Category Archives: Стваралачки кутак

Стваралачки кутак

Уобичајен

Различитост није препрека

 

Постоје много разичитих људи и деце на овом свету. Наравно, свако дете је јединствено на свој начин и баш због тога живот  је занимљив

Када видимо другачије дете од нас на улици, помислимо зашто је то тако.  Не помислимо да то има своје чари. Различита деца, различити људи чине овај свет лепшим и забавнијим. Да су сви људи исти, живот не би имао смисла. Тако је било и када сам морала да напустим своју стару школу и одем у другу средину и нову школу. Сва деца су за мене била непозната и осећала сам се усамљено. Након неког времена сам  упознала све моје нове другаре и нисам се више осећала одбачено. Сви моји другари су различити. Разликују се на више начина: неки су ниски, неки високи, неки паметни,  тихи, мирни, повучени или разиграни и немирни. Неки имају тамне  или плаве очи а неки чак и  зелене.  Касније човек схвати да нема везе што није исти као остали. Свако треба да буде свој. Што је најпоучније из свега овога то је да колко год људи били другачији то не спречава да сви будемо једна велика заједница.

Човек треба да упознаје нове људе без обзира што су другачији jер понекад та различитост доводи до нових пријатељстава, забаве и авантура.

Наталија Л.  V-3

 

Различитост није препрека

 

            Разлижчитост је природна особина свих живих бића. Моја башта је засађена различитим цвећем свих боја, мириса и величина. Баш та различитост и шаренило моју башту чини лепшом. Различитост није и не може да буде препрека да ти неко буде драг. То је осећанје које свако осећа и доживљава на свој нечин. Па и људска бића су различита било по боји коже: бела, жута или црна;  било да су различитог материјалног стања.

          Таква предубеђења о различитости се све чешће и чешће испољавају кроз однос и понашање међу људима. Млади нису ни свесни проблема, па често занесени, поготово материјалним стањем,  на неки начин испољавају негативан и одбојан став према онима који потичу из материјално сиромашнијих породица. Они онда греше и веома често  задиркују, па и понижавају те особа. А такве особе углавном имају више поштовања према другима и све, па чак и оне који их понижавају они гледају као пријатеље. У то сам се уверио када је један мој пријателј добио лошу оцену. Сви су му се смејали, а једна дечак на којег он никада није обраћао пажњу и којег је понижавао дошао је до њега и тешио га. Од тада су они најбољи другари и по цео дан се друже.

           Различитост је само предрасуд, а не и препрека. Осећање искрености и пријатељства се пре свега доживљјава у души, па тек онда показује на делу.

Јован В.  VIII-3

 

Упознаћу вас са…

 

        Сигурно знате да има много људи на овом свету и да се нисте упознали са свима њима.Зато сам ја хтела да вас упознам са мојом најбољом другарицом, Наталијом.                     

        Наталија има лепе зелене очи. На њеном глатком лицу виде се мале слатке пегице. Њена прелепа браон коса је јако мекана. Наталија је доста висока и средњег је стаса. Обожавам је зато што је културна и јако је добра. Она зна да ме развесели са својим форама које мени никада неће досадити. Када је она тужна, и ја сам тужна, али ме највише развесели када је јако срећна. Једном сам била код ње, смејале смо се на глас сваки секунд. Најсмешнији тренутак је био када сам пала са њених леђа јер ме је носила по соби. Пала сам на главу, али смо се ми смејале још више. О том догађају причамо и дан данас. Сваки пут ми буде жао кад се растанемо, али се одмах видимо следећег дана.                           

        Наталија је особа која вам улепша живот. Њу никад нећу заборавити.

Јелена М. V-3

 

 

Различитост није препрека

 

                 Воло бих да вам испричам причу о девојчици коју сви добро познајемо. Живот се са њом грубо поиграо већ у детињству када јој је узео родитљску љубав и приморао је на стално мењање боравка.

         Претпостављте причаћу вам о Сањи из мог одељења. На први поглед  била је јако слична нама, али по понашању различита. Она је имала своје “жуте минуте” које је испољавала у виду викања, некада плакања. У почетку те њене реакције су код нас изазивале чуђење, понекад страх или забринутост.Увек сам покушавао да схватим те њене реакције и тражио начин да их оправдам, али га нисам налазио. Једноставно она је била другачија.Трудио сам се да избегнем било какав конфликт са њом, јер ми је увек била стршна мисао да она нема маму, да се ујуту буди сама и да негде увек стрепи кави ће бити њени нови родитељи. Она не зна како је топао мајчин загрљај и како мама брине и како испраћа и дочекоје своје дете… Питао сам се често:”Како може да буде таква”. Кршила је сва наша правила понашања, смела је да викне на учитељицу, да се гласно расплаче, да каже другу да га воли… Једнога дана стигла је вест да Сања одлази из нашег одељења. Социјална служба ју  је пребацила у Дом за незбринуту децу у Сомбору. Дани су пролазили,  а наше V-3  је наставило своје учење, задатке, контролне…

        Једног дана одјекнула је вест да је Сања нестала и да се тражи. Сви смо били јако тужни, разочарани и било нам је јако жао. Мислим да је свако у својој глави мислио  да није морало да буде тако и да ли смо можда и ми негде погрешили. Вест о њеном проналажењу нас је све јако обрадовала, а онда смо сазнали да је побегла јер је желела да отпутује, ко зна где, сигурно тражећи свој комад среће.

         Научио сам од ње да једноставно постоје људи који су другачији и које требаш поштовати јер вероватно постоји разлог због чега се разликују. Научио сам да људе требате прихвати онакве какви јесу јер никада не можете знати  шта их је учинило таквима.

Стеван У.  V-3

 

Различитост није препрека

 

         У мом  одељењу  била је једна девојчица и  њен  брат,  они  су се  доселили  у другом разреду  у наше село.

           Били су јако добри и поштени. Међутим, некада су их родитељи терали да краду из  продавнице  јер нису  имали шта да једу. У школи су  их називали погрдним именима  и говорили им  како смрде… Некада  нису имали ни лист хартије, то је био само повод за ново ругање осталих ученика.  Они су само погнулии  главу и покушали да  не слушају. Кад  су хтели да се прикључе некој игри,  само  би  их одгурнули и рекли да за њих овде нема места.

Наставници  су некада  правили  акције  где се скупља  одећа  за њих, па би  свако донео  шта је имао од одеће. Оцене су   им  биле  поклањане јер ниду имали књиге ни одакле да уче. Када нису имали  нешто од гардаробе,   наставници  су им доносили од своје деце.

          Сада кад помислим, били смо баш сурови. Не знам шта је са њима данас. Много смо им одмогли, а нимало помогли или бар покушали да их разумемо. Сада сам сигурна да  знам правило: не гледајте како се неко облачи или каква му је торба већ какав  је неко изнутра.

 

Анастасија Б.  V-3

 

 

Различитост  није  препрека

 

          Разлицитост није препрека, ту реч људи не разуму, или не желе, али ја сам покушала и успела, нажалост на тежак и болан начин, који ме коштао пријатељства.

          Сваког лета идем код тетке у Футог. Тамо имам  много пријатеља. Свако вече излазили  смо на улицу  и дружили се. Једне вечери дошао је дечак кога нисмо познавали. Само је  седео у једенку и посматрао нас. Питала сам моје другарице ко је он, али нико није ништа знао о њему. Зачуђено сам  га гледала. Он је имао плаве очи и плаву косу, био је обучен сав у црно.  Покушао је да нам приђе, али сви су бежали од њега. Дошао је ред и на мене.  Пришао  ми је и преставио се.  Пружио ми руку и рекао ми је да су се тек сад доселили. Гледала сам само његове плаве очи, а онда му пружила своју руку. Он се изненадио као и моји пријатељи. Овај мој потез све је променуо. Од те ноћи  сви су  почели да ме избегавају. Била сам бесна на њих, а онда сам сватила како се осећа усамљени дечак. Одлучила сам  да се обучем у црно и пустим косу и одем до једенка. Чекала сам свог новог друга, али није га било. Почела сам да плачем. У једном тренутку осетила сам нечију руку на рамену, окреула сам се у нади да је то он, али то је била  моја другарица.  

         Чврсто сам је загрлила и рекла да смо погрешили што пре нисмо сватили да различитост није препрека за пријатљство и да сви требамо да будемо толерантни  јер нисмо сви исти.

Бранислава Ж.  VI-3

 

Живот чине ситнице

 

           Свако у себи крије бар мало нежности, хуманости, лепоте и племенитих догађаја. Недавно сам открио да неке од тих особина, поседујем и ја.

       Пре неколико дана враћао сам се са часа математике. Баш када сам био испред куће чуо сам јак ударац и језиви плач. Отрчао сам по баку са којом сам установио одакле допиру страшни  звуци. Главна радња догодила се у кући једне осамдесетогодишње баке. Неколико минута сам ћутао, а затим скупио храброст и упитао да ли старој комшиници треба помоћ. Она је одговорила:”Не, не сам ћу”. По њеном гласу схватио сам да јој треба помоћ. Хитро сам прескочио закључану капију и угледао јадну баку како седи испред улаза. Нисам успео да је подигнем, али баш у том тренутку видео сам Горана, даљег комшију. Он и ја смо помогли старици да устане и почисти просуте орахе.

      Овај догађај ћу памтити као моје најлепше племенито дело.

 

Стеван У.  V-3

 

Различитост  није  препрека

 

          Када погледамо свет око себе, видимо доста сличности са осталим људима. Људи прате трендове и већина их личи једни на друге. Телевизија, друштвене мреже, новине и други медији нам представљају гомилу једноличности.

          Уколико се појави неко ко одступа од онога што друштво сматра лепим, добрим или успешним, та особа се сматра чудаком и веома често је одбачена од свих.  Често неког одбацујемо само зато што нам се не допада његов физички изглед, социјални статус, занимање, језик којим говори… Различитост не би требало да буде препрека. Некада се људи који не говоре исти језик много боље разумеју од оних који га говоре. Млади немају разумевања за потребе старијих, стари заборављају да су били млади, здрави губе стрпљење за болесне, људи са хендикепом су на стубу срама због нечег што нису желели да им се догоди у животу. Постоје људи који нису могли да бирају савршен изглед какав друштво прихвата. Неко је лепши и успешнији од нас, па га опет не прихватамо због љубоморе и сујете. Треба бити пажљив према људима;   лепота,  младост, здравље и успех нису вечни. Тако и сиромаштво, болест, туга, могу се превазићи, потребно је само мало пажње и пострека. Свима нама се може десити да упаднемо у воз пун егоиста и саможивих људи, добро је док не постанемо један од њих.      

             Разлике нас чине племенитим и пружају могућност да растемо као људи. Ако прихватимо лепоту различитости, свих оних који не изгледају, не мисле и не живе као ми, заволећемо је. Постаћемо бољи људи, а свет ће добити нови сјај.

 

Стефан-Немања К.   VII-3

 

 

Различитост није препрека

 

           Људска мишљења везане за разлике су резултат страха од нечега новог,  људима непознатог. Обично су ти страхови сувишни и неосновани.  

          Већина људи има сличан начин живота, али се доста њих и разликује од нас, па због тога имамо страх једни од других. Страх да да је  разлика  препрека за љубав или пријатрљство,  да ћемо због тога бити исмејани или одбачени. Међусобне разлике треба да нас непрекидно уче да будемо бољи да свима пружамо једнаке шансе за дружење, љубав, посао… Треба прихватити и помоћи неком ко се осећа лоше јер га друштво одбацује.  Разлике могу бити добре, јер из њих можемо научити нешто ново што до сада нисмо знали. На пример,  у одбојци, на једној утакмици, ми је запала за око разлика између мене и играчице из супарничког тима.  Нисам имала страх да јој се обратим. Након утакмице, сачекала сам прилику и упознала сам се са њом јер ми се допало то како она уметнички изводи неке покрете са лоптом, другачија је од мене, и од одбојке прави уметност. Њена одлична игра ме није спречила, није направила препреку у томе да разговарам са њом. После тог разговора смо започеле  дружење и научили много једна другу и унапредили наше способности. Обогаћене нашим међусобним разликама, постале смо пријатељице.

         Разлике не праве препреке између пријатеља. Постајемо богатији  уз помоћ туђих особености. Лошије, ружније, сиромашније људе од нас одбацујемо, а бољих и успешнијих се плашимо и мрзимо их. Љубоморни смо и завидни.  Када схватимо да разлике могу да нас обогате и уздигну, сви ћемо бити срећнији и имаћемо много више пријатеља и нових искустава.

   Анастасија К.   V-3

 

Различитост није препрека

 

              Људи се разликују по много чему, али има и то својих чари. Испричаћу вам такву ситуацију где различитост није препрека.

             Била сам трећи разред основне школе и у разреду нас је било осамнаест. Једног сунчаног дана стигла сам у школу где сазнајем да добијамо нову ученицу. Сви су збуњено гледали учитељицу док нам је то саопштавала, а одједном почели су сви на сав глас да вичу:,,Ууаа,уа,ууа.’’ Следећег дана ишчекивали смо долазак новеу ченице. Наша учетељица ушла  је у учионицу и представила нам ју је. Она је имала дугу црну косу и мало тамнију боју коже. Када је учитељица отишла, свако од нас јој је прилазио и запиткивао одакле је, и како је баш у нашу школу дошла. Сасвим случајно неко ју је питао да ли има родитеље, на шта је она одговорила да је усвојена и да јој родитељи нису баш најбољи. Од тог тренутка дечаци су почели да је задиркују због тога што је усвојена,  али и због њеног изгледа. Многе ружне речи су јој говорили, али она је била своја и није обраћала пажњу на њих. Понашала се као дете за пример. То што су  је они задиркивали није је спречило да буде добра, паметна, образована. Сама је градила свој циљ, много пута су га рушили,  али она је имала две важне особине за опстанак:снагу и вољу.

             Из овог догађаја извукла сам важну поуку, а то је да РАЗЛИЧИТОСТ НИЈЕ ПРЕПРЕКА!

Дуња Н.  V-3

 

Упознаћу вас са….

 

     Породица је много важна, али пријатељ је нешто што ти остане у срцу.

     Упознаћу вас са мојом најбољом пријатељицом.Зове се Миа. Има смеђе очи и кестењасту боју косе. Од рођења смо нераздвојне, јер су наше маме биле чак и у истој болници када смо се родиле.

     Када смо биле у вртићу, ишле смо на екскурзију и заједно смо седеле у аутобусу. Миа ми је предложила да купимо чоколаду јер смо биле гладне. Изашле смо и купиле смо чоколаду и наравно,  нисмо добиле кусур јер нисмо знале да рачунамо. Окренуле смо се и виделе да је аутобус нестао. Почеле смо да плачемо и да са дрхтавим дечијим гласом вичемо упомоћ. Миа је викала:,,Мамаааа,гдеси?!!’’ Одједном иза нас се појавила васпитачица и увела нас у вртић док смо нас две вриштале и плакале. То је једна од много ситуација где смо се држале заједно.

       У било којој ситуацији подршка смо једна другој јер је пријатељ нешто што се чува до краја живота.

 Дуња Н.  V-3

 

Различитост није препрека

 

            Различитост никоме никада не би требала да представља проблем.

            Искрено мој најбољи друг и ја смо веома различити. Он је тамнопут, а ја сам скроз супротно. Он је ситан, а ја крупан. Могао бих да набрајам наше разлике  бескајно. Рашу и мени је једном његов деда причао како је Рашин наврдеда дошао у Србију под именом Енес.  Са тридесет година се оженио и узео женино презиме Радовановић. Рашо због боје коже трпи много вербалног насиља,  па чак и физичког. Кад нас мој тата поведе са њим у Нови Сад,  људи  обично нешто добаце на рачун Рашиног изгледа. Увек сам ту да га убедим да то није важно, да је једино важно да је добар човек.  

         Због свега тога, у инат свим разликама, ми смо остали најбољи другови.

Никола И. VI-3

 

Различитост није препрека

 

             Свако жели да личи на себе и да буде свој. Имам друга који је то доказао.

             Мој друг Ненад доселио се у Деспотово и кренуо је у нашу школу. Када смо га први пут видели изгледао нам је чудно. Другачије је причао и мислио сам да се неће добро уклопити у наш разред. После неког времена Ненад је доказао да различитост није препрека и какав год да си, ако си добар пријатељ и друг, можеш се лепо дружити. Ненад је са нама већ две године и сјајно се дружимо.

             Он  је доказао да иако си другачији од осталих да то није препрека и да се може уклопити у друштво.

Денис Х.   VII-3

 

Упознацу вас са…

 

      Сви ми имамо пријатеље са којима се дружимо.

      Мој пас Ариел који има две године, што је у псећем свету око двадесет година. Он је пулин са бојом длаке као печени кестен. Прве две године,  када га је мој тата донео, био је мањи од палчића.  У једну собу сам му однео кутију и старе крпе и мајице. Подигао сам му ролетну да би могао да види спљашњи свет. Порастао је и почео да бежи сваки дан. Када год бих  ишао у школу, он би стално ишао за мном. Порастао је, односно удебљао се, па није могао да прође испод капје. Тако да је само избацио њушкицу и тужно лајао, па бих га ја пустио из сажаљења да изађе. У златну јесен када је дрвеће оголело, тата и ја смо му направили кућицу у коју дан данас није ушао. Тако завезан, поред кућице коју мрзи,  кад год би моја породица и ја негде кренемо, он би тужно лајао за нама јер би и он желео са нама.  Понекад ја га одвежем па се цео дан играмо.

     Лепо је имати друга са којим можеш да се играш.

Радован К.    V-3

 

Различитост није препрека

 

           Свако гледа неку особу на свој начин, из свог искуства.

           У наш фудбалски клуб је дошао нови члан, Немања. Сви су га тукли, вређали, гађали лоптама и слично.  Нису му додавали лопту  јер је био Ром који није имао кров над главом и носио је покидане копачке. Није био лош.  Био је веома поштен и снажан да трпи вређање и много је добро играо фудбал. Једног дана када сам легао у кревет размишљао сам о њему. После сам схватио да нема везе то што је Ром  јер је добар човек. Сутра сам све испричао тренеру. Он је рекао ако га неко буде дирао да ће бити избачен из клуба. Напочетку сви су били добри према њему јер је тренер тако рекао, али  после тога су схватили да је јако добар.

         И данас се сви друже са њим и мислим да смо му улепшали живот. Не треба глумити да си лош и неком угрожавати живот.  Требаш бити добар и свима  желети само добро.

