сви смо већ увелико били напољу, девојчице су правиле Снешка Белића, а дечаци се грудвали. И док смо ми девојчице улепшавале нашег Снешка Белића, дечаци су планирали да изгрудвају Јованову старију сестру. Сакрили су се иза ћошка и чекали да она изађе. Наравно да ми девојчице о томе ништа нисмо знале, нити смо обраћале пажњу на њих. Чула се шкрипа врата и кораци из Јовановог дворишта. Сви дечаци појурише иза ћошка, а Јован повика: У напад! Грудве су летеле на све стране, а ми смо запањено гледале и биле немоћне да било шта учинимо. У моменту када сам повикала: Шта то радите?!,  дечаци су схватили да на улицу није изашла Јованова сестра, него баба. Одједном смо сви заћутали, плашећи се њене реакције. Она је само стресла снег са себе, и прогунђала: Е децо, децо. Тек онда почела је гласно да се смеје, а и ми заједно са њом. Смејали смо се док нам сузе нису кренуле, а онда смо се полако разишли. Дуго смо причали о овом догађају и смејали се кад год би га се сетили. Чак и наше старе комшије су се смејале, када су сазнале како је Јован изгрудвао своју бабу.

                                                                                                                                                                   Живана  V-3

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Желим да поделим са вама

 Желим да вам испричам један догађај који ћу дуго памтити, не само ја, него и цело село. Освануо је леп, пролећни дан. Ништа није упозоравало да ће се тај дан разликовати по било чему од других пролећних дана. Свако је ишао за својим послом, обавезама. Онда одједном у неколико минута небо се наоблачило и почела је киша која је донела лед. Били су то најдужи петнаест минута у мом животу. Чинило ми се да пада читаву вечност. Све ме је подсећало на слике урагана које сам могао да видим на телевизији. Тај ураган дешавао се пред мојим очима. Све што су моји родитељи тог пролећа посејали било је уништено. Чим је олуја престала, неки људи су ишли да обиђу своје њиве. Прогнозе тих људи нису биле добре. Људи су били изгубљени и избезумљени. После неког времена почео је још један страшан ледени напад на моје село. Био је још јачи и без кише. Био сам сигуран, ако је нешто и остало од претходног леда, сад је уништено. Све воћке и цвеће моје маме, које је до тада  лепо процветало, било је уништено, до корена. Штета од првог и другог леда била је од огромна. Људи су били збуњени и нису знали шта да раде. Многи људи су поново сејали  усеве на њивама. Моја породица услед недостатка новца није то урадила. То се испоставило као добар потез јер приноси соје и кукуруза су били веома добри и надокнадили су нам део који нам је невреме узело. Мајка природа хтела је да нам покаже сву своју моћ. Ни најстарији становници не памте овакав догађај, а међу њима је и моја прабака која има 82 године. Међутим, видели смо да природа може да буде веома сурова, колико може да пружи, толико може и да узме.

                                                                                                                                                                         Давид  VI -3

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Јунаци и њихове судбине

Има много српских јунака који су дали живот за своју домовину, али некако животна прича Милоша Обилића ми је најзанимљивија. Било је тешко живети  у српској држави. Кнез Лазар је једног дана добио писмо од турског султана Мурата да преда кључеве града или да оде на Косово и да сабљама поделе територију. Кнез Лазар је питао своју жену, кнегињу Милицу,  шта да ради. Ни она на ово питање није имала одговор. Одлучио је да се бори за своју земљу. Вече пред одлазак у бој, кнез је позвао српске великане на вечеру. На тој вечери су оптужили Милоша Обилића да је издајник и да ће сутра да се бори на страни султана, а не на страни честитога кнеза Лазара. Милош се заклео да ће ујутру отићи под шаторе султана Мурата и убити га. Потом је устао кнез и рекао да ће се сутра видети ко је издајник, а ко не. Када је освануло јутро, скупили су се сви српски великани. На скупу није било Милоша Обилића. Одмах су почели да говоре како је он издајник и да нису погрешили када су га оптужили за издају. Кренули су на Косово. Милош Обилић је већ био тамо. Турци су видели неког на коњу са копљем окренутим ка доле како иде према њима. Када је стигао у турски табор, изазвао је страх код војника. Султан је послао слуге да га разоружају и узму му коња. Да би показао поштовање према султану, морао је да му пољуби чизму. Он уместо то да уради пробуразио је султана. Тим чином Милош је себи обезбедио смрт.  Турци су му одсекли главу.

