Category Archives: Оставили су траг

Оставили су траг

Уобичајен

Алекса Шантић

Аутор: непознат – http://www.aleksasantic.com/foto-html/foto-aleksa-1.html, Јавно власништво, ttps://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=2944069

Алекса Шантић је рођен 27.5.1868. године у Мостару у трговачкој породици. У Мостару је провео највећи део свог живота, тамо су настала и његова највећа песничка дела. Алекса је завршиот трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Породица рационална трговачка, није баш имала много слуха за Шантићеву поезију.  Био је врло повучен, водио је књиге у очевој трговини и тамо испрва тајно, започео је да пише књиге. Највећа дела  настала су између 19. и 20.  века.

„Емина“

У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње… Алекса је 1888. године основао Српско певачко друштво Гусле. Објавио је велики број песама а најпознатије су: Емина,Остајте овде,Претпразнично вече,Што те нема. Умро је 2. фебруара 1924. године у Мостару. 

 

Извор:

  1. Фотографија Алексе Шантића (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%86_%D1%84%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5, преузето 25.4. 2019).
  2. Википедија (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0_%D0%A8%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%9B, преузето 25.4.2019).
  3. Поезија ноћи: „Емина“ (https://www.poezijanoci.com/domaca/aleksa-santic-pesme.html#8, преузето 25.4.2019).

 

Сара О. и Јелена У.  VI-3

Advertisements

Оставили су траг

Уобичајен

Урош Петровић

Аутор: Studio Kovach / – Јавно власништво,

 

Урош је рођен 8. априла 1967. године у Горњем Милановцу. Од 1975. године живи у Београду. Написао је неколико романа фантастике, књига са загонетним причама. Пише за децу. Урош је члан Менсе¹, његов коефицијент интелигенције  је веома висок.  Један је оснивача НТЦ програма учења. Књиге су му објављене и у другим државама. Освојио је много награда, међу њима се истичу: Невенова, Доситејева… Снимио је филм Пети лептир, први српски 3Д  филм. Направио је и друштвене игре Мартина загонентна кутија и  Загонетне домине. Живи и ствара у Београду.

Можете да откријете више о Урошу Петровићу и његовој магији ако прочитате његов интервју за Националну ревију.

¹Менса-међународна организација која окупља најинтелигентније људе целог света.

 

Извор:

  1. Википедија (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%86_%D1%84%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5, преузето 25.10. 2018).
  2. Србија – Национална ревија (http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2047/07%20Vise%20od%20igre%20-%20Uros%20Petrovic.html, преузето 25.10.2018).
  3. Јутјуб: Урош Петровић о кућним љубимцима, Лагуна (https://www.youtube.com/watch?v=GZejydeud3g, преузето 25.10.2018).

 

Христина Г.  и Александра  К.   VI-3

Оставили су траг

Уобичајен

Јован Јовановић Змај

 

Јован Јовановић Змај је рођен 6. децембра 1833. године у Новом Саду у угледној породици. Његов отац се звао Павле, а мајка Марија. У породичном дому Јовановића окупљали су се најзначајнији имена новосадске културне сцене.  Прве године живота је провео у данас чувеној новосадској улици званој Златна греда.

Основну школу  Змај је завршио у Новом Саду, гимназију је похађао у  Новом Саду, Халашу и Пожуну. Већ у гимназији је спевао песму Пролећно јутро. Студирао је право у Пешти, Прагу и Бечу, али његово животно опредељење је била медицина. Кад је завршио медицину, вратио се у Нови Сад и започео лекарску праксу.

Песници романтизма, Бранко Радичевић и Ђура јакшић, су били његови песнички узори, а највеће надахнуће била је његова супруга, Ружица којој је посветио и збирку љубљвне поезије, Ђулићи. У Панчеву се десила породична трагедија, смрт деце и супруге Руже. Из ове несреће су се изродили елегични стихови збирке Ђулићи увеоци. Змајева збирка песама Смиље је највећи његов драгуљ који је поклонио српској књижевности за децу. Родољубиве и богољубиве песме уче православну чељад да расту у вери, љубави и родољубљу у честите Србе.

Змај је познат и као дечији писац и  уредник и дечијег лист Невен. Његове сатиричне песме нису толико познате, али ништа мање нису вредне од осталог стваралаштва.

Јован Јовановић Змај је поштован, хваљен и слављен од својих сународника. Стварао је до последњег даха. Преминуо је 14. јуна 1904. године жаљен и оплакиван од свога народа.

 

Извор:

  1. Википедија (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_%D0%97%D0%BC%D0%B0%D1%98 преузето 5.5.2018).

Лукијан Л. VI-3

Оставили су траг

Уобичајен

Гроздана Олујић

Гроздана Олујић је рођена 1934. године у војвођанском месту Ердевику.  Написала  је многa књижевна дела: есеје, студије и романе као што су Излет у небо, Гласам за љубав, Не буди заспале псе. Посебно место у њеном стваралаштву заузимају бајке. Њене бајке преведене су на више одд тридесет језика. За њих је  добила   и прву награду Политикиног забавника. Живи и ствара у Београду.