Огњен Г.    VI-3

 

Живот чине ситнице

 

         Дошао је осми март. Сва срећа из мене зрачи као сунце мојим лепим улицама.

      Петог марта сам одлучила да обрадујем моју маму и моју баку, тако што ћу им купити прелеп цвет. Моја мама воли цветове, али некад дође у ситуацију да јој цвет увене, само зато што нема времена да га залива. Док моја бака много цвећа, па могу рећи да њена кућа није кућа, већ прелепи врт.  Када сам била у продавници, размишљала сам које цвеће да узмем, али коначно прелепи цветови су се појавили и помогли ми да одлучим.  Прво сам купила мојој мами, па сам га однела до моје баке како изненађење не би било покварено. Затим сам се испричала са мојом баком и нашле смо одлично место да сакријемо цвет. Касније сам поново отишла у продавницу и купила  сам баки цвет. Однела сам га кући са пуно среће и радости. Не знам да ли је моја мила мама мислила у себи и говорила: “ Да ли је моје дете мислило и на мене?” Долази седми март. Не могу више да издржим, морам да им покажем моју ситницу. Обрадовале су се као никад у животу. Колико су биле срећне, дошло ми је да заплачем.

     Понекад и за мале пажње  људи се обрадују још више него за велике. Схватам да и маме и баке и очеви су срећни су срећни за оно што им своји најмилији поклоне.

                                                                           Наталија Л. V-3

 

 

Различитост није препрека

 

            Свако је посебан на свој начин и не треба га због тога омаловажавати.

            У нашу школу је дошла нова ученица. Она је имала другачију боју коже него ми и облачила се јако чудно и дугачије од нас. У почетку нико није хтео да се дружи са њом јер су сви мислили да је чудна. Кад год прође поред неког, сви би је оговарали и смејали би јој се у лице због тога какву боју коже има и како се облачи. Она је била усамљена. Мислила је да је проблем у њој,  а не у њима и у њиховом безобразлуку. Нико од њих се никад није запитао како се она осећа и да њихово понашање она не доживљава као  шалу на њен рачун,  већ вређање. После дужег времена они и даље нису престали да је вређају. Одељење  је имало јако важан тест. Сви су га урадили и чекали резултате. Кад су стигли резултати,  она је имала максимум бодова. Сви су били запрепашћени, нису могли да верују у њен успех. Када је цела школа сазнала за то,  сви су је гледали другачије. Чак су почели да јој прилазе и причају са њом.

          То што неки носе наочаре, протезу, неки имају различиту боју косе, коже и различит стил не значи да је мање вредан и не треба га потценити. Сви смо једнаки и сви имамо иста права.

Јелена У.    VI-3

 

Упознаћу вас са…

 

      Упознаћу вас са умиљатом, слатком девојчицом, Дуњом.

   Она је чврстог карактера и неустрашива у свим ситуацијама. Има смеђу косу попут кестена и светлуцаве, смеђе очи. Воли да се смеје и својим лудим шалама насмејава друге. Често облачи хеланке и мајицу кратких рукава. 

    Познајемо се још од од пелена. Увек смо све делиле, размењивале.. Понекад се посвађамо, али како кажу: „После свађе све је слађе!“ Свако јутро улази у школу са широким осмехом на лицу, и прича ми шта јој се догодило током јучерашњег дана. Када она не дође у школу, осећам се као да сам у пустињи, као да мене пола спава.

      Волела бих да свако поред себе има једну Дуњу као што и ја имам, да вам помаже и буде уз вас када вам је најтеже.

Миа  С.  V-3

 

 

Различитост није препрека

 

                   Сви смо различити, неко има плаве, неко зелене а неко браон очи. Неки причају српски,  а неки енглески, али то уопште није битно да бисмо се међусобно поштовали.  Има даце која захтевају посебну негу. Уобичајени случајеви када се ругају вршњацима због тога  кад неко има велике уши, уста, нос, носи наочаре или кад је неко крупније грађе.

                 Познајем једну девочицу која је ромске националности. Она је добра, вредна и дружељубива, једино што није имала другаре. За њу су причали да има вашке и да краде, али то није била истина. Кад би неко нешто изгубио,  њу би окривили да је украла. Њени другари никад нису размишљали како се она осећа. Није она једина према којој се тако понашају. Такве деце има много. Такође,  познајем једног дечака чији родитељи немају новца и њега су друга деца вређала због тога. Било им је смешно што он нема за ужину, никад нису хтели да поделе са њим део ужине. Свесна сам да нико од нас не бира како ће да се роди, ко ће му бити родитељи, да ли ће бити богат или сиромашан, да ли ће бити здрав или болестан, бео, или жут…  Наша обавеза је да прихватимо њихове мане и врлине, помогнемо колико смо у могућности, а никако да их осуђујемо по било ком основу.

              Потрудићу се да макар убедим људе око себе да различитост није препрека, јер на младима свет остаје, и надам се да ћу успети у томе.

Александра К.   VI-3

 

Упознаћу вас са …

 

           Има много људи и животиња у мојој породици које бих волела да упознам са вама. Овог пута ћу вас упознати са мојим кућним љубимцом.

     Он је мали пас. Зове се Јорки. Његова раса је јоркширски теријер. Има само једну годину, рођен је 26.1.2018. године. Као мали био је црн као угаљ, а сада је сив као пепео. Има мали црни нос као дугменце. Очи су му смеђе. Длака му је веома дугачка. Он обожава када га чешкам по стомаку, мазим, када се играм са њим … Воли кад га  шетам да обуче своју плаву, малу јакну. Од хране највише воли јабуку и сунцокрет. Свако јутро га очешљам и вежем реп. Понекад му правим фризуре. Обавезно га окупам када се испрља.

         Много волим Јоркија зато што је мали и сладак. Одувек сам хтела да га добијем и жеља ми се испунила.

Анђела Ж.   V-3

 

Различитост није препрека

 

            Једног дана у нашу школу дошла је нова ученица.  

            Била је баш стидљива, повучена…  Прошло је неколико дана од како је у нашој школи, и још јој нисам пришла да се упознамо. Коначно сам скупила храбрости и пришла јој. Преставила сам јој се и почеле смо да се дружимо.  Све је било добро, њено понашање је са свим било културно и фино, баш како доличи једној девојчици. Прошло је доста времена од како се дружимо. Схватила сам да заправо она и није таква каква је била у почетку, као да се нагло променила,  па је постала безобразна према мени, али и према другима. Мени то није сметало јер без обзира на то ја сам хтела да се дружим са њом. Мој тата ме је питао да ли се дружим са том новом ученицом и рекао ми је да откако је она дошла у нашу школу ја нисам иста,  да сам се превише опустила и да су ми се поквариле оцене. Негирала сам то и говорила да није тако. Рекао ми је да не треба да се дружим са њом јер је она тотално различита од мене.

             Нисам га послушала и наставила сам да се дружим са њом.  Схватила сам  да је она другачија од мене, али д мени та различитост прија (само још да поправим оцене).

Марија-Магдалена С.  VII-3

 

Упознаћу вас са…

 

       Свако има особу коју воли највише на свету за мене та особа је мој тата.

       Мој тата има смеђе очи као кестен и црну косу као угаљ. Има јако нежне руке. Мио глас који ме успављује. Некад виче на мене, али га ипак волим.Увек ми помаже око домаћих задатака. Помаже ми да учим техничко, историју, географију…  Када има новца, купи ми шта год пожелим. Некад ми прави вечеру коју волим. Душа му је чиста, воли да помаже људима које познаје. Зна да ради скоро сваки занат: прави ствари од дрвета, ставља ламинат, кречи зидове… И поред свих послова увек нађе времена за мене.

          Код њега волим што је драг према мени, јако ме воли и ја њега. Највише га волим у својој породици.

Катарина Ћ.   V-3

 

Различитост није препрека

 

             Сви смо ми различити, неки су високи, неки ниски, неки имају плаву, а неки црну косу. Не разликујемо се само по физичком изледу, него и по понашању, али без обзира што смо различити сви ми можемо бити пријатељи.

             Једног дана у школу је дошла нова ученица. Имала је плаве очи, кратку плаву косу и дуге ноге. Била је лепа и интересатна и сви су хтели да се упознају са њом. Пришла сам јој да се упознамо. Упознале смо се и стално смо се дружиле. Када сам је мало боље упознала,  схватила сам да не волимо исте ствари, исту храну, исте друштвене активности. На пример она је стално учила, а ја не. Она је јела само воће и поврће, а ја већином  месо. Увек када сам је звала да се играмо,  она је учила,  али нисам се љутила, јер сам знала да се труди за своју будућност. Желела је да учи за доктора, а за доктора требају одличне оцене. Моја жељ је да постанем за кувар, а за кувара не требају све петице. Без обзира што нисам волела да учим, она ми је помагала да схватим да учење може бити забавно. Није ми било абавно, али трудила сам се због ње.

          Различитост никад није препрека ако прихватимо и разумемо да разлике могу бири предност и богатство, мој пример је потврда тога.

Данијела Ј.   VII-3

 

Различитост није препрека

 

             Била сам код бабе за распусту. Тамо у Футогу,  нисам имала много приљатеља јер нисам ни са ким хтела да се дружим.

             Једног дана доселила се нова девојчица у село. Нико није хтео да се дружи са њом јер јој је таман тен.  Сви су  мислили да се не купа. Она је уствари била много дружељубива особа, волела  је да се дружи са свима. Када је била  напољу, хтела је са неким да се дружи али, коме код је пришла сви су бежали од ње.  Видела сам како седи поред дрвета и плаче.  Пришла сам јој и рекла да хоћу да се дружим са њом.  Она се осмехнула и отишле смо на игралиште да се дружимо. Други дан, опет смо изашле  и дала сам јој идеју да се упозна са мојим пријатељима.  Пристла је,  али уплашено. Покушала сам да их упознам са њом. У том тренутку им је рекла да није оно што они мисле. Пружили су јој шансу. Неколико дана касније упознали смо је са још другара, на крају су јој се сви извинили што су је избегавали.  Гледала је у мене јер није знала шта да одговори на извињењ.  Погледала сам је и кимнулаје  главом да прихвата извињење.

             Научила нас је лекцију  и  сви смо схватили да различитост није препрека за дружење.

 

Анђела Ш.     VI-3

 

 

Advertisements

Стваралачки кутак

Уобичајен

Веровали или не, али то се стварно догодило

        Сваком се у животу десило барем неко чудо, па тако и мојој другарици Јелени.

       Договориле смо се једном да одемо на клизање. Спаковале смо своје клизаљке и посебно одело. Када смо стигле, клизале смо се и одједном смо чули да неко преко микрофона каже да ће ускоро почети такмичење. Међутим, мени клизање баш није ишло, али зато Јелени јесте. Када је дошао ред на њу, правила је разне покрете које иначе није успевала, окретала се и скакала. Када је завршила, сви су били у чуду, па чак ни она није знала шта се догодило. Дошло је време за проглашење победника. Она је освојила трофеј. Убрзо је почела да иде на светска првенства и освојила је много награда.

      Мислим да свако у себи има таленат, а на њему је да се осмели и подели га са свима.

 

Сара О.  VI-3

Веровали или не, али то се стварно догодило

 

     Моја омиљена певачица је Маја Беровић. Обожавам да је слушам и гледам на телевизији. Никад је нисам упознала ни отишла на њен концерт, иако ми је то жеља. Проводим по три, четири сата слушајући њену музику. Мама и тата су полудели од мене и моје залуђености за њом.

Прошли су месеци и нестрпљиво сам чекала да она објави нови албум. Код куће је била лудница јер остали нису могли да разуму моју опсесију. Поле десет дана дошао је и мој рођендан. Имали смо рођендански доручак са најмилијима. Усред доручка неко је зазвонио на врата. Послали су мене да отворим врата. Нисам се ни надала да ће то бити Маја Беровић са рођенданском тортом. Почела сам да плачем од среће. Када сам је загрлила,  био је то најбољи осећај на свету. Помислила сам да сањам.

    Остварило ми се оно што сам мислила да никад неће, али веровали или не то се стварно догодило.

Јелена У. VI-3

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Веровали или не, али то се стварно догодило

 

     Постоје неки догађаји који, када се десе, већина људи не верује да је то истина. Међутим, они стварно могу бити истинити.

     Био је то сасвим нормалан дан. Отишао сам код мог друга Јована. Он је у то време на интернету гледао како научити телекинезу. Питао ме је да ли мозда знам нешто на ту тему. Нисам му био од помоћи јер ништа нисам знао о телекинези. После тога пратећи упутства са интернета окушали смо овај необичан експеримент. Прво смо ставили оловку на гумицу.  Јован је почео да изговара речи да би испразнио ум. Када је испразнио ум, почео је одговарајућим покретима руку да помера оловку. Почели смо да се радујемо и славимо што смо успели.

     На свету не постоје препреке које човек не би могао да уради, потребно је само да верује.  

Никола Л. VI-3

 

Веровали или не, али то се стварно догодило

 

      Зафркавање и задиркивање неке особе у том тренутку можда јесте смешно и занимљиво, али може бити и опасно.

     Моја сестра, њени пријатељ и ја смо се шетали.  Било је касно. Пролазили смо кроз улицу која сама по себи није страшна, али једна кућа у њој јесте. У тој кући живи баба коју смо ми тада звали Грдана. То вероватно није њено име, ипак смо је тако звали. Та баба не воли децу која је задиркивају и деру се испред њене куће. Њен чувар је  опасан пас који је пуштен у дворишту. Неко је добио глупу  идеју да је вичемо и гађамо јој капију. Дошли смо до те куће и почели да вичемо. Није се одзивала, па смо јој ударили у капију. Чула су се улазна врата и шкрипање. Одмакли смо се од капије. Капија се отворила и ту је стојала Грдана са вилама. Трчали смо што смо брже могли. Грдана је била спора, па је пустила пса. Пас је дотрчао и угризао моју сестру за патику и изуо је. Дотрчао сам и ударио пса. Јована је назула патику и сви смо отрчали. Договорили смо се да ником не кажемо ништа о овом инциденту, а онима којима смо рекли нису веровали да нас је напала вилама.

     Свако има право на мир и самоћу и не треба му то нарушавати, ми смо због тога могли да зажалимо. Веровали или не, али непомишљеност није добра особина.

Милош П. VI-3

 

Њихов смех још увек чујем

 

     Сви смо ми доживели неки догађај који нам је због нечег остао дубоко урезан у сећање.

     Био је то један јако велик дан за мене, одржавала се школска приредба пред много значајних људи. Ту су били директори из разних школа, људи из министарства и сва деца из школе. Неколико нас је било изабрано да заврши ту представу једним лепим говором. После дугог припремања дошао је ред и на мене, мислим да се ни за шта нисам толико припремала. Изашла сам пред бину поносна и поприлично нервозна. Таман у тренутку када сам хтела да узмем микрофон толико сам се занела да нисам видела један кабел, тако сам пала да су ми сви папири излетели наоколо. Мислила сам да ништа горе није могло да ми се деси. Устала сам, сви су се смејали, а ја нисам знала како да реагујем и само сам излетела из учионице и данима плакала после тога.

     Иако нам живот често задаје велике ударце, ми треба да будемо јачи од њих и да се изборимо са њима и будемо јако упорни.

Ангелина Р. VIII-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Покајала сам се због свог поступка

 

         Био је обичан дан у школи, све до великог одмора. Тада сам постала сведок  свађе између два дечака: Милана и Драгана. Разлог свађе је било навијање за омиљени фудбалски клуб, као и обично ситница која ако се не пази, може прерасти у озбиљан проблем.

        До мало пре најбољи другари, сада су се препирали који је клуб бољи:  Партизан или Звезда. Један од дечака је говорио да је бољи Партизан, а други Звезда.  Милану је било доста убеђивања ко је у праву и скочио је  на Драгана и почео да га удара да би доказао да је његов клуб успешнији. Нисам хтела да их раздвајам, бојала сам се да ће ме случајно ударити. Дошао је наставник и затекао их како вређају један другог и ударају се.  Наставник им је рекао да није лепо да се свађају јер су другови, а поготово не да се свађају због фудбалског клуба.

      Престали су са свађом на наставников захтев. Извинили су се један другом и као да су тек тада постали свесни у ком правцу их је свађа понела.  Схватили су да је другарство које имају много јаче од тога ко за који клуб навија.

Марија-Магдалена С. VI-3

 

Лако је осудити, а тешко разумети човека

 

Често се у свакодневном животу и свакодневним ситуацијама сусрећемо са људима различите националности, боје коже, различитог материјалног стања и многих других разлика које човек не сагледа како треба па често осуђује човека на основу његовог физичког изгледа, а не сачека и не упозна га да би схватио какав је он уствари човек.
        Током школовања, нас ученика, још увек основаца, често долази до физичког контакта и разних туча и расправа када на пример један ученик има различиту боју коже, односно припада националној мањини. Неки ученици њих избацују из свог друштва и не желе било какав контакт са њима. Често их осуђују због тога, збивају разне шале и не показују нимало поштовања. По мом мишљењу то не би требало да раде јер тиме само показују пре свега какви су људи. Сви ученици у једном одељењу колико год да их има треба да представљају једну заједницу, једну породицу која у било каквим ситуацијама треба да се држи заједно, да се воле, поштују и помажу једни другима. Чак иако у одељењу постоје ученици који се разликују од осталих треба да их прихватимо јер су и они деца која са свим тим разликама морају да се изборе и наставе да живе. Увек треба прво да упознамо некога јер не можемо на основу његових патика, ципела и друге гардеробе и уопште његовог спољашњег изгледа, да закључимо да ли је он добар човек или не. Морамо са неким да се упознамо, дружимо и тек тада проценимо његову личност и његов карактер. Да се не би створила разлика између ученика, пре су се у школама носиле униформе које су сви ученици морали да носе и које су биле исте.
     Сви ми људи и деца смо различити, различитог материјалног стања, изгледа, различитих животних схватања, али не треба међусобно да се осуђујемо и вређамо због тога. Међутим, у неким школама остали ученици управо осуђују друге због тих разлика и било је примера када су нека деца чак извршила и самоубиство јер их вршњаци нису прихватали. Због тога и због многих других ситуација треба да покажемо да се међусобно поштујемо и ценимо и да никога не осуђујемо.

Наталија П. VIII-4

 

Покајала сам се због свог поступка

 

       Грешке су саставни део наших живота и одрастања. Постоје грешке које начинимо после дуготрајног премишљања и оне које донесемо импулсивно у тренутку слабости,  не размишљајући шта је правилно у том тренутку.