Милош Обилић ми је омиљени јунак. Судбина га је обележила као издајника, а он је својим поступком показао велику храброст и доказао да није издајник, већ патриота који је спремно дао живот за слободу свога народа.

                                                                                                                                                                                                  Јоца VII -3

Када се сетим….

Сада смо сви пети разред. Када се сетим када смо били у првом разреду, насмејем се. Тада само школско двориште делили на наш део и њихов део. Када би неко из њиховог дела прешао у наш део настала би туча. Тада би учитељ позвао родитеље да дођу у школу да им каже шта се десило. Када би родитељи сазнали за то, грдили би своју децу. Међутим, ми нисмо престајали.  Чупа ли би смо једни друге, свађали се, тукли, задиркивали као да смо највећи непријатељи. На све стране си могао чути: Учитељу, Ивана ме ударила. Јован пише по табли.  Јелена и Анђела се вијају по учионици.  Сада када смо сви пети разред и када смо све то прерасли и постали јако добри другари који помажу једни другим, сада када се сетимо тог периода, смејемо се томе као једној великој шали.

                                                                                                                                                                                                 Теодора V-3

Јунаци и њихове судбине

Епске песме говоре о јунаштву и мегданима, па су самим тим мушкарци главни ликови ових песама.Такође, у овим песмама, посебно место заузимају жене јер држе породицу на окупу, верне су и послушне. Из покосовског циклуса највише ми се свидео лик Анђелије, јунакиње песме Диоба Јакшића. Она је успела да помири браћу Дмитра и Богдана који нису могли да одлуче коме ће припасти коњ и соко, симболи јунаштва. Анђелија је била у тешком положају јер јој је Дмитар наредио да отрује његовог брата Богдана како би он постао власник ова два добра. У средњем веку жене су морале бити покорне и послушне, или су у супротном морале напустити породицу и кућу. Анђелија је била много добра и племенита, не би тако нешто учинила, отровала девера. Била је уплашена и размишљала је шта јој је чинити. Поштовала је свог девера и одлучила да му поклони молитвену чашу, коју је добила у мираз, у знак поштовања. На леп начин га је замолила да јој поклони коња и сокола. Богдан се сажалио на Анђелију, разумео је у каквој је ситуацији. Овим чином она је показала своју племенитост и мудрост, а такође је избегла велики грех и срамоту пред људима. Овим поступком Анђелија је показала достојанство и несебичност. Она је пример како жене у патријархалној породици чувају слогу и породични мир, а самим тим су поштоване од стране других.

                                                                                                                                                                                                Софија VII -3

О чему будан сањам

 У животу сваког човека дешавају се лепи, смешни,  тужни и они мање лепи догађаји. Они могу да нас орасположе, насмеју, растуже… Могу да вам испричам много догађаја, али желим да испричам онај који ме је насмејао, обрадовао, изненадио.

Награда за добро урађен тест из биологије је поред дипломе, била и посета Центру за истраживање микробиологије. Међу ученицима који су похвално урадили тест био сам и ја. Та посета је за мене била највећа награда. Једва сам чекао да видим све оне лабораторије и све оне инструменте који биолози користе при истраживању. Много волим биологију и сањам да постанем познат биолог. Дочекао нас је господин који је био доктор микробиологије. Зграда се састојала од три спрата.У ходницима смо сретали људе у белим мантилима са маскама на лицу. На првом спрату су се налазиле просторије у којима су се примали узорци, који су се обрађивали и испитивали на другом спрату. На другом спрату су се налазиле лабораторије. Ми смо имали ту част да посматрамо под микроскопом  ћелије и микроорганизме. Неки су ми били познати, а о некима сам нешто ново научио. На трећем спрату су се налазиле сале за састанке и семинаре. Тамо су се саопштавали резултати и сви закључци истраживања. Дошло је време и да кренемо кући. Срдачно су нас поздравили и пожелели да се поново видимо.