Чежње маштом путују. Краја немају. Понекад само, попут реке понорнице, траг им се
изгуби. Али у дубинама душе сањара њихов ток се наставља.

Дело Седефна ружа објављено је 1979. године.То је уметничка бајка за децу. Исприповедана је у трећем лицу. Читајући ову бајку читалац може да издвоји више порука. Бајка говори о шкољки изузетне лепоте која је живела на дну мора. Шкољкина жеља је била да изађе на светлост и види копно. Слушала је приче о површини мора које је причала једна риба. Размишљала је о томе да се само откине од дна и крене са таласима у висину, али нико се са њеним жељама није слагао. Шкољка је била веома тужна, али је полако заборављала горњи свет јер је у њој  почело да расте зрно бисера. Она га је чувала и није га показивала ником. Једног дана, нека рука је дохватила шкољку и понела је у висине. На чудан начин, жеља јој се остварила, али сада је све било другачије. Људи су узели оно што је је најважније, њен бисер. Становници морског дна су се питали где је шкољка, док је у излогу једне градске продавнице сијало зрно бисера. 

 

Ружица Р. и Ана-Марија Ђ. VI-3

 

Оставили су траг

Уобичајен
Десанка Максимовић

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић  је најпознатија српска песникиња. Она је била најстарије дете учитеља Михаила и мајке Драгиње. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију.  Студирала је у Београду на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности. Док је радила као професорка књижевности, једна од њених ученица била је и Мира Алечковић.  Средином 1933. године удаје се за Сергеја Сластикова,са којим није имала деце. Своје прве песме објавила је 1920. године. Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину. Теме њених песама су најпре љубавне, потом дескриптивне, родољубиве. Добитник је бројних награда за своје књижевно дело.  У својој 95 години преминула је у Београду.
 
Извор:
2. Трезор: између неба и земље. Београд: РТС ( Јутјуб, https://www.youtube.com/watch?v=lHKV0GCYk_8, преузето 22.5.2017).
3. Тражим помиловање: говори Десанка Максимовић (Јутјуб, чемерски, https://www.youtube.com/watch?v=gw752ikAxPs, преузето 22.5.2017).
Тамара Р. VI-3
 

Оставили су траг

Уобичајен

Иво Андрић

ivo-andric

Теодора је креирала биографију нашег нобеловца уз помоћ веб-алата Прези. Можете је погледати на линку: Биографија Иве Андрића.

Теодора Р. VIII-3

Оставили су траг

Уобичајен

Петар Кочић

https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c0/Petar_Kocic.jpg/220px-Petar_Kocic.jpg

Фотографија преузета са          Википедије

Петар Кочић рођен је 29. јуна 1877. године у Стричићима, селу недалеко од Бања Луке. Кочић је био српски књижевник, једна од најзначајнијих личности српске књижевности. Основну школу је завршио у манастиру Гомионица, где му је отац био игуман. Средњу школу почео је у Сарајеву, а завршио је у Београду, након чега је отишао у Беч да студира филозофију. Вратио се у Србију 1904. године, а на кратко је био учитељ у Скопљу. Две године касније, Кочић се преселио у Сарајево где је радио као чиновник. Убрзо је био протеран у Бања Луку након што је учествовао у радничком штрајку. Кочић је био очаран једноставношћу српског народног језика и народним животом. Он постаје песник крајишких пејзажа и живота, сликар модрих планина и тамних, старих шума. Он у својим приповеткама, а нарочито у сатирама, постаје приповедач слободе и друштвене правде, заштитник убогог сељака. Једно од таквих дела је ,,Јазавац пред судом“ у ком описује негативне друштвене последице аустроугарске власти. Кочић је написао три збирке приповедака,  и две политичко-социјалне сатире,  ,,Јазавац пред судом“ и ,,Судија“.

Године 1988. снимљен је и филм ,,Јазавац пред судом“ по његовом сценарију. На Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и приповедача друштвене правде. Цео свој живот Кочић је провео у условима окупације и анексије Босне и Херцеговине. Његова дела подстакнута су начину и времену у ком је живео.

Уочи Првог светског рата на Кочићу су примећени знаци друштвеног растројства. Оболели Кочић умро је 1916. године у у београдској душевној болници за време окупације.

Награде ,,Кочићево перо“ и ,,Кочићева књига“ додељује ,,Задужбина Петар Кочић, Бања Лука- Београд“. У Србији се сваке године одржава културна манифестација Кочићев збор.

Извори:

  1. Википедија (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%9B, преузето 22.4.2016. године).
  2. Антологија српске књижевности (http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx, преузето 22.4.2016. године).
  3.  Јутјуб: Аудио књиге: АРТ, објављено је 13.09.2014.

Лана С.  VII-3