       Код грешења увек постоји оно чувено питање: Шта би било кад би било? То нас и највише мучи. Да смо у том тренутку поступили другачије,  можда би и исход догађаја био другачији. Погрешне поступке углавном прати кајање, које је саставни део лошег избора.  Међутим,  због одлуке коју донесемо не треба да се кајемо, то ће само учинити да се осећамо лоше, а неће променити последице ситуације. А пропуштене прилике? Због њих стварно нема смисла кајати се, иако то много људи ради. По мом мишљењу кајање је безвезно и непотребно и због тога у мом животу нема поступка због ког сам се покајала.

        Како наш народ каже: Не вреди плакати над просутим млеком. У свему лошем има барем мало доброг, па тако и своју пажњу и мисли треба да усмеримо на позитивне ствари.

Јованица П. VIII-4

Лако је осудити, а тешко разумети човека

 

        Сви процењујемо и осуђујемо људа по њиховом изгледу или по националности и врло често се дашава да погрешимо у процени нечије лишности.

         Кад видимо неког на улици да краде или се опија, одмах помислимо да је та особа лоша, груба или чак неспособна да пронађе посао. Осуђујемо га што не жели да пронађе посао и среди свој живот. Међутим,  иза тог опијања или крађе вероватно постоји нека дуга, тужна, а некад чак и опасна прича која је довела до тога да тај човек  више не зна шта да ради и почиње да се опија. Таквих ситуација има многа и углавном се своде на убијање, коцкање и велике дугове које човек није у могућности да врати. Људе који су прошли кроз такве ситуације је јако тешто разумети. Кад нам неко и исприча своју тешку животну причу, ми опет почињемо да осуђујемо ту особу и говоримо: “Па што ниси урадио то овако или онако“. Јако је тешко разумети да и ти кад би се нашао у сличној ситуацији не би могао или не би знао како дгугачије да поступиш.

      Не треба осуђивати људе на први мах, прво их треба добро упознати и ставити се на њихову позицију, па тек онда кад видимо како се они осећају, можемо да почнемо нешто да говормо.

Анкица П.  VIII-4

Покајао сам се због свог поступка

 

       Гледам око себе радост и осмех на свим лицима, окружен љубављу топлином док одрастам у безбрижног дечака. Сузе у оку замени лепа реч и осмех, а то ме посебно усрећи. Ипак сусрет  и један тужни догађаја, ме је подсетио да није увек тако.

       Слика догађаја у којој дете губи дечији осмех ме погоди у срце. Гледао сам тужног дечака како покушава да буде део дечије игре. Други то нису желели, полако су га одбацивали и давали до знања да им није потребан. Свака њихова груба реч га је погодила, а он је само желео да буде исти као и они, а не другачији. Одгурнули су га и од једном се нашао на земљи. Шутирали су га. Остао је тако сам, а да га нико није погледао. Пришао сам том дечаку желећи да му помогнем. Пружио сам му руку и осмех да  ублажим тугу на његовом лицу. Један поглед био је довољан да ми захвали. Лице је опет зрачило сјајем детета које је срећно. Захвалио ми се и пружио руку свом новом другару.

       Био је то леп осећај. Желео сам да му помогнем, да сузе у његовим очима заменим једним дечијим искреним осмехом који увек треба да буде на лицима деце. Нека радост и осмех покрене дечију игру, такво детињство сви желимо.

Никола М. VI-3

Лако је осудити, а тешко разумети човека

 

Често се сусрећемо са ситуацијама када је неко непромишљено осуђен због тога што је другачији. До таквих осуђивања најчешће долази у случају материјалне или националне разлике.

      Моје мишљење је да не треба да судимо људима пре него што их довољно добро упознамо. Многи, због страха који су стекли пролазећи кроз живот, не показују своју личност у јавности и окружењу других. Дозвољавају себи да носе маске и глуме да су неко ко нису, да их ми видимо као насмејане и увек срећне, иако није све баш тако сјајно када остану сами, затворени у четири зида. Плаше се да своје ,, ране “, које им је живот нанео поделе са другима јер их многи неће разумети, али не треба даље да настављају да живе у страху. После свега ружног дође нешто лепо, после сваке кише поново изађе сунце и због тога не треба да гледамо у прошлост.

        Живот треба да живимо пуним плућима и да покажемо ко смо, без страха од осуде са којима се сви срећемо свакодневно. Такође, не смемо дозволити да туђа мишљења утичу на нас и наш поглед на свет.

Бранислава В.  VIII-4

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Сваки човек чини поступке због којих се каје, па тако и ја. Свакога дана бих ишао у школу, мада је никако нисам волео. Волео сам да се дружим са свима сем са једним дечаком. Он је био много чудан, због чега нико није хтео да се дружи са њим. Био је најбољи по оценама и веома интелигентан, али некако чудан.  Пошто је био тако чудан, увек сам се трудио да га исмејавам. Углавном после мојих несланих шала, сви би му се смејали, а он би  понекад заплако  због тога.

       Тако,  једнога дана,  требали смо да имамо контролни из математике, за коју морам признати да ми никако није ишла. Сео сам поред чудног дечака очекујући помоћ. Када сам га замолио за помоћ, само је одмахнуо главом и дао ми до знања да неће то да уради. Пошто ми нико није помогао, урадио сам контролни веома лоше. Следећег часа наставник је поделио оцене и ја сам добио најнижу. Сви су ме исмевали због тога. Коначно сам схватио како се дечак осећао све време. Извинио сам му се због мојих поступака и после тога смо постали другари.

       Покајао сам се због својих поступака и обећао себи да ником то више нећу радити, јер сви ми имамо осећања и није у реду повређивати туђа.

Борис Ј. VIII-4

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Све се одиграло некако брзо. Нисам ни стигао да размислим шта је у том тренутку најбоље решење проблема. Испричаћу Вам шта се десило, да олакшам душу и још једном се покајем због свог поступка.

       У комшилуку код бабе има доста мојих вршњака.Увек када се окупимо играмо фудбал на оближњем терену. Екипе су већ познате и никад није било свађе и неспоразума. Међутим, тог дана се појавила група старијих дечака која је желела да игра фудбал. Ми смо се успротивили јер већ имамо екипе, а њих нема довољно да направе нови тим. Препирка је дуго трајала. Нико није хтео да напусти терен. На тренутак је дошло и до сукоба, а ја сам сакрио лопту у оближњи жбун. Одједном се појавио комшија и предложио да се поделимо у две екипе и да играмо на велике голове. Била је то незаборавна утакмица. Шалили смо се, било је назаборавних додавања и сарадње на терену.

        Тада сам схватио да нисам исправно поступио када сам подржао другаре у намери да другима онемогућимо да се играју са нама. Сакривши лопту ништа нисам постигао, али сам на крау ипак схватио да сам лоше поступио и нисам се осећао пријатно већ сам се покајао због свог поступка.

Ненад П. VIII-4

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Једног лепог зимског дана у нашој школи се одржало такмичење из историје. На такмичењу смо учествовали моја три друга и ја. Били смо врло узбуђени, али се између нас створила нека врста нетрпељивости, готово мржње.То сам почео да осетим тек тада када се такмичење завршило.

       У ходнику школе смо имали послужење и тамо смо моја три друга и ја мало прокоментарисали задатке са теста. Један од нас четворице је рекао да је много учио и да би требало да прође даље. Наравно, у тим тренутцима смо сви мислили да ћемо постићи некакав успех, али се баш тај дечко истицао својим претерано гордим понашањем. Говорио је како ће само он постићи успех и да је он највише учио од нас четворице. Није  било тако. Када су стигли резултати наших тестова, десило се  баш обрнуто од оног што је он рекао. Прошли смо даље само још један дечак и ја од нас четворице,  а он је имао најслабији резултат. Веома се разљутио и почео да нам говори како смо варали, и онда је настала свађа између њега и мене. Нисам желео да га повредим, али је то са његове стране изгледало сасвим могуће. Ударио ме је у стомак и избио ми ваздух. Тада сам увидео да људи лако могу да буду постану гордији и уздижу се изнад свих осталих мислећи да су бољи. Када сам дошао к себи, узвратио сам му ударцем под браду и нокаутирао га. Остао је без свести неколико секунди и када се пробудио све је било уреду, осим што сам му избио зуб.

      Покајао сам се због тога и било ми га је жао. Искрено сам му признао како се осећам. После овог догађаја смо се он и ја зближили, а он се скроз променио. Наставили смо да постижемо успехе, а на мени је остало само да се кајем због свог поступка према њему.

Лукијан Л. VI-3

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Било је то једног јесењег дана. Био сам на почетку петог разреда. Имао сам другара са којима и нисам био баш добар.

      Другари и ја играли смо игру вије на малом одмору. Иако сам био скоро најбржи, другари су били против мене и нападали су ме да ја стално будем вија. Међутим, није им то било довољно, него су  уз то још узели  и прутиће како би се бранили. Одлучио сам да ћу пристати на игру како не бих испао кукавица. Игра је почела веома наопако.  Почели су ме нападати са свих страна, али сам у том моменту  престао игру и отишао к својој учионици. Стара народна пословица каже: Ђаво никад не спава,и било је баш тако.  Дошли су у учионицу и почели да ме вређају и омаловажају. Тада сам имао јако мали фитиљ и нисам имао самоконтролу, започео сам рат са једним од њих. У  једном кратком моменту  вођа њиховог тима је рекао: Сви на Јоцу. Оборили су ме и у свом том бесу сам изгубио самоконтролу подигао се дивљајући и почео да бацам једног по једног. У једном моменту залетео сам се на једног од њих. Када сам замахнуо шаком,  промашио сам жељено место и ударио у главу једног дечака.  Срећом  њему није било ништа. Дошли су наставници и раздвојили нас. Све се завршило. Почео је час.  Осетио сам бол у малом прсту. Сачекао сам одмор. Када је звонило, затражио сам одобрење од наставника да ме пусте кућу. Пустили су ме. Дошао сам кући са јаким болом. Посетили смо лекара и сазнали да је реч о прелому. Настали су проблеми како и у школи, тако и у мојој породици.  Да не дужим даље, завршило се то тако што се данас сви волимо и нераздвојни смо. Када се сетимо прошлости, осећамо се глупим  и кајемо се због својих лоших поступака.

       Треба мудро промислити пре него што направимо корак или прихватимо игру као шалу,  јер она може да нас кошта много и због ње ћемо се кајати и патити у будућности.

Јосиф С. VIII-4

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Моја несмотрена грешка догодила се на дан када смо имали контролни из хемије.

       Тог дана нисам превише учио јер хемија ми је до тог дана ишла добро.У себи сам мислио да наставница неће дати тешке задатке  и да ће бити ко сваки пут. Међутим, када ми је наставница предала контролни нисам могао да верујем колико је био тежак. Прво што сам урадио окренуо сам се према другу из клупе да видим да ли су групе исте, нису биле. Нисам знао шта да радим. Био сам јако бесан на себе што нисам учио. Једини начин који ми је преостао јесте да пробам да препишем са интернета неколико  задатака, па да добијем бар три. Кад сам узео телефон да преписујем нисам видео да ме посматра другарица из суседне клупе. Пришла је наставници и нешто јој шапнула. Када ме је наставница погледала било ми је све јасно. Откривен сам. Наставница ми је узела телефон и контролни.  Дала ми је јединицу и та јединица ми је покварило оцену драстично. Био сам поражен и нисам знао шта ме је снашло. Пришао сам другарици и рекао сам јој најружније речи за које нисам био ни свестан да их знам. Она је стајала и није ни трепнула. Наставница ме додатно казнила. Не знам шта ми је било. Опоменут сам усмено и морао сам за казну да направим пано о вербалном насиљу. Не знам шта ме је више болело, то што сам покушао на превару да добијем оцену или што сам се насилнички понашао према другарици. Као да је то био неко други, а не ја. 

       Грешка коју сам пошинио на том часу хемије скупо ме је коштала и зато сам тад рекао себи да се то више неће поновити. Тај поступак ме боли и данас и кајем се због тога што сам починио.

Александар Т. VIII-4

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Треће сам дете у својој породици и често се ми деца између себе играмо и препиремо. Свако од нас направи неку глупост због које се каје или му није свеједно како се то десило.

       Моја сестра Савка има троје деце, али наша прва миљеница је Анастасија. Често је Сека, тако зовемо Савку,  код нас и сви се радо играмо са нашом миљеницом, али највише воли мог брата, Саву. Једног дана су се играли Сава и она, а ја сам се вратио тек из школе. Био сам љубоморан због те привржености. Смислио сам како ћу да напакоститим брату и грубо се нашалим. Слушали смо о врстама насиља у школи и то ми је дало идеју.  Измислио сам причу како је Сава фотографисао ученике са својим мобилним телефоном и постављао те слике без њиховог знања на друштвене мреже. Када сам испричао причу родитељима, и додао да очекују позив из школе због оваког Савиног понашања, нисам ни био свестан у какву причу се упуштам. Родитељи су се јако узнемирили. Позвали су Саву који је све порицао и почео да плаче. Почела је да плаче и наша миљеница и није престајала.  Сви смо покушали да је смиримо, али нам није успевало. Добила је темпаратуру и одвели су је хитно код доктора. Једва сам скупио храброст да кажем истину. Не знам кога сам више разочарао родитеље, брата или сестру.  Измишљено насиље вратило ми се као бумеранг. Било ми је јако тешко да гледам разочарење у очима најближих. Срећом Анастасији је било добро. Мени је било криво и жао, баш сам се покајао што сам направио глупост.

       Од тада се трудим да размислим пре него што нешто урадим. Измишљање и лажи коштају много сада то тек знам, а насиље није тема за шалу.

Ђорђе В. VIII-4

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       Многа деца су заостављена им малтретирана због деце која су сурова.

       У мојоу школу иде  један дечак по имену Филип. Филип је био одвојен од остале деце. Једном су моји пријатељи малтретирали Филипа, који је био много слабији од њих. Мени је било тужно када сам то видела и рекла сам мојим пријатељима да не требају тако да се понашају. Моји пријатељи су ми се смејали. Нисам хтела да постанем као Филип, одбачена од осталих, па сам се и  ја понашала јако лоше према Филипу. Говорила сам му многе ружне речи и стално сам му се смејала. Једног дана сам испричала мами како се понашају ученици према Филипу. Мама ме је питала да ли сам ја једна од тих ученика. Тешка срца признала сам истину. Мама ме је изгрдила и рекла да не смем то да радим јер ни ја не желим да се неко тако понаша према мени.

       Научила сам важну ллекцију и покајала се због својих поступака. Зато сада сваки пут браним Филипа, чак и ако ми се остали смеју.

Данијела Ј. VI-3

 

Покајао сам се због свог поступка

 

      Искрен да вам будем не волим овакве теме у којима углавном има пуно суза. У мом досадашњем животу сам се нагледао много насиља, како вербалног тако и физичког насиља, али један догађај ми се верно уцртао у свест и тешко да ћу га заборавити.

       Био сам кренуо у шести  разред.  Тих првих месец дана није било баш пријатно јер смо сваки дан виђали насиље над једном девојчицом од стране неког старијег ученика који  нам је као ђак понављач дошао у разред. Она је била као и сви други сасвим нормална, само што је била мало буцмастија. Сећам се да сам једном имао контролни из физике и нисам се баш радовао јер су били много тешки задаци. Kада сам покушао да препишем, тај старији ученик је то видео и искористио против мене.  Рекао ми је  ако после часа не одем да гурнем ону буцмастију девојцицу са степеништа, рећи ће наставнику да сам преписивао. Морао сам да га послушам. Гурнуо сам девојчицу  низ степениште. Било ми је  јако жао што то радим, а био сам срећан што се није озбиљније повредила. Данима сам се кајао због тога. Старији ученик је убрзо премештен у нову школу. Лакнуло ми је. Нисам никад више пипнуо ону девојчицу, али савест ми није била мирна.  Сакупио сам храбрости и све сам јој објаснио.  Извинио се и било ми је  мало лакше.

        Нажалост у Србији има много оваквог насиља, а што је најгоре после таквог насиља нико не  обраћа пажњу на жртве. Иако дође до неспоразума,  увек треба наћи начин да се то реши лепим речим,а  никако не насиљем.

Драган Н. VIII-4

Покајао сам се због свог поступка

 

        Веома сам несташно дете и често направим  глупост. Често ме мама грди, али ја на једно уво чујем, а на друго пустим. Најчешће не размишљам о томе. Међутим, један догађај ме је натерао да се замислим и покајем због свог поступка.

       Моји другари и ја сваки одмор или слободни тренутак проводимо на дворишту играјући се и јурцајући се паднемо, устанемо, исцепамо одела, изпрљамо књиге, каснимо на часове. Једном смо се, када нисмо имали лопту, почели играти штаповима. Штапови су летели на све стране. Ухватио сам један и добро замахнуо не размишљајући да могу неког повредити. Од једном сам стао као укопан када сам видео да летвица лети према Марку. Летвица је погодила друга у главу, близу ока.  Сви смо стали као укопани. Марко је отресао главом и погледао нас, био сам уплашен, и срећан када сам видео да му је све на месту.

      Тада сам схватио колико сам био непромишљен. Покајао сам се јер сам схватио какве последице су могле бити, одмах сам пришао и извинио се, али то не умањује ни моју кривицу ни моје покајање.

Глигорије Н. VIII-4

Покајао сам се због свог поступка

 

       Тешко је наћи човека који се данас не каје. Много људи уради нешто лоше, па се покају и покушавају да забораве.  

       Остало је још неколико дана до краја школске године. Сваки слободан тренутак искористим да се дружим са другарима. Тако једног сунчаног пролећног поподнева извели смо наше псе на Канал, у шетњу. Пошто смо сви ловци, хтели смо да их тренирамо.  Стигли смо на Канал и пустили псе.  Мој Ас је почео да дави пса мог друга. Почео сам да их раздвајам. Уплашио сам се и почео да га тучем. Он је само цвилио и погледао ме тужно, а ја сам и даље наставио да га ударам. Осетио сам да и мене боли.  Не толико ударац него туга у његовим очима. Заболело ме је срце што сам га ударио. Кајао сам се због тог поступка. Нисам могао то да избацим из мисли. Размишљао сам колико жалим свог пса, а људи су врло често и гори према другим људима. Не мисле шта говоре, вређају, ударају не марећи како се осећа тај неко.

       Сутра сам изашао да видим како је мој пас.  Викнуо сам га и одмах је дотрчао пун среће што ме је видео. Помазио сам га загрлио и све је било као пре.

        Неке ствари се тешко забораве. Зато се људи после кају што су урадили нешто лоше.