Овај догађај ме је оставио без текста. Он ми је повећао жељу да све ово не памтим као догађај већ да се потрудим и доживљавам га сваки дан. Надам се да ћу постати добар биолог и да ћу се придружити овом центру.

 

                                                                                                                                                                                            Стефан  VI-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

                                                                                                        

                                                                                                                      Плаво небо

                                                                                           Гледам неба боје, баш му добро стоје.
                                                                                           Нека осећања тек ми буде се
                                                                                           Сада, када
                                                                                           Знам да све је могуће што да не?

                                                                                           Звезде водиће ме, ветар слушаће све
                                                                                           Смело преко мора, где спава зора
                                                                                           Где снено је
                                                                                           У топли загрљај који не престаје.

                                                                                           Јер верујем да срећа је
                                                                                           За све нас, да је свако заслужује
                                                                                           Сад судбина ради за нас
                                                                                           Летим храбро у прави час.

                                                                                           Сад опет свега јасно сећам се
                                                                                           Сад видим све што нисам никад пре
                                                                                           Сад имам моћ, сада знам
                                                                                           Имам снаге да ти цео свет дам.

                                                                                           Јер моји снови сада јава су
                                                                                           све жеље мени се испуњују

                                                                                           Кад имам те, лако је
                                                                                           Живим живот сладак, као из бајке
                                                                                            Све због тебе.

                                                                                                                                                                                                  Милица  V-3

Молба је писана административним стилом. Лик деда Здравка је неименовани јунак који је послужио за креативно исказивање. За инспирацију нам је послужила књига „Ово је најстрашнији дан у мом животу“, Јасминке Петровић.

Сања, Милан, Ђорђе и Бранислава VIII-3

Пут ме је одвео

Пет поподне, облачан дан чинило ми се као да ће сваки час пасти киша.У даљини се на небу виде муње којима сам се приближавао у свом новом мустангу којег сам украо на паркингу испред Мека. 

Возим правим путем који сече четинарску шуму. Почиње да пада мрак, палим светла и укључујем радио на коме одмах чујем како се тражи украдени мустанг.Унервозио сам се. Шта ако ме ухвате? Поново у затвор. Не, то не смем да допустим. Уз благ ветар који је дувао са севера и лагано њихао врхове четинара почиње да ромиња ситна кишица.Увелико је пала тамна ноћ. Планирао сам да преноћим у мотелу на ког сам наишао у наредних петнаест минута вожње. Мали мотел са леве стране пута који се лако уочи због велике осветљене рекламе на којој је са плавим словима писало „Мотел у недођији“. „Мотел у недођији“- име му је у потпуности оправдано. Таман да скренем, али онда – „Трипут мери, једом сеци“ – размислио сам, и схватио да то уопште није добра идеја. Могао би ми неко опазити кола и уместо собарице ујутру пробудити ме полиција. Намргођено пут настављам даље.Убрзо онај лагани ветрић претвара се у ветар који је дувао јаче, а ситна кишица сада постаје пљусак који је био толико јак да нисам видео ниста испред себе.Зауставио сам се поред пута у намери да ноћ проведем у колима. Недуго затим почиње да грми, и ноћ постаје обасјана светлошћу муња. Од умора затварам очи необазирајући се на буку са неба. Бог ми тог дана није до мира, али ипак бескрајно сам му захвалан због тога, наиме, нисам спавао ни петнаест минута, а онда се пробудих из неразјашњених околности, погледах у ретровизор, угледах полициска кола на неких сто педесет метара удаљена од мене која пале ротацију. Исти час сам упалио кола и стиснуо гас до даске.Уследила је јурњава, стиснуо сам зубе, а затим почео да причам неформалним говором. Како побећи сада? Приближавао сам се малој кривини у којој сам нагло скренуо, слетео сам са пута, а кола су се због велике брзине превртала и све тако док их није зауставило дрво. Даље није постојало за мене. То је био крај, дефинитивно га је означило звоно мога часовника који ме је опомињао да је крајње време да устанем и кренем пут школе.

                                                                                                                                                                                           Милан   VIII-3


На крилима љубави

Љубав… Оно због чега си у стању да урадиш све не мислећи на последице. Љубав,  узрок рата твог срца и разума…  Да, та љубав је заправо једна посебна особа, особа која ти се уцрта у срце и ниси у стању тако лако да је избришеш.
Љубав је светла страна живота.  Даје ти моћ да заборавиш све проблеме, одлетиш  далеко од реалности, само ти и он… Ту у вашем свету владају спокој, срећа, смех и безбрижност без трунке мржње, туге, беса и рата. То место је заправо сваки тренутак проведен са особом која ти много значи. Тако загрљени, изгледате као најсрећнији, али ипак се ту јавља и нека врста страха да све то може да нестане и да изгубите вољену особу, али то је нормално и део је једне компиковане љубави. На тренутак и страх не стане кад вам се погледи сусретну.  У његовим очима видите сигурност и топлоту, а срце поскакује као лудо, колена клецају. Топлина његових усана и његов нежан загрљај постају најомиљеније моје место. Ех, кад би овај осећај трајао заувек…  Али  мој карактер, то је невоља!  Ту неизмерну љубав растури снажан понос, иако поражено срце и даље даје наду.
Љубав…  Најлепши део људског века посут милионима осећања, успомена и емоција које ћемо памтити целог живота и увек им се у сећанју радо вратити.

                                                                                                                                                                                   Александра   VI-3

Жалба је написана административним стилом у којем се приказује пре свега јасноћа и објктивност ове жалбе.Фотографија је узета са: http://www.svet.rs/wp-content/… Лик деда Здравка је неименовани јунак за креативно исказивање. За инспирацију нам је послужила књига „Ово је најстрашнији дан у мом животу“, Јасминке Петровић.

Сања, Милан, Ђорђе и Бранислава VIII-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

У стваралачком кутку можете прочитати и погледати неке од радова наших младих ствараоца….

Расправа

Веровање у Бога или у нешто друго

Расправе…? Шта су то расправе? По мојој дефиницији то би били сукоби различитих мишљења око исте ствари, ситуације или догађаја. Једно мишљење увек мора бити ,,за“, а друго против. Савремени људи данас се расправљају о свему и свачему, бескрајно. Данас ћу вас увести у моју вечиту унутрашњу расправу о вери и постојању нечег узвишеног, светог и небеског.

Тешко је веровати у нешто што никада ниси искусио, а при том ти ништа ни не гарантије да хоћеш. Одрастам у породици где постоји црква, вера, слава, празници и све оно што носи религија, а са друге стране деси ти се провера знања из биологије. Учиш да је човек настао од земље, жена од мушког ребра, да ћеш бити срећан и здрав, ако си великодушан, рупе у озону још нису објашњене… Када се удубиш у ту мистерију, схватиш да је најбоље да не верујеш ни у шта. Црно на бело! Капљица протеина ево амебе, мало воде и времена и појављује се први сисар, пар стотина година касније човек излази из шуме, развија говор, тело, ум и данас технику и технологију. На крају ко од нас није бар једном уздахнуо и помислио ,,Јао Боже…“ Убеђена сам да нешто постоји, неки то зову вера, а неки ни немају име за то. Потајно се сви надамо да постоји нешто боље од овога сада. Не знам, како људи који не верују у такво нешто устану ујутру из кревета. Шта је то што и мотивише на неки почетак и шта је то што их натера да крену из почетка.

Свакако ме теши сазнање да ја имам унутрашњи мир, да ћу га имати и сутра и сваког дана. И док једни верују у амебе, други се одају дрогама, трећи постају убице, а ја? Надам се да ће се моје поверење у Бога оправдати.

                                                                                                                                  Јована Б.  VIII-3        

Поделићу са вама…

 Испричаћу вам један свој доживљај. Замолићу вас да седнете и затворите очи. А не, ово није сан. Ово је истинита прича. У непрегледној војвођанској равници, у том мору жита и ораница налази се једно острво. То је салаш баба Анђе. На салашу време као да је одавно стало. Старица живи тамо сама, жељно очекујући посетиоце. До салаша води прашњави земљани пут. Тај салаш је зелена оаза. Уморни од летње врућине потражили смо одмор испод великог ораха коjи је правио хладовину. Дочекала нас је расположена баба Анђа. Одмах је стигло освежење, охлађено у води старог бунара. Који тренутак касније, стигли су и остали наши пријатељи. Тата је потпалио ватру за роштиљ. Ми, деца, смо извадили рекете из торбе, и на ливади заиграли тенис. Време је брзо пролазило. Пошто смо се засладили шљивама, спремили смо се за полазак кући. Остављамо за собом салаш окружен цвећем и воћем. Погнута старица нам маше, а сунце полако залази. Пуни лепих утисака жељно ишчекујемо поновни долазак.