Марко Г. VIII-4

Покајао сам се због свог поступка

 

        Не познајем особе које не користе неку друштвену мрежу, тако и ја користим Фејсбук и  Инстаграм.

      Добила сам захтев заа пријатељство од  једног дечка, моје годиште.  Прихватила сам  га без двоумљења јер сам иначе радознала особа. Дописивали смо се понекада, то је касније прерасло у сваки дан. После извесног времена ме питао да се састанемо, пошто није живео толико далеко од мог села. Договорили смо се да дође аутобусом, да га сачекам и да се коначно упознамо и проведемо неколико сати заједно. Мислила сам да је прелеп, бар је тако изгледало на сликама.  Јако ми се свидео. Уствари је био грубо речено ружан. Није ми се допадало што се представљао лажно, али покушала сам да се не обазирем на то. Све је било уреду док нисмо отишли до фудбалског терена. Седели смо на трибинама и посматрали небо, када је кренуо да ме пољуби. То је био мој први пољубац. Била сам збуњена и затечена. Међутим,  он се није заустављао.  Почео је да ме додирује свуда по телу. Једва сам се спасила од њега уз помоћ једне жене која ме чула како вриштим.

       Прошло је неколико година од овог догађаја, опоравила сам се од проживљене трауме и излечила се од страха. Није било лако, признајем. Ипак кајаћу се целог живота што сам била  непромишљена, а  то је могло да ми упропасти живот.

Јована П. VIII-4

 

Покајао сам се због свог поступка

 

       У животу сам урадио много добрих поступака после којих се тудим да будем још бољи, јер како беше иде она пословица: Увек може боље. Наравно, догоди се и лоших поступака, али се увек трудим да их исправим и покајем се због учињеног.

         Један дан ми је изузетно добро почео. Гледао сам једну утакмицу и мој клуб за кога навијам је победио. Био сам јако срећан. Мислио сам да ће ми наредан део дана бити још бољи. Нажалост то се није тако десило. Када сам кренуо у школу,  угледао сам једног јако тужног и старог човека. Молио је за милост. У том трентку сам имао код себе две кифле које сам могао да му дам и да га нахраним, али нисам размишљао о томе. Када сам се враћао кући, старца више није било.  Мало сам застао и видео да није негде у околини, али нисам га нигде видео. Када сам дошао кући, нисам више ни размишљао о њему.  Сутра, када сам ишао у школу, затекао сам онесвешћеног, гладног и промрзлог човека  код жбуња. Нисам могао да верујем какав лош поступак сам учинио.

             Од тог дана сам одлучио да се покајем тако што бих увек када сам у ситуацији да помогнем, небитно да ли неком псу,човеку,мачки било коме, увек помогао, јер моје мало и наше мало некоме може да значи живот.

Атанасије Т.VI-4

Стваралачки кутак

Уобичајен

Златан пешкир

    У једној далекој земљи, био један цар.Тај цар је био веома болешљив човек. Када год би се цар брисао после умивања или купања добио би осип који би јако сврбео.

     Цар је слао многе своје поданике да траже материјале за пешкир од којег њему не би излазио осип.   Узалуд су тражили лек док једног дана није дошао један сељак. Он му је рекао да је чуо да у шуми постоји један човек који прави пешкире толико магичне, да не само да не би имао осип, него би га исцелио од болести које је имао. Цар чувши то наредио је да му се одмах припреме кочије и да крену у шуму и пронађу тог човека. Када пођоше на пут, одаљили су се једва мало од града, када су их сусрели бандити и узели им сву храну. Док су бандити бежали,  један од слугу их је пратио и дошао са њима до њиховог кампа. Искоривстивши згодан тренутак, слуга је узео сву храну и вратио ју је  цару. Наставили су пут и стигли до куће човека који израђује златне пешкире. Цар је ушао у кућу и питао човека да ли може да седне. Човек је рекао да може и питао га шта му треба, а цар га је питао да ли може да купи један од пешкира и колико би га  то коштало. Човек се само насмејао и рекао да ће коштати само један осмех. Цар је рекао да је то немогуће и питао га колико му новца треба. Човек је рекао да њему новац не треба већ му је потребно само да људи буду срећни.

     Збуњени цар се насмејао и добио пешкир. Не може се све у животу купити новцем!

Милош П.   V-3

 

     Веровали или не, то се стварно догодило

 

Путовати је диван осећај. Већина људи воли да путује, а некима припадне мука чим седну у неко превозно средство. Мене је у почетку било страх летења авионом, али чињеница да треба да летим у Париз излечила је мој страх.

     Париз је прелеп град који се налази у Француској. Одлазак на Ајфелов торањ и шетња поред реке Сене су били невероватно искуство. Док сам стајала на врху Ајфеловог торња, све време сам разгледала и фотографисала град. Сваког дана сам одлазила на торањ. Једног дана је било ужасно, оклизнула сам се и замало пала са торња.То што је моја сестра стајала поред мене и ухватила ме ми је стварно добро дошло. Остатак одмора нисам одлазила на торањ, али сам и даље уживала и лепо се проводила. Одлазак кући ме је растужио, али се бар више нисам плашила лета авионом.

     Неки другари ми нису веровали у оно што се догодило, али веровали или не, то се ипак догодило. И иако можда више нећу ићи у Париз, посетићу још много градова за које знам да ће ми се допасти.

Ана-Марија Ђ.   VI-3

 

 

Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

 

Животи младих и старих људи много се разликују, од оног што се прво уочава, изгледа, до  погледа на свет, животног искуства, до онога шта су проживели и стекли.

     Када смо мали, битна нам је само игра и да нам родитељи испуне све шта пожелимо. Јако смо привржени родитељима јер нам они не само испуњавају жеље, него и дају ону невидљиву помоћ у виду охрабрења кад нам је најпотребнија. Не маримо много за њихове проблеме и обавезе, правдамо се тиме да смо мали и имамо своје муке и бијемо своје битке. Како постајемо старији, савети одраслих нам постају досадни јер се не слажу са нашим жељама.Тада једва чекамо да добијемо право гласа, па да можемо да мењамо шта нам се не свиђа. Неки млади се изборе са немирним временима, а неки се изгубе на том путу. Неки чак намерно праве пакао од свога живота, љуте се, бунтовни су, праве преступе, и не слутећи да тако повреде и своје најмилије. Понекад ми се чини да неки људи никад не изађу из пубертета. Заборављају колико је тешко било извести их на прави пут, ко их је учио да ходају, говоре, ко им је скидао температуру, ко је радио да би они имали све. Највише ме боли када видим нека стара лица којима нема ко да да ручак, лек, да их утеши и да им се на тај начин захвали за све оно што су пружили и несебично дали. Жао ми је што се временом догоди да они који су нам били најбитнији, постану јако далеки. За мене је јако важна пета божија заповест, она говори да требамо поштовати своје родитеље да би дуго и срећно поживели. Када би сви имали поштовања према својим родитељима, имали би га и према другима.

    Све се теже проналази пут који води ка мосту разумевања и солидарности између младих и старих. Живот се може учинити лепшим местом када би млади увек имали свест о томе коме дугују оно што су постали. Тек тада би стари били спокојни да ће их рука којој су дали живот чврсто држати до последњег даха.

Стефан Немања К. VI-3

 

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

 

Летње врућине увелико трају, а ја идем са родитељима да изведем деду из болнице. До пре неколико година ишао бих са дедом на базен. Деда ме је научио да пливам, још увек виталан пензионер скакао би са скакаонице, а за њим и ја са друштвом. Сада деда иде уз помоћ штака, а бака са штапом, осећам, потребна им је помоћ. Пошто не живимо у истом месту, викендом идем код бабе и деде. Део распуста проводим код њих и помажем им да одржавају своје домаћинство..

     Деда нас нестрпљиво очекује на кревету причајући осталима у соби да очекује ћерку и њену породицу. Када нас је видео, покушава да устане, али не успева. Ноге га не слушају, али још има јак стисак руке и топли загрљај. Доктор доноси отпусну листу и поздравља се са драгим пацијентима. Седа коса, бреме година на леђима, по која бора на лицу, али још увек ведра духа, осмехом поздравља све присутне уз речи да је боље да се други пут сретну у кафани, мада је у њу ретко залазио. У ходнику тата види једног крупног деку у колицима како покушава да уђе у собу. Прилази му и рече: Познаје те ли Ви мене? Био је то татин професор практичне наставе. Човек који га је учио тајнама заната. Тата упознаје мог деку са бившим професором, а он са сузама у очима каже: Била је то добра генерација, потпуно свестан са ким разговара као да је јуче држао час, а не пре тридесет година. За кратко време тата му је испричао где су остали његови ђаци и чиме се баве. Са великим потешкоћама, и уз нашу помоћ дека је ушао у аутомобил. Иза нас је био нервозан возач коме је наше возило сметало, а ми смо му рекли да је у ауту један старији човек који тешко хода. Погледао сам деку у очи, а оне као да су говориле: Извини, не могу брже. Човек се променио и веома љубазно помогао тати да се укључи у саобраћај. Стигавши кући деда је погледом испратио све само њему знане промене у дворишту. Дуг загрљај са баком, испадање штапа из руке, уз помоћ тате улази у кућу. Од прошле године и бака се креће са штапом. Љуби нас све редом, чини се као да би могла да потрчи од среће, али ноге је не слушају.  Пуштамо баку и деку да се испричају, а ја идем по сладолед. Сестра и мама преузимају улогу домаћице и помажу баки око кућних послова. Бака и дека са осмехом на лицу коментаришу како смо порасли.

    Док се враћам ка кући, размишљам о променама које нам носи живот. Покушавам да схватим како су бака и деда преко ноћи изгубили снагу и животну виталност. Срећни су пошто имају нас, остаје ми само да се надам да свака старија особа има неког свог да се о њој брине. Нећу ни да помишљам да може другачије.

Ненад П. VIII-4

 

 

 

 

    

Стваралачки кутак

Уобичајен

Уловљени дигиталном мрежом


     Постоје разни злочини, али један од најгорих је отмица малолетника. Баш то се догодило једном момку који није правилно користио Фејс.

     Једног дана дечаку из Новог Сада стигла је порука од једне девојке на Фејс. Он се с њом дописивао дуже време, и на крају су се договорили да се виде. Пошто дечакови родитељи нису били у Србији, он је био сам код  куће и није имао ко да га саветује или да му забрани, он је пристао. Нашли су се увече: он, она и његов друг. После неког времена рекао је другу да оде, па ће он доћи код њега  и испричати му како се провео.  Тај његов друг га је чекао, па кад је схватио да га нема дуго, помислио је да  неће  ни доћи и легао је да спава. За то време тог дечака и девојку зауставили су два отмичара,  преобучена у полицајце. Девојку су ставили напред у аутомобил, а дечака у гепек. Кад су га затворили, рекли су му да ће га убити ако каже било шта, или почне да лупа. Он каже да му је тада све било јасно. Одвезли су га на Петроварадинску тврђаву и ставили га у неку стару тамницу. Давали су му да једе, али је он био паметан и сву храну чувао за једну прилику – бегство. За то време његови родитељи су се обратили полицији јер су им отмичари претили да ће га убити ако не добију новац које су тражили. Дечак је после три дана нашао металну шипку испод душека на ком је спавао. Сачекао је да отмичари дођу и оду да би био сигуран да неће бити никога кад се он одлучи за бег. Кад су отишли, појео је сву храну и тако сакупио снагу. Помоћу шипке је развалио врата, а помоћу својих одличних физичких способности побегао је напоље.  Прескочио је један висок зид и ушао у прву кућу коју је видео. Ту је живела једна жена, све јој је испричао, а она је позвала полицију. Полиција је сачекала у заседи отмичаре да се појаве. Ухватили су једног,  а други је побегао. Стигли су га и ухватили после неких пет минута.

     Дечак је схватио да је девојка била мамац. Научио је да никад не треба прихватати непознате особе за пријатеље на друштвеним мрежама, а посебно се састајати са њима без контроле родитеља јер последице могу бити огромне.

 

Јован В. VI-3


Уловљени дигиталном мрежом

 

     Технологија је јако напредовале у двадесет и првом веку. Појавио се интернет, а убрзо и друштвене мреже. Људи су се мање посећивали, а више времена проводили за рачунаром. У данашњем време се све обавја једним кликом. Сада људи не морају да иду у банку, пошту и друге установе, све се то обавља једним кликом на рачунару. Напредна технологија утицала је и на децу, она се мање играју, а више су за рачунаром.                  Ако се не користи правилно, технологије могу бити и опасне. Мама ми је испричала причу како је једна девојчица проводила много времена на Фејсу. Њени родитељи хтели су да провере да ли поштује правила безбедног коришћења интернета. Отворили су налог и ставили фотографију лепог дечака, потом послали захтев за пријатељство девојчици. Девојчица га је без размишљања прихватила и почела да размењује поруке са њим. Убрзо они су се договорили да се виде по мраку у парку. Родитеље су се сакрили у парку и чекали своју кћерку. Смислили су начин да је уплаше, па када је дошла зграбили су је с леђа ставили повез на очи и повели ка аутомобилу. Када су јој скинули повез са очију девојчица је плакала, загрлила родитеље и рекла је да то неће више то да ради.

     Девојчица је била непослушна, али срећом све се добро завршило.

 Марко Ж. VI-3

 

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     У последње време доста се користи интернет. Многи људи који су волели да излазе променили су мишљење и остајали су унутра, за рачунаром. Није више као пре, сви пријатељи су излазили и дружили су се, а сада се чују само преко порука.

     Пошто  волим да користим интернет, пронашла сам једну врло поучну причу како да се то ради правилно. Ради се о Леонтини. Док је она седела за рачунаром, стигао јој је захтев за пријатељство. Отворила је да види ко га шаље, била је то њена другарица Софи. Одмах је прихватила. После неколико дана договориле су се да оду у парк. Леонтина се спремила и отишла, није се уопште јавила родитељима. Била је сатима у парку, али се нико није појављивао. Одлучила је да пође кући и позове Софи да види зашто ју је преварила. За све то време док  је била у парку неко је пратио. Искористио је Леонтину како бих постао познат. Фотографисао ју је и ставио на неку врло познату страницу како би је сви исмевали.

     Сада знам да интернет није безбедан и да нису сви профили истинити. Можда ми мислимо да је то зафрканција, али некоме може да промени живот.

 

Бранка К. VI-3

 

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Све мреже које постоје могу бити и добре и лоше, могу да науде, а и да помогну, важно је само како их користите. На пример када некоме кога не познајете преко интернета пошаљете податке о себи, то је лош пример, а добар је као нпр. када желиш некога да пронађеш, а мреже су извор информација и у томе могу да ти помогну.

      Једна девојчица Деа је уништила свој живот због њене непажње. Учинила је да се тог доживљаја сећа заувек. Реа и њена другарица Ника су се шетале и причале о свему. После неког времена отишле су у парк и наишле на групу другара који су  причали о Фејсбуку, причали су све најбоље о тој мрежи. Реа и Ника  су се толико заинтересовале да су дошле на идеје да потраже мало више о Фејсу.  Отишле су код Нике и почеле да истражују. Ники се јако допало и почела је да прави себи профил без допуштења родитеља. Ника је питала Реу да ли жели и она да направи профил, она није хтела без дозволе родитеља.  Када је Реа отишла кући, одмах је питала маму и добила дозволу.  Реа се брзо уклопила и за кратко време сакупила много пријатеља. Једно послеподне Реа се пријавила на свој профил и почела да се дописује са Ником, договориле су  се да мало прошетају. У том тренутку Реи стигне обавештење да јој је неко послао захтев за пријатељство, Реа га је прихватила и није обраћајући пажњу да ли зна ту особу. Одмах је истрчала напоље заборављајући да се одјави са профила. Онда је њена мама села за рачунар и почела да чита Реине поруке. У том тренутку та особа је почела да шаље поруке Реи питајући о њеним подацима. На све те поруке је одговарала њена мама. У једној поруци коју је слала та особа је писало да ли жели да се нађу сутра у парку око четири сата. Мами је то било сумњиво. Одмах је позвала полицију и објаснила шта се догађа, али да није сигурна да ли је Реа стварно у опасности. Сутра је објаснила Реи све и кренуле су у парк.  У парк је стигла и полиција и она се сакрила као и Реина мама. Реа је видела особу која је личила на деду од шездесет година, јако се уплашила и позвала маму. Полиција је изашла и ухапсила тог човека. Реа и мама су отишле кући очекивајући полицијски позив. Када је полиција позвала рекли су да је јако опасан и да је неколико пута био и затвору због тога што се десило Реи и да је тог дана ухватио још три девојчице у његову замку од којих је једна била и Ника. Полиција је Никиним родитељима само рекла да не могу да нађу Нику.

     Тако је Реа изгубила и пријатељицу и уништила свој живот. Пазите кога прихватате за пријатеља не само преко интернета него и у стварном животу. Све што је добро може бити и лоше, добро пазите.

 

Кристина Н.  VI-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Друштвене мреже су јако популарне нарочито међу тинејџерима. Нажалост нису сви упућени у то какве све опасности вребају са интернета. Свакодневно на телевизији можемо видети како су појединци били ,,уловљени“ у мрачну мрежу. Људи често отварају профиле под лажним именом са циљем да ступе у контакт са малолетним лицима. Представљајући се као њихови вршњаци, зли људи сазнају личне податке о својим жртвама и желе да се састану са њима, мамећи их у своју замку. Касније их киднапују и одводе у мрачне тунеле криминала из којих нема повратка. Деца тако постају жртве трговине белим робљем или људским органима. Многи од њих буду приморани на разне прљаве послове који могу донети брзу зараду криминалцима, а деци пропаст и врло често смрт.

     Саветовао бих свима да не прихватају за пријатеље људе које не познају, да не постављају своје личне податке и фотографије на интернет. Останите што дуже деца и дружите се са својим правим пријатељима.

 

Марко С.  VI-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Као мали родитељи су ми говорили да је интернет опасан, али је и занимљив.      …..Једног дана сам добио поруку од мог друга Стефана. Радовао сам се нашем чету. После неког времена стигла ми је порука да се нађемо у парку. Послушао сам га. Обукао сам се и кренуо у парк. Тамо је стојао неки човек. Сео сам на клупу и чекао сам га. Одједном тај човек је кренуо ка мени. Уплашио сам се и кренуо да трчим. Побегао сам. Стигао сам кући и убрзо је дошла полиција. Испричао сам шта се десило. Рекли су ми да профил са кога сам добио поруку је лажни и да га обришем.

     Родитељи су ми добро рекли да је интернет може бити опасан.  Од сада пазим шта радим и кога прихватам за пријатеља.