                                                                                                                                     Зорица П.     VI-3

                                                                        

   

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Остаће ми у сећању….

Пробудио сам се. Био је леп летњи дан. Устао сам, опрао зубе, умио се  и доручковао. Изашао сам на улицу да нађем другаре да са играмо. Док сам мислио ским ћу да се играм, угледао сам мог друга Стефана из Сремске Каменице. Долазио је у госте код нас у Деспотово свако лето. Кад је изашао из аута, рекао ми је да је дошао у госте код своје баке и да ће остати цело лето. Био сам срећан што ћу имати друга  са којим ћу се играти цео распуст. Брзо се распаковао и изашао на улицу ударајући лопту. Почели смо да играмо фудбал. У жару игре Стефан је јаче шутнуо лопту и она је одлетела на другу страну улице, погодио је једног старијег дечака који је туда пролазио. Стефан је отишао по лопту и  извинио се што га је случајно погодио. Дечак није прихватио извињење, већ је  кренуо ка Стефану и ударио га. Брзо сам притрчао и почео да браним свог друга. Тај дечак је стао, погледао ме и рекао: Ако се већ мешаш истући ћу и тебе, и кренуо је према нама. Тада сам рекао да  не желим да се  тучем, али  и да   знам аикидо потезе. Он се  насмејао и рекао: Е па да видим. Када је хтео да ме удари, сагнуо сам се, потом одскочио и урадио га по нози. Он се нашао на земљи. Дечака је заболела рука и док је лежао на земљи јаучући. Приметио сам да је вероватно незгодно пао и тако повредио руку. Није било ништа страшно. Помогли смо му да устане.  Стефан и ја смо рекли да нам је жао. Дечака није јако болело и рекао је да је и сам крив за целу ситуацију. Од тог дана имао сам још једног новог друга за дружење и игру.

Овај догађај остаће ми у сећању јер сам срећан што сам упознао новог друга, али и као опомена да безазлена туча може неког стварно да повреди. Срећом то се овде није догодило, али ме је сигурно научило да туча ништа не решава.

                                                                                                                                                                                           Тодор Р. VII -3

Најбоље пријатељице заувек

Пријатељи, они су нешто посебно у мом животу. Увек су уз мене кад су ми потребни. Шалимо се, смејемо се, играмо се… Имам једну другарицу са којом се увек дружим када дође у Деспотово. Она се зове Теодора. Теодора је једно дивно биће које много воли да се дружи. Има једанаест година и иде у шести разред. Живи у Аустрији, а за распуст дође у моје село, код њене бабе. Док је она у Деспотову, увек смо заједно. Теодора има црну дугу косу и лепе браон очи. Има брата Давида који је мало несташан, и воли много да се шали. Једном,  кад сам ишла код ње да преспавм,  Давид је стално желео да буде са нама у соби. Међутим, Теодора му то није дозвољавала. На крају га је ипак пустила. Гледали смо филм. Њен брат се уплашио и почео да плаче. Рекао нам је да жели да иде код маме и тате у собу. Ми смо га одвеле, и наставиле да гледамо филм. Убрзо смо и ми заспале. Ујутру је Давид дошао и скочио нам у кревет. Уплашиле смо се и почеле да вриштимо. Дружиле смо се док није дошло време да она иде у Аустрију. Почели смо сви да плачемо. Теодора је отишла у Аустрију, а ја мојој кући. Једва чекам да је видим поново, а она ће доћи тек за распуст.
Теодора ми је најбоља другарица и много је волим. Једва чекам да је видим поново и да се поново дружимо.

                                                                                                                                                                                 Ивана П. V-3