 

Денис Х.  V-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Сви моји другари много времена проводе уз дигиталну мрежу. Не разликујем се много од њих и на Фејсу проводим много времена.

     Добра страна Фејса је што упознајем много нових пријатеља. У почетку је моја породица истраживала шта нуди интернет и сви смо били одушевљени тим видом комуникације. Тако смо се приближили родбини коју нисмо видели дуго. Сви смо били умрежени као у пауковој мрежи. Много тога се може научити. Користи се много у обављању посла. Лоша страна коришћења интернета јер код деце изазива зависност. Деца се више не играју на улицама само седе за компјутером. Сва та срећа за моју породицу  није трајала дуго,  само неколико месеци. Да би смо касније схватили, да смо изгубили наше драгоцено време. Сви смо пријатељи на Фејсу. Честитамо рођендане једним другима, а у ствари када се видимо на улици и не познајемо се.  

     Разумем маму и тату што ме грде да трошим време, али ја крадом седнем и прикључим се дигиталном свету.

 

Марко Г. VII-4

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Био је час информатике. Наставница нам је рекла да можемо да играмо неке игрице, а да не улазимо на Фејс јер може да звони и не стигнемо да се одјавимо. Нисам је слушала и улоговала сам се на Фејс. Звонило је, а ја сам заборавила да се одјавим. Дошло је друго одељење. Један дечак ми је ушао на Фејс и свашта писао мојим родитељима и пријатељима. Обљављивао је неке ружне фотографије. Када сам се вратила кући,  родитељи су викали на мене. Нисам знала зашто вичу. Касније сам ушла на Фејс и видела о чему се ради. Моји родитељи су то пријавили.

     Схватила сам да Фејс може бити опасан. Од сад пазим на којем месту се пријављујем, плашим се да може бити још горе.

 

Данијела Ј. V-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Сви смо ми барем једном имали профил на некој од  друштвених мрежа. Ни не знамо шта нам се може десити ако неки хакери хоће да нам украду приватност. Нажалост, то ми није страно јер ми се се десило.

     Пре него што су изашли „паметни телефони“, телефон је само служио за позив и поруке. Данас телефон може служити за све, сличан је као компјутер.

     Био је то летњи распуст, било је јако вруће нисам могао напоље, легнем, упалим климу и узмем телефон, био је то један обичан дан за мене.  Из превелике досаде уђем на Фејсбук, читам новости, слике, и налетим на сајт за продају дресова, лопти. На први поглед безбедан. Стиснем прстом на сајт, кад оно тражи личне податке. На тренутак се премишљам, али на крају упишем све што треба, и поручим шта желим.  У себи мислим:  „Једва чекам да стигне“.  Наставио сам тако срећан да живим све док се нисам ујутру пробудио и видео поруку на Фејсбуку. Лажни профил, то сам схватио одмах. Писало је: „Ее“.  Напишем исто тако. Име профила је било „Блак Девил“ мало ми је било чудно, али наставио сам да се дописујем са њим. Поруком за поруком, открио је моје податке, сазнао је где живим,  шта радим, са киме живим буквално сваки корак. Рекао ми је,  то јест написао, овако: „Мораш покрасти своју породицу да би те престао прогањати“. Хтео сам да зовем полицију, у том тренутку стиже порука: „Будеш ли звао полицију ти си мртав“.  Нисам смео никоме да кажем, размишљао сам

и на крају ризиковао сам живот, позвао сам полицију. Сутра сам завршио у болници, бачена је бомба на моју кућу. Своју непромишљеност скупо сам платио.

     Надам се да нећете направити исту грешку као ја да идете на разноразне сајтове, странице поготово да дајете личне податке. Извуците из овога поуку, ово није игра,  то су опасни и болесни људи који могу да вам униште живот. Нисам рекао, да сам сам прошао без тежих повреда, само опекотине првог степена.

 

Срђан П. VIII-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Интернет је тема коју већина деце и стријих људи избегава из простог разлога јер је све чешћи ,,сајбер криминал“. Људи се плаше новог и непознатог или пак, упуштају се у нове авантуре без размишљања.

     У једном градићу где су се готово сви познавали живео је човек који се недавно доселио без знања мештана. Ретко смо га сви виђали јер практично није излазио из стана у коме је боравио. Мени је од првог погледа изгледао чудно и нисам могао седети скрштених руку јер био сам врло радознао. Данима сам трагао за његовим идентитетом и на крају пронашао нешто о њему захваљујући веома тешком трагању. Запрепастило ме је то што се бавио илегалним стварима преко интернета као што су трговина оружијем, дрогом и најгоре за крај, децом. Морао сам то да поделим са а неким, а човек коме сам максимално веровао је био мој другу. Убрзо је за то зачуо и градић у ком сам живео, али се строго водило рачуна да не дође до дотичне особе. Контактирали смо полицију која је преузела ствари у своје руке, али ништа није било готово јер није било доказа на ,,први поглед“. На нашу срећу постојали су ,,ловци“ на интернету који су прикупљали доказе сајбер криминала и најзад су открили да је то истина и откривено је чиме се бавила дотична особа и може се рећи да је био уловљен дигиталном мрежом.    …..Интернет ни најмање није шала и зато апелујем да сви корисници воде максимално рачуна при његовој употреби.

Огњен Ј.  VII-4

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Данас свако дете има профила на некој од друштвених мрежа (Инстаграм, Твитер, Фејс…) и постављају своје фотографије на њих и прихватају непознате људе као „пријатеље“, а нису ни свесни колико је то опасно. Када прихватамо некога за пријатеља, а не познајемо га лићно то може бити јако опасно јер никада не знамо ко се крије иза тог профила, и како може да нам науди.

     Девојчица коју сам познавала је прихватала разне људе које није познавала, а није била свесна колико ће јој то окренути живот на наопачке. Када је почела да се дописује са неком особом није ни слутила шта јој се може десити и шта се све ту крије. Једна особа јој је послала поруку да жели да се нађе са њом да се упознају и мало попричају. Она је испричала сестри шта је било, а сестра пошто је била старија, позвала је неколико пријатеља међу којима је био и  један  полицајац. Сестрин пријатељ је рекао да зна ко се крије иза тог профила и да треба одмах да га ухапси. Договорили су се да њена сестра напише у поруци да ће доћи и тако га намаме и ухвате. Тако је и било. Она се није појавила, а та особа која ју је чекала упала је у замку. Њој се није ниста десило, али је од тада водила рачуна кога прихвата за пријатеља и са ким се дописује.

     Не треба да прихватамо непознате људе за пријатеље јер нам могу озбиљно наудити, а последице могу бити страшне.

 

 Уна Т. VII-4

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Више од половине деце у свету користи друштвене мреже. Друштвене мреже могу бити веома опасне за малолетну децу. Многи родитељи не знају да им деца имају налоге на друштвеним мрежама, нису ни свесни колико је Фејсбук опасан.

     Девојчица која је имала само десет година, направила је налог на Фејсу без родитељског знања. Она је постављала фотографије са мора у јавност и поступила је веома ризично. Једног поподнева јој се јави неки шездесетогодишњи човек. Непознат човек почео је да шаље непримерене, неваспитане и безобразне поруке. Девојчици то није довољно, већ ступа у контакт с њим и договара се да се нађу у парку. Можете да претпоставите шта се десило са девојчицом, мала незрела особа.

     Препоручује се јако велики опрез, јер не можемо ни да слутимо какве све несреће могу да нас задесе.

Ивана В. VIII-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Много је било тема за домаћи задатак из српског које су ме увек мотивисале и инспирисале, али ова тема ми је искрено тежа од свих. „Уловљени дигиталном мрежом“ , ова реченица ме подсећа на једног мог друга који је пре, отприлике две или три године, направио глупост због које се каје, али иако се каје морао је бити кажњен. Нећу вам говорити име тог мог друга, јер то са моје стране не би било баш фер. Углавном, он је много био повучен и ретко са ким се дружио, можда баш због тога што је јако много времена проводио за компјутером и на друштвеним мрежама, не слутећи да може и да претера и да постане врло, врло безобразан.

     Био је леп и сунчан дан када сам се возао и мислио да одем код њега и да видим шта ради.Ушао сам у његову собу и нисам могао да верујем када сам видео шта је све написао и како је претио једном дечаку из друге школе. Говорио сам му да престане то да ради и да га одвикнем од тога али није вредело. Тих дана сам био потпуно погубљен јер нисам знао шта да радим, јер сам хтео да га одвратим од тога, али једноставно ме није слушао, па сам на крају решио да кажем његовим родитељима. Много сам се осећао бедно и кукавички због тога, али то је било једино решење, и знао сам да је тако најбоље и за мене, а поготово за њега.

     Ето, сада сте видели какав сам ја имао случај у вези са друштвеном мрежом, и надам се да сте схватили како треба да се понашате са било којом друштвеном мрежом и да не треба да много времена проводимо за компјутерима и телефонима већ да се играмо, крећемо и будемо стално у природи.

 

Драган Н. VII-4

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Једно јутро сам устао из кревета док су сви укућани спавали. Било ми је досадно па сам упалио рачунар. Сео сам и улоговао се на Фејсбук.  Приметио сам да један човек хоће да се дописујемо. Обећавао ми је све најлепше, па сам му поверовао. Тај човек је хтео да дођем на једно место без родитеља и онда ће ми нешто поклонити. Нисам сам отишао, већ сам обавестио родитеље, па сам са родитељима отишао тамо. Када смо тамо дошли, тај човек није био ту и схватио сам да сам био уловљен у дигиталну мрежу и да ми је то лажни пријатељ.

     Више се не дописујем ни са ким на било којој мрежи јер ме могу уловити лажни профили људи.

 

Синиша Ж. V-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Друштвене мреже су веома популарне у ово време. Сви их имају и користе их. Оне могу некад да буду занимљиве, а некад чак и опасне.

     Једном су хаковали мојој другарици профил на Фејсбуку. Она у почетку није знала да јој је профил хакован, све док јој другари нису рекли да им шаље ружне  поруке. Покушавала је да га обрише, али није успела. Пошто је схватила да јој нису оставили налог, пријавила је полицији. Док је трајала истрага, поново је покушала да га  обрише, али опет није могла. Полиција је завршила истрагу и пронашла је ко је хаковао. То је била група која је многима хаковала профиле на друштвеним мрежама. Та група је завршила у затвору јер је незаконито користила имејла, податке са рачунара. После неколико месеци је направила други налог пошто јој је био потребан. Када га је направила била је пажљивија да јој се то поново не деси.

     Будите пажљиви са друштвеним мрежама и немојте хаковати туђе странице јер је то против закона и можете гадно да завршите.

 

Ана-Јована К. VII-4

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Колико год друштвене мреже биле корисне за комуницирање са пријатељима и рођацима, толико могу бити опасне по децу и одрасле. Злоупотребом Фејсбука, Вибера, Скајпа и других друштвених мрежа, киднаповано, убијено или силовано много људи, а највише деце. Случаји педофилије преко друштвених мрежа су учестали. Један језив страшан догађај где човек од шездесет година покушава да намами девојчицу од једанаест година. Све почиње овако.

     Девојчици стиже порука на Фејсбук са позивом на састанак. Девојчица бурно реагује и одмах зове своју мајку. Мајка једанаестогодишње девојчице није могла да верује да постоје људи који маме малолетне девојчице да би их искористили. Мајка позива полицију и објасни им о чему се ради. На предлог полиције мама девојчице  наставља са дописивањем са заводником малолетница, и намами га да се нађу. Заказала  је место састанка са педофилом. Полицајци су се сакрили и чекају да се састану,  прерушена жена у девојчицу и педофил. У једном тренутку из аутомобила излази човек  и прилази девојчици. Полиција га обара на земљу, ставља му лисице на руке и лишава слободе.     …..Ово је један од начин насиља на друштвеним мрежама, а има их много. Мој утисак, као корисник друштвених мрежа,  је боље до петнаесте године бити изван свих друштвених мрежа јер владају опасности које могу оставити последице.


Милош П.  VIII-3


Уловљени дигиталном мрежом

 

     Интернет и технологија за кратко време су постали незамењиви део свакодневног живота. Младе генерације не би издржале ни дан без мобилног телефона, рачунара, Фејса….

     Ни моји дани нису драгачије пролазили и ја сам стално „висио“ на Фејсу и нисам знао шта да радим. Неки човек ми је послао захтев за пријатељство. Прихватио сам захтев. Он је почео да ми стално пише поруке. На неке од тих сам одговорио, а углавном нисам. Што је време пролазило он је све више слао поруке. Једном ми је написао: ,,Хоћеш да се видимо негде и да попричам са тобом. ,,Не“,одговорио сам му, „ми се не познајемо“. Он је на крају написао: ,,Платићеш за ово„.  Једне вечери враћао сам се сам из школе. Одједном ме је напао неки човек. Стрпао ме је у комби. Почео сам да се дерем и питао сам човека да ли је он онај са Фејса. Одговорио је потврдно на што је додао да ће да ми изваде органе и да их продају. Кад сам чуо ово,  из све снаге сам ударио у врата комбија и побегао сам. Стигао сам кући и рекао сам све што се догодило. Позвали смо полицију која је ухватила злочинца.

     Ову причу ми је испричао друг, а има још много прича које су почеле дописивањем са непознатима.  Немојте да прихватате захтеве за пријатељство, а никако немојте да се дописујете и да се састајете са неким кога не познајете јер би вас врло вероватно задесила иста судбина или можда нешто још горе.

 

Александар Т. VII-4


Уловљени дигиталном мрежом


     Мислим да су дигиталне мреже добре. Помоћу њих можемо да се чујемо са нашим рођацима у иностранству. Колико год је ова страна технологија добра, толико има и лошу страну. Помоћу Фејбук мреже највише педофили маме наивне девојчице. Они  стављају слику младог тинејџера од шеснаест година и шаљу захтеве за пријатељства.. Прво почиње образац колико девојчица има година, па остала распитивања о малолетној особи. Малолетна особа затим ступи у контакт са педофилом. Он почне да прати малолетну особу, затим је отима и са њом ради свашта. Може да је прода и да за њу заради велики новац.

     Други начин да се намами малолетна особа је игрица на Фејсу  која се зове ,,Пронађи плавог кита“ . На ову игрицу се највише одазивају младићи и девојке. Игрица постаје све опаснија и опаснија, доводе до их до изазова да себи одузму живот. Ове који постављају овакве захтеве је тешко ухватити јер не одају једни друге. Иако неке открију, они имају још својих сарадника. Полиција је за сада избрисала игрицу, али неко  увек може поново да је врати у систем.

     Моје мишљење је да не треба много времена проводити на интернету и веровати сваком. Треба бити опрезан и размишљати о томе кога примамо за пријатеље и са ким се дописујемо.

 

Даница Ж. VIII-3

 

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Дигитална мрежа ја нешто као Фезбуку, тако ми је сестра објаснила. Она ми је направила профил на Фезбуку и показала ми је све што треба да знам: како се пишу поруке, читају, како некога да додам за пријатеља. Она ми је рекла да морам да пазим кога додајем за пријатеља јер постоје они људи који желе да ми науде преко друштвених мрежа. Моја сестра брине о безбедности брата и мене. Никада није крила ништа од нас на Фејсу, тако да нас двојица ништа не кријемо од ње. Она има приступ нашим профилима, а и мама и тата могу да виде наше профиле. Сваки лош наш корак покушава да исправи са пријатељима са њеног факултета који се јако добро разумеју у дигиталну мрежу.

     Једно ми је Јелица, моја сестра, рекла да још  неко покушао уђе на мој профил и да јој је друг помогао да открије које то био. Све се добро завршило. Јелица каже да се ти људи зову хакери и они краду податке са наших профила и користе их у лоше сврхе.

Сава В. V-3

 

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Сви користе данашњу технологију.

     Једном сам седела за рачунаром и ушла на мој Фејсбук налог. Видела сам један захтев за пријатељство. Прихватила сам га без размишљања. Онда ми је изненада стигла прва порука од те особе. Писало је: „Ћао! Хајде да се нађемо дај ми адресу“. Рекла сам да не причам са не познатим људима. Он ми је запретио ако се не нађемо да ће ми хаковати профил на Фејсу. Одмах сам га блокирала и обрисала га из листе пријатеља.  

     Научила сам важну лекцију, а то је: да не прихварам непознате људе на Фејсбуку. Зато што се може десити  чак и нешто горе од овога.

 

Марија- Магдалена С. V-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Седео сам за радним столом и на рачунару читао занимљивости о спорту. Тата је дошао са посла и ставио новине на сто. Потом је сео да пије кафу, а мени рекао да прочитам један новински текст. Прочитао сам текст у коме је писало да се неки непознати људи лажно представљају и дописују са децом тврдећи да су вршњаци. Потом би се распитивали о њиховим породицама. Када би проучили њихове навике, у тренуцима њиховог одсуства обијали би им станове или куће и односили кућне апарате, новац и остало што би могли понети. Када би деца схватила да су преварена, уцењивали би их да ће њиховим родитељима рећи да су им они продали те ствари и тражили новац да то не објаве. Тако су додатно отежавали ситуацију прњвареној деци. Умирио сам тату речима да тако нешто се не дешава код нас у месту јер сви моји вршњаци се одговорно понашају на интернету и није могуће да се дописују са непознатима. Тако да се нико не може лажно представљати као мој вршњак јер на непознате налоге не не одговарам.

Ненад П. VII-4

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Десило ми се то једног лепог дана, упалио сам рачунар и видео нешто веома чудно на свом имејлу.

     Тог дана је неко покушао да хакује мој имејл да би ми обрисао све моје приватне и личне податке. Тај човек, називају га  хакер, на сву срећу није могао да украде важне информације о мени јер сам увео Веб заштиту и то ме је спасило великих последица. Том „хакеру“ написао сам да то више не покушава јер ћу га насупрот пријавити.

     Ово је било врло занимљиво искуство јер сам научио да не треба да стављам своје личне податке на интернет, боље би било да то запамтим или да напишем на папирић, па нико не би могао да понови моју грешку.

 

Лука Л. V-3

 

Уловљени дигиталном мрежом

 

     Дигиталне мреже су уствари друштвене мреже које у данашње време младе генерације све више и више користе. Оне могу да буду корисне, али истовремено имају и пуно мана. Иако су друштвене мреже старосно ограничене, многи то ипак не поштују. Приликом њиховог коришћења морамо бити врло опрезни и знати да сваку информацију и све што објавимо на њима није приватно и да може доћи до злоупотребе тог материјала. Неке од злоупотреба могу бити везане за злоупотребу приватности (личних података, имена, презимена…) као и дигитално насиље. Најчешћи облици дигиталног насиља су: постављање узнемирујућих, увредљивих или претећих порука, узнемиравање телефонским позивима као и лажно представљање, недозвољено саопштавање туђих приватних информација и многи други.
      Један од најчешћих облика дигиталног насиља јесте задирање у приватност и злоупотреба личних података. Овај начин дигиталног насиља најчешће се користи да би се од деце извукли приватни подаци, најчешће о имену, презимену, полу, узрасту као и о родитељима, ко су, чиме се баве и слично. Ако дође до откривања тих података, може доћи до разних облика злоупотребе као и искоришћавања. Наше приватне информације и подаци могу бити откривени и преко разних сајтова који при регистровању или попуњавању анкете захтевају укуцавање личних података. Злоупотреба личних података је само један од облика дигиталног насиља. Један од облика је и гледање насилних садржаја и садржаја који подстичу мржњу. Данас је то веома заступљено јер младе генерације све више гледају садржаје у којима је приказано насиље у филмовима, игрицама итд. Специфичност дигиталног насиља јесте стална доступност жртве. Особе које користе интернет могу бити изложене насиљу у било које време и место. Најчешће по понашању деце можемо да приметимо да је изложено дигиталном насиљу. Наиме, те особе изгледају врло уплашено (не осећају се сигурно ни у властитом дому), не користе интернет (нпр. особа ,, угаси “ свој профил, али неко други направи профил на име те особе, без њеног знања). Свако дете може бити укључено (својом или туђом вољом) практично веома велики број особа. Информације се шире великом брзином, па се број особа које су укључене у ову врсту насиља – директно (,,лајковањем“ коментара или информација и сл.) или индиректно(посматрањем) за врло кратко време повећати.
      Да би спречили дигитално насиље или злоупотребу личних података и да многа деца буду ,,уловљена“ дигиталном мрежом, морамо бити врло опрезни и савесни при коришћењу друштвених мрежа. По мом мишљењу иако су истовремено и корисне и имају пуно мана, мислим да деца старости испод дванаест година не би требала да их користе. Уколико их и користе требало би све информације и све промене да говоре својим родитељима како би могли да спрече да њихова деца буду изложена дигиталном насиљу. Ако и дође до тога, требало би се обратити полицији и другим установама.

Наталија П. VII-4

 

Стваралачки кутак

Уобичајен

Школа некад и сад

Вековима је школа била место за дружење и стицање нових знања. Захваљујући школи ми данас имамо велик број научника, математичара, историчара и много успешних људи који су само захваљујући школи остварили свој циљ.

Школа није увек била иста. С временом се мењала и постајала све савременија. Некада је школа била сасвим другачија него данас. Пре свега су у школу ишла само мушка деца,  а женској деци је школовање било забрањено. Нису постојале свеске већ  креде и таблице на којима су ученици писали. Оно што науче у школи, за време часа, било је сво њихово знање. Учионице су биле много мање, није било столова и столица, него су постојале дрвене клупе које су се звале скамије. Учитељи и наставници су били много строжи него данас, а имали су и већа права. Казна за безобразне ученике било је клечање на кукурузу, ударање дрвеним штампом по длановима ученика, а учитељи су имали право и да ударе ученике. Одељења у старим школама су била са много мањим бројем ученика. Одељења нису била подељена по узрасту, већ су сви ишли заједно. Како је време пролазило, школа је све више напредовала. Прво је постала обавезна за све ђаке, па се самим тим број ученика знатно повећао. Уведена је казна за ударање ученика, ђаци су добили свеске и књиге, а градиво је постало све озбиљније. Саграђене су веће школе са већим бројем учионица за сваки разред. Када је уведен интернет, школовање је постало много једноставније.

Без обзира на услове у школама какве ми данас не можемо ни да замислимо, из њих је изашло много писмених и учених људи. Захваљујући развоју школства нама је све постало лакше и доступније и омогућено нам је стицање знања које ће нам користити у будућности.

Лана С.  VIII-3

         

Стари занати – Опанчар     

  

Људи су се од давнина трудили да на  што једноставнији начин предмете из природе прилагоде себи и својим потребама. Занат представља вештину људског рада,односно процес израде производа уз коришћење једноставног алата. У прошлости су се људи бавили разним занатима. Међутим, модерно доба довело је до тога да занати почну да нестају, један по један.

Један од заната који је на мене оставио највећи утисак је опанчарски занат. Сврха опанчарског заната јесте израда једноставне кожне обуће која је била намењена сеоском становништву. Корени овог заната су у средњовековној културној традицији. На простору Републике Србије почиње да се развија од друге половине деветнаестог века и траје до средине двадесетог века. Опанчарски занат је досегао врхунац двадесетих и тридесетих година прошлог века када су опанчари заједно с терзијама били најјаче занатлије у ондашњим српским чаршијама. Осим градског, правог занатског опанчарства, по свим селима било је појединаца који се опанчарством нису бавили професионално, већ су били углавном самоуки. Највише опанчара имали су: ужички, шабачки, ваљевски и крагујевачки крај. Најстарији производи опанчарског заната јесу врнчани и пресни опанци (пршњаци), док су сходно тековинама европске занатске традиције у централној, источној и северној Србији израђивани и ношени ђоновски и опанци капичари. Врнчани опанци на горњем делу имају врнчанице усукане уске траке меке коже (јагњеће и јареће) или дебље памучне нити или канапа којим се везује лева и десна страна опанка идући паралелно у једнаким размацима од прстију ка отвору опанка. Преко врнчаница кроз средину провлачи се преплет од истог материјала који иде изнад и испод врнчаница неколико редова. Опанчари су их израђивали на дрвеном калупу, употребљавајући малобројни и једноставан алат. Пршњаци су плитка обућа која покрива стопало и делимично ногу, а кожа је набирањем кожног каиша или канапа моделована према нози. Опанчари су као основну сировину за израду опанака користили необрађену, а касније занатски обрађену говеђу и телећу, ређе коњску и свињску кожу. Опанцима од прерађене коже претходила је израда такозваних црвених опанака (црвенаша) од полу обрађене коже. Опанчари су, осим што су ручно израђивали опанке до Другог светског рата, сами и обрађивали кожу. У процесу израде опанака опанчар је користио две ,,тезге“ већу и мању  даску на којима је стајао алат и где је кројио и шио опанке. Квалитет опанака ценио се према квалитету обраде коже и квалитету израде опанка. Више су цењени опанци чији је горњи део био исплетен од ужих трака које су чиниле премет и преплет на лицу опанка. Најфинији момачки опанци имали су до стотину трака у предмету и преплету и то су били такозвани ткани опанци. Од друге половине двадесетог века опанци се израђују углавном за потребе фолклорних играчких група, ради сувенирске продаје  и за потребе најсиромашнијег слоја сеоског становништва.Тајну прераде коже према народном предању опанчарима је открио Свети Сава. Опанчари су га сматрали својим заштитником те су га славили као Савиндан. Опанци су били основна обућа српске војске у Првом светском рату. Опанчарски занат ће и даље опстајати јер потражња за овом врстом обуће не престаје. Не само играчи у културно-уметничким друштвима, већ и многобројни туристи радо купују опанке.

Стари занати као што су опанчарски занат и многи други преносе се са колена на колено.Многе баке и деке подучавају унуке занатима којима су се оно бавили. Треба да чувамо занате јер су они део српске културе и традиције и једино што нам је остало од предака.

Наталија П.   VII-4

   Стари занати – Мутавџија

 

Стари занати све више и више изумиру. Неки су већ нестали. Деца више користе технологију, а мање се труде да слушају своје старије и да користе игрчке које су обележиле нечије детињство. Оне би им помогле да се боље развијају.

Један од старијих заната јесте мутавџија. То је стари занатлија који се бавио ткањем торбица од козије длаке. У њима се раније носило вино, со, сир, хлеб, погача или ракија кад је сељак одлазио да ради на њиви. Ткање се ради на разбоју. Разбој је сложени предмет, справа, која служи за ткање, једна од најбитнијих справа у историји. То је помагало помоћу којег се могу ткати различите тканине. Од тепиха, преко врећа за жито и торбица, до крпа. По предању, овим занатом су се бавили Турци који су га преузели из источњачке, односно персијске културе.  Мутавџија је користио јефтину домаћину сировину, али је истовремено његов рад био врло тежак и напоран.

Да сам ја мутавџија, ткала бих торбе које би улепшавале жене. Ткала бих разну одећу, на пример одело за даме које би сачињавало нека лепа хаљина и шешир. Све те ствари бих ткала тако да сваки крај имао своју комбинацију боја по којој би се распознавао. Тканину тј. вуну, бих откупила од сељака и разврстала по бојама. Улепшавала бих својим тканинама и  ентеријер. Израђивала  бих џакове за пшеницу, бисаге у које стављамо семе при сетви и слично.

Мутавџија је веома занимљив, али тежак посао. Мени није јер када ткам будем веома срећна и испуњена.

 

Ана-Јована К.    VII-4

 

Стари занати – Бунарџија

 

Бунарџија је мајстор који се бави бушењем бунара. У мојој породици занат бунарџија се преноси већ генерацијама.

Моји преци, који су почињали копање бунара, копали су их искључиво ручно. Као алат су користили обичан грађевински алат као што је: пијук, мотику, лопату, ашов, кофу и сл. Поред тога што су морали да ископају бинар морали су и да нађу место где да га икопају тј. да нађу извор воде на што мањој дубини. За то је било потребно искуство, али и знање о руковању специјалним прстеном или рашљама помоћу којих се налазило извориште воде. Поред копања, бунарџија се бавио и зидањем тј. озиђавањем унитрашњости бунара каменом или циглом како се бунар неби урушавао и како се вода неби мутила.

У то време бушење бунара био један од најтежих послова, а док се данас све ради машински.

Анкица П.    VII-4

 

Стари занати – Вуновлачар


У прошлости је било много старх заната који су данас углавном изумрли. Један од таквик заната је вуновлачар.

Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну. Када се овца ошиша, њена вуна се пере, суши и носи код вуновлачара. Он је ставља у машину која рашчишћава вуну и чини је спремном за даљу обраду. Раније су постојале радионице зване вуновлачаре. Оне су радиле на погон воде, да би касније радиле на електрични мотор. По традицији, жене на селу преду вуну помоћу преслице и вретена. Затим извлаче нит која се користи за штрикање. Вуновлачар понекад рашчешљава старе вуне и јоргане.

Иако га данас нема, вуновлачар је један од најлепших заната који захтевају пуно труда и рада.

Борис Ј.   VII-4

 

 Стари занати – Власуљари

 Стари занати су права  уметност. Некада су мајстори свој производ правили сами од почетка до краја. За неке од тих вештина требало је показати и маштовитост. У старе занате спада и занат власуљар.

Власуљар је мајстор – занатлија који прави перике које се називају власуље. Перика се сврстава у област костимографије.  Власуљари су раније перике правили искључиво од праве косе, али се данас праве и од вештачког и синтетичког материјала. Најквалитетније и најскупље су перике које су направљене од природне косе, и то ручно. Свака влас се малим чворићем ручно повеже за потку док се направи перика, да покрије целу главу. Власуљари су раније имали своје радионице.

Данас је скроз другачије, власуљари имају своје самосталне, уметничке радионице или раде у предузећима, где се перике производе у серијској, односно масовној производњи.

Јелена К.    VII-4

 

 

Стари занати – Тапетар

 

Тапетар је стари српски занат. Чинило ми се да се видим у њему и посегнуо сам за тим занатом.

У почетку сам био шегрт и помно сам пратио кораке правог тапетара. Пролазило је време, а ја сам полако сазревао за тај посао. Дошао је и тај дан, мој први самостални радни дан. Очекивао сам прост посао, али то се није догодило. Укратко, било је тешко. Бавио сам се пресвлачењем старих намештаја и пресвлачењем праве кожне гарнитуре. Сваки дан је био другачији, али уједно и леп. Био сам велики љубитељ чисте коже и њу сам више практиковао него остале материјале. Што се тиче новца, то је тема о којој нико не воли да прича, али ако се потрудите можете га добити много. Мени је то небитно и свој посао радим из огромне љубави и чини ми се да не бих могао да живим без њега.

Ако радиш неки посао, ради га из љубави јер без ње нећеш ништа постићи.

 

Огњен Ј.   VII-4

Стари занати – Бомбонџија

 

Као сваки стари занат који је врло занимљив, мени је као малом детету био најзанимљивији занат бомбонџије.Зато сам одлучио да и ја постанем тај чувени бомбонџија о коме многи причају.

Постао сам бомбонџија када сам био јако млад од прилике шеснаест година. Правио сам бомбоне, ратлук и остале слаткише. Продавао сам своје слаткише у својој радњи. Користио сам прилике када су вашари да изађем из своје радњице и продајем своје фине свилене бомбоне и друге слаткише које би свако дете привукло. Када бих зарадио новца колико ми је потребно да купим нешто ново за своју радњу, био бих пресрећан. Чак волим док правим бомбоне и слаткише да се и ја мало засладим. Мојим бомбонама ретко ко може да одоли. Имају много леп укус као и мирис који кружи унаоколо. Прављење бомбона је породични занат који се преноси са колена на колено. Мој деда је био стари бомбонџија. Као дете сам проводио много времена и дивио се дединим рукама како прави бомбоне. Тајне рецепте сам наследио од деде који ме је свачему научио. Тајну укусних орасница одлучио сам да вам одам.

Упржите шећер, док не добије светло браон боју. Додати му млевене или сечене орахе. Све то се истресе на једну велику подмазану кухињску даску, и рола добро науљеним рукама.

Нажалост, деда ме је напустио када сам био јако мали. После дедине смрти жеља да постанем бомбонџија бивала је све већа и већа. Многе године су прошле сада свој занат и тајне рецепте добрих свилених, шарених и укусних бомбона остављам свом унуку који ће можда једног дана бити чувени бомбонџија баш као ја.

Бити бомбонџија је леп и напоран занат  јер својим умећем измамљујем осмехе и чиним срећну децу, а то ме чини испуњеним. Надам се да ће такав бити и мој унук.

Уна Т.    VII-4

 

Стари занати – Кујунџија

Кујунџија је  стар назив за занатлију златара. Он се бави израдњом или поправљањем накита и ситних украсних предмета од злата, сребра и других племенитих метала.

Овај занат је уствари једна врста уметности, јер се праве мали, украсни предмети. У израдњи тих предмета потребна је: инвентивност, вештина и прецизност. Раније су коришћени прости алати и рад се одвијао углавном ручно. Сада се користи савремена технологија за обраду материјала и израду украса. Златари у свом раду користе и разне врсте драгог камења. Ове занатлије најчешће израђују накит: прстење, бурме, минђуше, огрлице, наруквице… Поред израде украсних предмета, златари се баве и гравуром. Тако да на својим производима гравирају слова, речи и цртеже. У новије време баве се и украшавањем ручних и џепних часовника или металних упаљача. Поред израде и обраде украса и накита златари се, у новије време, баве и позлатом или просребривањем накита или неких других предмета.

У кујунџијској радњи или златари се поред израде врши продаја накита, али и откуп старог сребрног или златног новца. Тај откупљен материјал се касније прерађује и израђује се нови предмет. Раније су кујунџије продавале робу на вашарима, саборима и пијацама када су били пијачни дани.

Бранислава В.   VII-4

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Невоља свачему човека научи

Од почетка школе сваки дан ми је исти. Дани су били тмурни, логично, била је половина јесени. Завршио је дан у  школи. Глад ме је убијала јер нисам јео школску ужину, али као и увек баба ми је улепшала дан својим лепим кулинарским умећима.

Било је око осамнаест часова и са татом сам отишао до оближњег града. Нисам ништа очекивао од овог пута. Застали смо до неке чудне затворене радње, али газда нас је чекао тик до ње. Пролазило ми је хиљаду мисли у глави шта тражимо овде. Радња се отворила и угледао сам разне врсте бицикала, ма, колико ти душа пожели. Један ми је запао за око, али ни у лудилу не бих помислио да га добијем. Из тог мрачног угла, где је стајао, извукли су га и донели до мене. Тај тренутак је био неописив и једноставно ме је оставио без текста. Једва сам чекао да га испробам. Возио сам га свуда, па чак и по блату, али изазивао сам ,,ђавола“ и нисам обраћао пажњу на клизави пут. Прошао сам поред тог пута и пао. Одмах сам устао и погледао шта је са бициклом. Корман је био изломљен, али више од свега ме је плашила реакција родитеља. Реко сам им све, али није било толико страшно колико сам мислио и однели смо га код искусног механичара.

На крају све се завршило како треба и као да се ништа није ни десило. Ова невоља ме је научила да никада не треба срљати у животу.

 Огњен Ј.  VII-4

У добру је лако добар, на муци се познају јунаци

У песмама покосовског круга говори се о томе, како сви великани и јунаци показују своју одлучност и храброст да и по цену живота сачувају своје достојнство и част. 

„У добру је лако добар бити“- ови стихови ме подсећају на једну песму у мојој лектири, када је храбри Пријезда сачувао своје достојанство. За мене је Пријезда показао велику оданост достојанство и храброст. Сваком човеку би препоручио да прочита ову песму јер она показује какав треба да буде сваки човек, јер песма такође показује да  би сачувао своју част најпре се мораш одрећи онога што ти је битно у животу као што је Пријезда морао  да враном коњу одсече главу, своју оштру сабљу да сломи и са својом женом у Мораву да скочи. Читајући ову песму стално сам дрхтао јер ме ова песма подсетила на један страшан догађај у мом животу. То је било када смо тата и ја једне недеље ишли у лов. Мој пас почео је  чудно да се понаша. Тата и ја смо га одмах одвели код ветеринара, а он је установио да мој пас има једну чудну и неизлечиву болест. Јако сам био тужан и потресен, а посебно када ми је ветеринар рекао да му више нема помоћи и да је најбоље да га убијемо. У тим тренуцима осећао сам се као Пријезда тужно, понижено, али достојанствено и часно.

Схватио сам да у животу какав год да си најважније је да задржиш своје достојанство јер ако то не сачуваш никад нећеш бити поштен и праведан човек.

Драган Н.  VII-4

 

            Невоља свачему човека научи


У животу постоје разне препреке које нам живот чине тежим, и спутавају нас са оног правог пута на који смо кренули. Шта год да урадимо, некада их не можемо учинити лакшим, већ их чинимо тежим. Не знам какво неко срце може да има према животињама, али код мене је срце према животињама сасвим меко и слабо. Моје срце је уствари део њих поготово кад су у питању пси. Пси ме на неки начин чине срећном.

Десио се један велики губитак за мене који је моје срце поцепао на парчиће. Изгубила сам најбољег верног пријатеља који је увек био ту уз мене и на неки начин ме храбрио (као да ми је погледом говорио:,,Крени даље“.). Мој велики губитак зове се Гара. Када би видела у мојој близини пса, напала би га како би мене заштитила. Жртвовала би свој живот због љубави који ми је пружила као и ја њој. Није било утехе за мене јер је то неко мени најближи, ближи и од породице (али ипак породица заузима прво место). Најгоре је када немате ко да вас разуме, и немате подршку породице у томе што радите и волите. Када је Гара угинула, нисам очекивала утеху од породице, али добила сам утеху од мог деде и тада ми је признао да је и он баш као и ја слаб на псе. Деда ми је рекао да не патим за њом, да ће бити још много паса које ћу имати (али ја желим само њу) и да је најважнија љубав коју ћу им пружити.

Невоља свачему човека научи, јер му узме нешто (или му уради нешто) због чега пати. Мене је невоља, губитка мог пријатеља, научила  да је најважнија љубав коју  посвећујем свом псу.

 Уна Т.  VII-4

 

Невоља свачему човека научи

 

Свакодневно се срећемо са многим проблемима које морамо да решимо да би смо наставили даље. Ти проблеми нам само показују да треба да учимо на грешкама.

Једног дана пошто сам се вратио са игралишта, одлучио сам да прошетам мог пса јер га дуго нисам извео из бокса. Пошто сам га извео, приметио сам да је веома разигран и да тражи моју пажњу. Кренули смо да се шетамо по веома старом и храпавом путу, а он пошто дуго није излазио напоље, хтео је да седи на једном месту. Нисам му то дозвољавао и непрекидно сам га вукао. После неког времена показивао је знаке умора, стално је покушавао да легне. завијао је и трудио се да скрене моју пажњу да нешто није уреду са њим. Покушавајући да ми скрене пажњу, успео је у томе, и ја сам га детаљно прегледао не би ли схватио у чему је проблем и зашто не жели да шета. Видео сам да су му мале шапе изгребане и крваве од храпавог пута по коме сам га вукао. Одмах сам га одвео код тате који му је завио шапе, и однео код ветеринара. На крају је све било у реду са њим.

Ова невоља у коју сам упао много чему ме је научила јер сам се веома уплашио и због тога ми је остала у сећању.

Борис Ј.   VII-4

 

Невоља свачему човека научи

 

Сви мислимо да ће наш живот већим делом бити испуњен срећом и радошћу и ретко ко размишља о невољама које ће нас током живота задесити.

Био је то још један обичан школски дан и нико није ни претпостављао каква ће невоља задесити нашег друга Гилета. Гиле је бацајући каменчиће погодио Марка поред ока. У налету панике Марко је почео да плаче и да вришти. Сви смо били преплашени и стојали смо у месту док је један ученик ушао да позове дежурног наставника. Позвани су Маркови родитељи и када су дошли одвезли су Марка у болницу. Ми смо наставили са редовном наставом, али Гиле у првим тренуцима часа није био ту. Када се појавио био је сав у сузама, било му је веома жао јер није намерно повредио Марка.

Невоља која је задесила Гилета научила га је да живот није само игра и да несмотреним потезима које направи може да повреди људе који су му драги и којима није ништа лоше мислио да уради.

Јованица П.   VII-4

 

Невоља свачему човека научи

У животу има лепих тренутака које најчешће проводимо са породицом и пријатељима, али када упаднемо у неку већу невољу многи које смо сматрали пријатељима само одједном ,, нестану “.

Начин на који такви ,, пријатељи “ поступају показује какви су они уствари људи, односно кукавице. Многи се плаше да та невоља не захвати и њих и зато одлазе. Не знајући да ће и њих стићи, можда и већа невоља. Тада ће схватити своје грешке, али ће бити касно да се оне исправе. Када они буду у невољи биће им тешко, јер ће им се све вратити временом. У најтежим ситуацијама неће имати оне које су сами напустили.

Зато је најбоље увек бити уз вољену особу, чак и у најтежим ситуацијама. Невоља свачему човека научи, а највише томе ко су прави пријатељи који ће увек бити ту.

Бранислава В.   VII-4

 

Невоља свачему човека научи

Дан је почео као и сваки други и ништа није слутило на невољу која ће се десити. Устао сам и отишао до тоалета да се истуширам и оперем зубе. Док сам прао зубе, помислио сам:“Па боже, нисам ни погледао на сат“. Брже боље отрчах до собе и видео сам да је пола дванаест. Брзо сам се спаковао и кренуо у кухињу да ручам јер сам знао да имам претчас из ликовне културе. Ручао сам и кренуо сам да обујем патике и обучем јакну. Затим сам кренуо у продавницу да купим ужину. Напокон,био сам на прагу школе.

Видео сам да  још није време за улазак и хтео сам време да потрошим играјући кошарку. Мало сам се осврнуо и видео сам да се Марко и Гиле вијају. Од једном Гиле је узео неко мало дрво и погодио Марка код ока. У почетку сам мислио  да Марко има тренутни бол. Нажалост, преварио сам се. Погледао сам Марка мало боље и видео сам да му крв лије из предела ока. Помислио сам на оно најгоре на то да Марко можда никад више не прогледа на то око. Хитро смо позвали наставнике, а они су позвали Маркове родитеље који су брзо дошли. Чим су дошли одмах су кренули за Нови Сад у болницу да Марку прегледају око. У међувремену Гиле је проливао сузе. Тешили смо га да ће све бити у реду. У том тренутку наставници су нам јавили да је Марко добро. Још су нам рекли да има малу посекотину на капку и да му је око натекло те је морао да одмара.

На крају Гиле је сваки дан посећивао Марка јер мислим да је схватио да је могао да повреди свог друга и да га ослепи на то око за цео живот због тамо неке глупости. Невоља је Гилета свачему научила и подстакла га је да следећи пут буде пажљивији.

Александар Т.   VII-4

 

  Невоља свачему човека научи

У животу се сусрећемо и са лепим и са ружним  догађајима и тренуцима. Ти ружни тренуци нас уче да после њих будемо све јачи и храбрији, а они лепи да нас усреће и да бар мало заборавимо на оне ружне тренутке. Човек када се нађе у невољи често губи свој став и не бира средства да би остварио циљ.
Касно смо сазнали за контролни задатак из биологије и нисам имала довољно времена да се спремим  и добила сам за мене лошу оцену. Била сам разочарана и љута, али и свесна да то морам да исправим. Села сам, учила и спремала се за општинско такмичење. Са општинског такмичења сам се пласирала на окружно такмичење где сам освојила треће место. Била сам поносна пре свега на себе, а онда и на резултат који сам постигла како ја тако и моји родитељи и наставник. За разлику од мене мој друг није учио, није се спремао за одговарање, али је ипак успео да задиви наставника својим одговорима. Он је био пресрећан јер је добио добру оцену, али га је та невоља у којој се нашао научила да за сваки наредни час учи и да се никада на нађе неспреман.
У овим догађајима су се догодили и лепи и  ружни тренуци. Сви ови догађаји нам говоре да колико год нам је лоше или да се нађемо у невољи увек треба да извучемо поуку и да наставимо даље уздигнуте главе. Човек само с вољом, упорношћу и храброшћу може да исправи грешку и да дође до жељеног циља.

Наталија П.   VII-4

Смејала сам се од срца

 

Доживела сам много различитих догађаја. Неки су били лепи, забавни, смешни док су неки били тужни. Испричаћу вам сада догађај који увек код мене изазове смех кад га се сетим.

Била сам сама у кући и позвала сам неколико другарица да се дружимо и играмо. Убрзо су дошле. Свака од нас је пронашла неку забаву. Неке су гледале телевизор, неке се играле на компјутеру, неке причале, а неке пробале моју одећу. Када је било време да крену кући, изашле смо да се обујемо. Изашле смо напоље и виделе да није било ниједног пара обуће. Зачуђене смо се погледале и слегнуле раменима. У то време сам имала једно куче, па сам помислила да га је он однео. Претражиле смо цело двориште и његову кућицу, али обуће није било. Чуле смо на улици неку буку и истрчале босе тамо. Угледале смо мог брата Стевана како гура дечија колица пуна наше обуће. Љутито нас је погледао и питао нас где су дечаци, све су девојчице, са ким ће он да се игра. Ми смо се само погледале и праснуле у смех. Смејале смо се слатко и дуго да су нам сузе кренуле.

Мени је ово био смешни догађај који ћу увек памтити, чак и кад прође моје детињство.

Ружица Р.  V-3

 

Невоља свачему човека научи

Невоља свачему човека научи. Тако је и мене невоља свачему научила.

Био је то један сунчан дан. Кренуо сам у пекару. Када сам стигао до једне старе запуштене куће, зачуо сам псе. Из тог дворишта излетео је један огроман пас и ја сам се тада јако уплашио. Пас је хтео да се игра, па је скочио на мене и ја сам пао са бицикла. Мислио сам да хоће да ме уједе. Тада сам почео да вичем:“Упомоћ, упомоћ, помагајте ми!!! “ Сви су погледали на прозор да виде шта се дешава, али нико није имао храбрости да изађе на улицу, али један старац је скупио храброст и изашао на улицу са металном шипком. Почео је да изговара неке за мене чаробне речи, и пас је одмах побегао. После неколико дана срео сам тог старца у посластичари и частио сам га колачима, јер ми је спасао живот.

Треба скупити храброст и изаћи на мегдан, јер ако имаш храбрости ти си јунак, а ако немаш ти си кукавица.

Ненад П.   VII-4

Стваралачки кутак

Уобичајен

Од суза до смеха

Насиље се често дешава, а ја ћу вам описати једно. Било је то лето, јун, 2015. године, па да кренем.

Изашао сам да се прошетам Београдом. Обишао сам Калемегдан. Одједном сам чуо вику. Неко је дозивао помоћ. Брзо сам потрчао ка том гласом. Стигао сам када сам видео како младић туче девојчицу. Одгурнуо сам насилника и склонио девојчицу. Заврнуо сам руке нападачу и запитао га како га није срамота да туче девојчицу, слабију и млађу од себе. Викао је да га пустим. Одговорио сам да ћу га пустити кад дође полиција. Полиција је стигла. Питали су ме шта се десило. Испричао сам им. Пришао сам тој девојчици и питао је да ли је добро. Она је рекла да јесте захваљујући мени. Пољубила ме је у образ и захвалила ми се још једном. Иако уплашена, девојчица је била толико лепа да вам не могу описати.

Осећао сам олакшање и срећу јер сам некоме помогао. Осмех на њеном лицу, учинио је да се осећам поносно.

Милош Б.  VIII-3

Од суза до смеха

Познајем два дечака по имену Милан и Петар. Њих двојица су најбољи другови.  

Једног школског дана Милан и Петар су се посвађали. Било је ту много грубих речи, и много псовки. Почели су да се ударају. Раздвојили су их. Дошао је Миланов брат и полио Петра јогуртом. Тада као да их је тај јогурт пробудио из дубоког сна, схватили су да су се посвађали због глупости.

Били су срећни.  Смејали су се разлогу своје свађе. Правог пријатеља веома је тешко наћи и због тога га треба добро чувати.

Милош П.  V-3

Од суза до смеха

      
Мењајмо свет – зауставимо насиље. Питам се како са мало речи наћи чаробно решење које је кључ за тако велики проблем. Колико је тешко бити осећајан и храбар, па то ставити на папир. Са оловком у руци, прстом на челу и пуног срца крећем да пишем причу, не баш толико срећну.

Гледам кроз прозор. Видим људе и децу. Само неколико њих задовољно скакуће, али једно стоји по страни. Замишљено гледа своје другаре, замишљено у своје мисли о несрећној породици и топлини. Не чуди ме. Има данас много такве деце. Поглед ми лута даље, све до једне старице која рукама пуним кеса покушава да се ухвати за металну ограду и безбедно стигне до стана, али узалуд. Нико се не осврће, не гледа у њу, а камоли да ко приђе и понуди јој помоћ. Тужна настављам даље, али чујем плач. Отац вуче сина за уво због непослушности и лоше оцене, а оно га својим милим и сузним погледом моли да престане. Свуда видим насиље, а знам да може да се заустави. Замислите када бисмо шамар заменили пољупцем, тучу загрљајем, ружну реч бомбоном. Када бисмо старици пружили руку, дете примили у игру, били бољи ђаци и послушнији својим родитељима. Додајем мало среће и радости у своју причу и видим два другара како деле ужину, другарице како деле тајну. Поглед ми иде даље, а срце ми све брже лупа. И као да ме је неко чуо. Одједном нема више детета на клупи. Сад га видим како се игра. Бакица је на тераси, захваљује се деци што је безбедно стигла до стана и залива цвеће. Отац грли дете, а оно му обећава да ће бити добро.

Ето, то је доказ да свако дете у себи носи нешто добро, нешто лепо и неискварено. И сад знам да је ово крај моје приче, исто као што знам да је ово почетак наше заједничке жеље да зауставимо насиље, а да на лицу малишана буде само смех а не и сузе.

  Наталија П.   VI-4

 

Од суза до осмеха

 

Био је то сунчан дан. Пошао сам код стрица да однесем торбу коју му је послао мој тата. Решио сам да се провозам бициклом и да не идем путем којом се брже стиже, већ да идем около.

На путу сам видео децу да играју фудбал. Застао сам да видим како играју, али лопта ме је ударила и откотрљала се у гол. Дечак је почео да виче на мене. Сео сам на бицикл и отишао, али он је трчао за мном и гађао ме воћем које је брао са дрвећа. Погодио ме је у леђа са шљивом. Уплакан и уплашен стигао сам код стрица. Нисам се дуго задржао јер сам морао у школу. На путу до школе видео сам дечака који је играо фудбал. Чекао је да неко наиђе јер није смео сам да прође поред великог пса. Позвао ме је да заједно идемо у школу. Смејали смо се данашњем сукобу, па нисмо ни приметили да смо прошли поред пса, који је лежао крај пута.

Смејали смо се до суза јер нас је после јутрашњег сукоба, зближио страх од великог пса.

 Ненад П.  VI-4


Од суза до осмеха

 Било ми је десет или једанаест година када сам једног лепог, јесењег дана, изашла на улицу. Крај наше куће био је један велики орах, а испод њега гомила сувог опалог лишћа, које је тако пријатно шушкало под мојим ногама, док сам скупљала зреле плодове и одмах их чистила и јела укусно језгро.

Одједном сам са друге стране улице зачула врисак и дечији плач. Претрчала сам улицу и провирила кроз дрвену капију у двориште преко пута. Видела сам страшан призор. Мајка је једном руком вукла своју девојчицу за косу, а другом је стално ударала по лицу и рукама. Стајала сам уплашена на капији, не усуђујући се ни да уђем ни да побегнем. Онда је неко иза мојих леђа снажно гурнуо капију и повукао ме у двориште. Била је то комшиница, једна старија жена, која је утрчала и почела да виче на мајку која је тукла своје дете. Жена је пустила дете које је пало на бетон и ту остало да седи, а мајка је псујући ушла у кућу. Притрчала сам девојчици.Узела је за руке, подигла, одвела је до степеница и ту седела са њом. Поред нас је села и комшиница, која је дрхтећи од љутње, из џепа свог прслука извадила цигарету, и запалила је. Однекле је изашло мало, жуто штене, и упорно се гурало да дође до нас. Неколико пута смо га одгурнули, а онда му је жена издахнула дим под нос. Снажно је почео да кија, а онда је отишао и сео на траву. Почели смо да се смејемо и вабили га да поново дође код нас. Није хтео, трчао је около и лајао, али ниjе хтело да приђе. У том тренутку однекуд се појавио велики црни мачак, лењо се протегао и полако је ишао ка нама. Мали Жућа је онако љут потрчао на мачка да га нападне, али га је он брзо, као неки боксер, предњом шапом лупио по носу и вероватно огребао канџама. Жућа је цикнуо и коначно побегао од свих. Ми смо се смејале, заборављајући шта се десило пре само неколико минута.

Она страшна слика некако је нестала, али мени је заувек остала урезана у памћењу и нерадо је се сећам. Тужно је кад деца трпе насиље било које врсте.

Ивана В.   VII-3

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Од суза до осмеха

 

Сви у животу познајемо особу која у нама изазива осећај  нелагоде, и због тога је не волимо и не поштујемо. Међутим, има много људи који  успевају да превазиђу своје слабости и да стварно воле и поштују.

У мојој школи има много дечака који показују непоштовање према одраслима. Када се неко потуче, наставници су ту да реше сукоб. Међутим, дечаци су врло непослушни. Један мој друг много прави проблеме. Напао је моју другарицу.  Она је плакала и била уплашена. Када су отишли на разговор, обома је било тешко. Он је после тог разговора био бољи. То га није дуго држало, опет је напао исту девојчицу. Она је била врло уплашена и повређена. Сузе су јој лиле низ лице,  али ипак му је вратила. Кад јој је наставница објаснила узроке његовог понашања, они су се помирили. Схватила је да неко напада када се осећа несрећно и немоћно, потрудила се да се дечак више тако не осећа.

Сада,  када су поново пријатељи, сви се опет слажемо и смејемо. И ми, остали,  схватили колико је лепо бити срећан, насмејан и имати доброг пријатеља.

Бранка К.   V-3

 

Од суза до осмеха

 Свако од нас је искусио бар неку насилну ситуацију. Онај ко јесте, зна како му је, а онај ко није, не зна колико је срећан. Неког је стид и срамота да прича о насиљу које је доживео.

Насиље сам осетила на сопственој кожи у петом разреду.  Желела сам да имам најбољу другарицу. Тако се и десило, моја најбоља другарица постала  је Ивана. Пролазила сам ходником  и чула сам јако ружне речи. Најежила сам се и осећала непријатно. Не знам како је то неког вређати, али знам шта год ти је неко урадио не требало тако да му враћаш. Налетела сам на скуп девојчица како причају о тој непријатности. Видела сам Ивану како плаче. Било ми је јасно да су те сузе због ружних речи које сам чула. Говорила је свим наставницима шта јој се догодило, али то није вредело. У покушају да је умирим, изгубила сам стрпљење и изједначила се са насилницима који су ми расплакали другарицу. Ивана се осећала повређено, није хтела да ме саслуша. Јако сам плакала јер ми је било криво. Знала сам да крива јер нисам мислила то што сам рекла . У међувремену враћала сам се кући с друговима и другарицама, али нисам видела Ивану. Она ме је сачекала испред куће и рекла да хоће да се туче са мном. Била сам збуњена, али сам пристала.  Мало смо се гурале рекла сам јој да ако њу други вређају не мора она мене. Говорила сам јој да тучом и претњом не решава проблем.

После неколико дана,  Ивана је пролазила поред моје куће и позвала ме је да изађемо у шетњу. Било ми је јако жао кад сам видела Ивану како плаче. Причале смо о тој непријатној ситуацији која се догодила. Ивана ме је први пут саслушала и тако смо се помириле и решиле проблем. Наш сукоб само је ојачао наше пријатељство.

Исидора П.  VII-3

 

Од суза до осмеха

Моји вршњаци и ја смо свакодневно прикључени на неку од  друштвених мрежа. Времена се мењају, а ми морамо ићи у корак са временом.

Једног поподнева сам се улоговала на друштвену мрежу Фејсбук. Сачекала ме је порука. Једна непозната девојка ми је писала поруке и у њима написала како би волела да се упознамо. Имала сам огромну жељу да се упознам са непознатом девојком. Договориле смо се да се нађемо испред напуштеног млина око 00.00часова. Нисам ни помишљала да би могло нешто ружно да ми се догоди. Уместо те девојке на договореном месту појавила су се два непозната младића. Они  су ме отели и одвели у непознатом правцу. Од мог оца су тражили велику суму новца за мој откуп. Мене су затворили у неки подруму. Доносили си ми врло мало хране, само толико да преживим. Док је мој отац тражио новац за откуп, ја сам захваљујући својој сналажљивости успела да се ослободим, и побегне са тог грозног места. Била сам наивна средњошколка. Нисам размишљала својом главом.  Лако сам  пала се искушење, које ме је могло коштати живота.

Вратила сам се кући својим родитељима жива и здрава, али искуство које сам проживела вероватно ћу памтити до краја живота. Сузе и страх заменио је срећан осмех на лицу мојих родитеља. Научила сам, срећом без последица, своју лекцију.

Ивана В.  VII-3

 Од суза до осмеха

 Сви се ми свађамо и миримо, поготово ми деца. Посвађамо се, али после неколико дана се помиримо, па се томе смејемо. Љутимо се за сваку ситницу, дуримо се, али и миримо.Свађе између деце се највише догађају у школи. Гурају се, подмећу једни другима ногу, девојчице се оговарају. Девојчице су свађалицe, па због тога настану и свађе. Наравно, када се деца посвађају и потуку, родитељи не би требало да се мешају, јер се деца брзо помире. Срећа њихове деце треба да им је важнија од поноса, па  треба да допусте деци да сами реше своје сукобе.

Сећам се, била сам у забавишту, била је једна играчка која ми се много свидела. Кренула сам да је узмем, да се играм са њом. Мојој другарици се такође свидела и она је исто хтела да се игра са њом, али ја сам је хтела само за себе. Нисам хтела да је делим ни са ким. Она се много наљутила и свом снагом ме гурнула. Нисам јој остала дужна, вратила сам јој истом мером.Почела је да плаче. Васпитачица је дошла и викала на мене, морала сам да седим мирно на столици. Није ми се то баш свидело. Сутра, кад сам дошла у забавиште, била сам љута и нисам желела да причам са њом. Пришла ми је и рекла како јој је жао. Питала ме је да ли ћу јој опростити и да ли ћемо бити поново другарице. Рекла сам да ћу јој опростити, и да ћемо од сад делити сваку играчку и заједно се играти. Насмешиле смо се обе.

Прошло је седам година од тог догађаја, а нас две смо и дан данас добре. Сваки пут када смо саме, сетимо се тог смешног догађаја, па се смејемо на сав глас. Зато, другари, праштајте једни другима и немојте бити злопамтило.

Мануела М.  VII-3

 

 Од суза до осмеха

 Требало би да су ђачки дани најсрећнији и најрадоснији дани у животу једног детета. Нажалост, није тако код све деце. За неко дете звоно које га позива у школу је почетак једног страшног, болног и осетљивог периода који мора да пређе иако оно то не жели. Дуго сам размишљала шта да пишем на ову тему. На интернету сам пронашла толико прича о вршњачком насиљу, да просто нисам могла да схватим зашто нека деца уживају да наносе бол другима. Како ли је том детету које то проживљава? Нисам издржала, заплакала сам.

Сава је био дечак трећег разреда основне школе када се први пут пожалио родитељима. Он је трпео насиље још од првог разреда. Мајка му је била просветни радник и није хтела да одмах ,,диже буку“ да не би у ,,старту“ била прозвана. Мислила је проћи ће, то су још увек мала деца. Није прошло. Само се наставило још чешће и сваки дан све болније. Сава је попустио у школи. Дружио се само са девојчицама јер је знао да га оне неће вређати. Постао је ,,мета“ јер је био најбољи ђак у одељењу, јединац који је васпитан да буде добар, да помаже другарима, да се не туче или не дај Боже опсује. Почело је прво вербалним насиљем исмевањем, ругањем, па се наставило гурањем, шутирањем и уцењивањем, а он је само желео да се дружи са њима. Уцењивали су га да се нагне а остали да га шутирају, то је био услов ако хоће да игра фудбал са другарима, да се нагне кроз прозор да им дохвати нешто, а учионица је била на трећем спрату. Престао је и да учи, мислећи да ће га на тај начин прихватити. Ипак не. Било је све горе. Клупко се одмотало дана када је Сава дошао кући са уједима на рукама пречника четири центиметара. То је прелило кап у чаши Савиних родитеља. Отишли су код лекара и по службеној дужности је обавештена полиција. Дигла се велика прашина у школи. Успели су да га заштите. Сада је Сава срећан, успешан ђак, а насилници су по казни пребачени у другу школу.

Постоји неколико видова насиља физичко, вербално, психичко које мислим да оставља много веће трауме. Неко дете може да се избори са тим, а неко нема више снаге и нажалост одузме себи живот као Алекса, дете које је трпило физичко насиље и због којег је уведен ,,АЛЕКСИН ЗАКОН“. Зато бих била најсрећнија када би деца била само деца – нежна, добра, неискварена и када би ђачки дани пролазили у срећи и смеху. Зато, хајде да заувек сузе заменимо само осмехом на лицима срећне деце.

Ксенија Ц.   VII-3

 

 Од суза до осмеха

 Сви ми волимо новогодишње и божићне празнике, а највише деца због поклона, кићења јелке, куће…

Тако су и ученици петог разреда хтели да оките своју учионицу. Донели су разноразне украсе, свећице, белу јелку… Њихова учионица је мала, али за њих одлична. После наставе остали су да је оките. Све је ишло по плану, китили су, певали, причали и веселили се. Јелка им је била беле боје, украси плави и рози, свећице плаве, а звезда на врху је била најлепша. Окитили су чак и врата, таблу, полице…баш све. Све је било како треба док једна девојчица није узела свећице како би са другом окитила полице. Прелепо су окитили полицу, а када су хтели да укључе свећице у струју оне нису радиле. Утичница у коју су укључили свећице је била стара, па су помислили да је утичница неисправна. Скинули су свећице и пробали да их укључе у другу утичницу. Нису приметили да су свећице покварене. Док су они украшавали полицу, један дечак је намерно извукао жицу из свећица. Био је повређен и љут што девојчица није хтела само с њим да украшава учионицу. Желео је и он њу да повреди, да се и она осећа баш као и он сада.  Одједном је кутијица са жицама експлодирала у девојчициним рукама. Настао је мук. Девојчица је плакала. Остали су стајали као скамењени. Дечак је побелео и као да је тек сада схватио шта је урадио. Притрчао је девојчици, чинило се да се он уплашио више од ње. Почео је да виче да није хтео и да плаче.  Срећом свећице су биле старе и девојчица се није повредила, само се јако уплашила. Она је постала свесна шта се догодила. Схватила је да се дечак покајао и научио своју лекцију.  Почела је да се смеје док су је другари гледали зачуђено. Дечак је престао да плаче и са осмехом је захвалио девојчици.

Обоје су знали да ће овај дан памтити не само по новогодишњем расположењу, она је научила колико је важно бити великодушан, а он, колико насиље може бити погубно.

 

Тамара Р.  V-3

 

Од суза до осмеха

 

Нажалост, у данашње време свакодневно се сусрећемо и читамо о разним врстама насиља. Насиље се најчешће врши на људима и животињама. Као и већина, и ја сам се суочила са једном од врста насиља.

Догодило се то једног дана када сам се враћала са фолклора.У парку сам спазила групу дечака који су се грохотом смејали, а чуо се и плач детета. Полако сам пришла ближе и видела да се ту налази један дечак. Дечаци су му узели његов мобилни телефон и збијали са њим разне шале. Хтели ду да га сликају тако умазаног и уплаканог док је он молио да то не чине. Међутим, пришла је једна жена и објаснила је тим несташним дечацима да то није лепо што раде. Вратилу су му мобилни и извинили су му се. Тај догађај се завршио врло смешно. Дечак им је рекао да направе смешну фацу и да их тако слика, како би им се осветио на леп начин. Чудно, али они су пристали. Слика је била веома смешна и на трен су сви заборавили сукоб од мало пре и слатко се смејали. Тако се завршила ова свађа и сви су нешто научили из ње.

Не знам куда иде овај свет, али знам да то није ни мало добро што нам ситуације насиља постају свакодневница.

Раденка К.   VIII-3


Од суза до осмеха

 У многим породицама деца живе срећно и стално маштају о лудоријама којег ће следећег дана радити. Исто тако има деце које су жртве породичног насиља од стране родитеља наркомана и алкохоличара. Та деца су присиљена да краду, просе… Они немају топле домове, а што је најгоре, одрастају без имало родитељске љубави и загрљаја који би им говорио много тога лепог пред спавање. Свакодневно су изложена великим опасностима и много пута бивају претучена, малтретирана…, а њима нема ко да помогне, све до тренутка док не буду прихваћена у Центар за помоћ малолетницима. Ту њихов живот почиње да се мења.

Враћао сам се кући из школе. Поред парка сам угледао једног дечака како седи на земљи. Дошао сам до њега и упитао га како је и да ли је све у реду. Он је подрхтавајућим гласом рекао да јесте. Осетио сам да нешто није у реду и рекао сам му да ме сачека да оставим ранац код куће. Када сам се вратио, рекао сам му да идемо да се играмо. Играли смо се лоптом. Никада нисам приметио да се неко тако радује због указане му пажње. Сутра сам се распитивао за њега и закључио сам да трпи породично насиље. Било ми је јако криво и нисам хтео да га оставим када је најпотребније. Породично насиље се примећивало по његовом понашању. Био је тужан и одсутан. Један даљи члан њихове породице прекинуо је његову муку и пријавио је полицији да трпи породично насиље. Када су га послали у Центар за помоћ малолетницима, био ми је захвалан зато што га нисам оставио када је најпотребније. Он је уз помоћ многих педагога, учитеља, психолога почео да се понаша као и остали и да се дружи са свим његовим пријатељима.

Многи када изађу из Центра за помоћ малолетницима добију своју децу коју усмеравају на прави пут. Осмех деце, када изађу из Центра,  не може се поредити са осмехом детета који има детињство из сновајер они знају да цене живот на другачији начин.

Огњен Ј.   VI-4

Од суза до осмеха

 Били смо у школи и договорили смо се да на часу техничког не правимо проблеме, да будемо мирни и да слушамо наставницу, јер када не слушамо, будемо кажњени контролним који је веома тежак.

Сви су се максимално трудили да поштују договор, сви осим Немање и Николе. Они су најбољи другови, али воле да праве проблеме. На једном часу радили смо нову област, морали смо да нацртамо цртеж и Немања и Никола су одједном почели да вичу. Наставница није оклевала и казнила је цело одељење. Најтеже нам је било то што њих није било брига што је цело одељење због њих испаштало. Дошли смо на идеју да са њима не разговарамо и да окренемо главу када год се неко од њих двојице појави. Немања и Никола уместо да нам се извине због испада,  сваљивали су кривицу један на другог и нису схватили колико то није фер. Било ми је веома тешко да гледам све то посебно зато што је све веома дуго трајало, а сукоби су постајали све жешћи. Стајали смо испред школе, а Никола и Немања су се све више свађали. Та њихова свађа је прерасла у физички сукоб. Касније тог дана директор је дошао у школу и Немања и Никола сваки дан су морали да остану два и по сата на казненој настави. Када је њихова казна била завршена,  они су одлучили да се помире. После овог сукоба њихово пријатељство било је још јаче него раније и никада више нису правили проблеме.

Овим саставом сам хтела да кажем да никад ни један сукоб не треба да стављамо испред пријатељства и да та једна свађа која траје неколико минута може да уништи нешто лепо што смо градили неколико година.

Маријана Ж.   VIII-3

 

Од суза до осмеха

 

Испричаћу вам ситуацију једног дечака којег је она од суза довела до смеха.

Дечака су сви малтретирали и физички и вербално. Њега је највише задиркивала једна група која је себе сматрала „шерифом школе“. Тукли су га и вређали до једног дана. Дечак је одлучио да пређе у напад. Почео је да вежба како да се одбрани, а и у исто време и да нападне. Једног дана је вођа групе хтео лично да се обрачуна са дечаком. Међутим, вођа групе је изабрао погрешан дан. Кренуо је да га нападне, али је и завршио на земљи, поражен. Уместо да дечак зада финални ударац, пружио је руку пријатељства, коју је изазивач прихватио. Постали су најбољи другови.

Ово је доказ како и највећи непријатељи могу постати најбољи пријатељи.

Милош Д.   VIII-3

Мрав Тома

У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија. Ова земља нема много материјалног богатства, али има срце велико, и још веће, довољно за читав свет. У овој земљи родио сам се ја, мрав Тома, и сасвим ми је добро.

Мени не треба злато, али ми треба златно класје пшенице. Ја имам меку ливаду и на њој цвет који је пет пута већи од мене. Баш поред тог цвета је мој мравињак, мој, мојих родитеља и мравињак мојих двеста браће и сестара. Ту сам се родио ја, двеста први. На овој драгоценој земљи увек се нађе нека мрвица хлеба. Изнад нашег мравињака је небо плаво, ведро и широко. Такву ширину не може оком сагледати. Али, у Србији има нешто још веће од неба, још бескрајније од вечности и космоса, то је срце. Толику ширину нисам видео у свом мрављем животу. То срце има толику топлину да отопи глечере Северног пола. На овој земљи имам реку, и још једну, и њих стотину. Додуше, немам море, али ми није ни потребно. Шта бих ја оволицки радио у оном огромном плаветнилу? Србија има пшенична поља пуна злата, воћњаке и румене сочне плодове. Овде је плодна земља крај набујалих река од киша. Ова земља има ведре људе и оне високе планине, чији врх ја својом мрављом ножицом не могу дотаћи. Овде живе весела и несташна деца. Она би све радила, само да не уче падеже и акценте. Понекад дошетам до њих и мрвица њихове ужине. То је заиста дивно, али, никако, увек страхујем од ђона њихове ципеле.

Како год мени је овде дивно. Живот ми је пун успона и падова, баш као и код људи, које ми у мрављем свету зовемо џиновима. У овој дивној, богатој и веселој Србији има места за свакога, па и за мене , малог мрава Тому.

Ана-Јована К. VI-4

Ја као наставница

Наставница сам енглеског језика, и разредни старешина V-3 одељењу. Волим сву децу у школи, волим да их учим нешто ново, као нове речи енглеског језика да би се боље снашли у свету.

Деца мог одељења су добра, али они су мале причалице, паметнице, вреднице, свађалице… Мој разред је по оценама одличан. Редовно се свађају, туку и сами себи стварају проблеме. Њих сад има тринаесторо, одвојени су од других другара. Због раздвајања су били много тужни, сви су плакали и молили мене и директора да се то не догоди. Све те сузе су биле узалудне, нико није могао да се смилује… Више нема ни једне сузе, сада су они као две државе које ратују, али њих дели само један зид.

Они су такви какви су, али они су ипак мој разред и треба да се друже са другарима. Борићу се за њих колико будем могла и они за мене.

Тамара Р. V-3

Одломак из моје аутобиографије

Покушавам да се сетим, да досегнем до најранијих дана. Имао сам само пет година. Мој тата и мој стриц су имали једну њиву на којој су биле посађене лубенице. Два радника су радила за нас. Мој тата је возио трактор, а ја сам му седео у крилу.

Радници су са стриком секли лубенице и товарили их у приколицу. Та два радника су била браћа. Једном од њих двојице је зазвонио телефон и јавили су му да брзо дођу у болницу јер је њиховом оцу позлило. Питали су мога стрику и оца да чи могу да иду. Стриц им је одговорио да могу да иду, а да ћемо се ми некако снаћи. Тата је ставио трактор да иде самоходно, а ја сам управљао воланом и пазио да не изгазим лозу. Био сам јако срећан јер тако мали, а могу да будем од користи. Када смо стигли кући, испричао сам мами и сестри да сам возио трактор и да сам био од велике помоћи.

Понекад и мала деца знају да буду од велике користи. Овај догађај ћу памтити до краја живота, због тога што сам био од велике помоћи.

Ненад П. VI-4

Тај поглед рекао ми је све

Као мала сам се играла са кучићима. Мазила њихове малене, нежне шапице. Давала им разиграна и весела имена.

Пробудила сам се у сунчану зору. Сви су још били и дубоком сну. Нисам хтела да их будим, па сам отишла код мојих кучића. Играла сам се с њима све до поднева, тада ме је бака звала на ручак. Обећала сам кучићима да ћу се вратити што пре. Када сам ручала, одлучила сам да ћу им дати имена. Била сам нестрпљива, али и неодлучна која имена да им дам. Коначно сам одлучила: Муња – јер је јако брзо трчао, Срећко – јер је увек махао његовим чупавим репом и Чупко – јер је имао длаку дугачку пет центиметара. Трчала сам, а они су за мном, али ја сам мислила да ме не прате. Одједном се десила та велика трагедија, згазила сам Срећка, највеселијег пса. Чуо се гласан крик. Срећко је болно јаукнуо. Од тада више није био срећан. Нисам знала шта да урадим да ми опрости. Брат ми је рекао да га дуго мазим и да ће ми Срећко опростити. То сам и учинила. Тада ми је Срећко опростио.

Никада нећу заборавити шта се десило, али на сву срећу Срећко ми је опростио, а и нешто ново сам научила. Ако случајно ударите свог пса, мазите га и сигурно ћете се помирити са својим куцом.

Ангелина Р. V-3