Category Archives: Мога сам бити ја

Могао сам бити ја

Уобичајен

Васпитачица

 

Понекад се запитам: Шта ја желим да постанем? Тада помислим да би врло забаван посао био посао васпитачице. Занимало ме је шта тај посао све обухвата, какво школовање је потребно и слично.  Те одговоре добили смо од васпитачице Милке Николић.

После основне школе већини ученика је тешко да се одлуче коју средњу школу да изаберу. Коју сте Ви средњу школу завршили?

И ја сам једна од тих. Није лако одлучити са петнаест година шта желиш. Завршила сам Средњу техничку школу ,,Јован Вукановић” у Новом Саду. 

 

Значи, тек касније сте схватили шта је оно што желите да буде ваш животни позив?

Да, некад је постојала средња педагошка школа коју су похађали будући васпитачи и учитељи. Међутим, ја сам се за овај позив одлучила после средње. Сада је ситуација другачија, нема више средње педагошке, него после гимназије настављате школовање на факултету да бисте се оспособили за посао васпитачице.

Шта се учи у школи за васпитаче?

Учили смо културу и развој говора, дечију књижевност, породичну педагогију, психологију развоја личности, психологију предшколског детета, општу педагогију, социлогију ,немачки, филозофију, музичко, ликовно, физичко….   

Проучавали сте много предмета везаних за дечији развој. Који предмет је вама био најтежи?

Тада су наставници били много захтевни и строги, али је мени веровали или не најтежи предмет био музичко. Наставница је била толико строга да ми је требало много времена док нисам положила тај предмет.

Обично жене раде као васпитачице да ли постоји мушка популација која похађа ту школу?

Има појединца, ипак   је у школи око 90% популације женско.

Да ли је тешко радити са децом?

Не, као и сваки посао којег волиш, он онда није тежак.

Шта Вас чини срећном док радите?

Деца дају љубав и енергију. Она  су искрена, свако дете има нешто у себи без обзира на то какво је и чије је. Много можете да научите од њих.

Има ли нечега што не волите да радите?

Некад неке озбиљне и тешке теме морам саопштити родитељима, а они то врло тешко прихватају. Није то никад лако.

Каква су Вам почетничка искуства? 

На пример нисам знала да смирим дете које је плакало за својом мамом, али временом све дође на своје.

Да ли је исто радити са децом на селу и са децом у граду?

Деца су увек деца без обзира на то где се налазе, али различити су услови живота.

Хвала на интервју! Сигурни смо да ђаци неће погрешити ако изаберу овај позив.

Нема на чему и други пут.

 

Дуња Н. и Миа С.   VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Млекар

 

Све се више говори о дуалном образовању. Није нам баш било јасно о чему се ту ради, али онда смо присуствовале промоцији школе из Пирота која је нашим ученицима понудила савим нов принцип образовања. Све нам је постало јасније.

Ученици осмих разреда завршавају своје школовање у основним и настављају у средњим школама. Код нас у Србији недостају занатлије. Они су доста тражени и добро плаћени, али ипак се мали број ученика одлучује за такве школе.  Један од занатлија којих је све мање  је и млекар. У Србији постоји  само једна млекарска школа и она се налази у Пироту.  Када  је настала, била је двогодишња и имала је само једно одељење. Ова школа се развијала и сада има више смерова: за пекара, млекара, месара прехрамбреног техничара. Школовање траје три године и у просеку потребно је око  40,72 бодова да би се она уписала. У оквиру школе се налази дом.  Пошто се школа налази у Пироту и није свима близу, руководство школе је одлучило да мотивише ђаке из других крајева да упишу ову школу тако што ће им школа обезбедити стипендију. У школи ученици  добијају  све што и  је неопходно: смештај,  храну, књиге и стручну литературу. Оно најважније редовну праксу и овладавање занатом за којег су се определили.  Другу и трећу годину школовања  стипендира нека од млекара, а ученици се обавезују да се након школовања одмах  запосле у тој млекари.   

Свака школа има своју причу и своје квалитете. Много нам је јасније шта представља дуално образовање. Образовање кроз рад у некој фирми, у овом случају млекари. Овакав начин ученицима пружа велику праксу, и обезбеђује готово сигурни посао после завршене школе. Могућности су велике, али није мала одлука  изабрати будуће занимање. Срећно!

 

 

Александра К. и Јелена У.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Фризерка

 

Да бисмо вам боље представили занимање фризера, разговаралале смо са омиљеном фризерком из села, Георгином Станков и ево шта смо сазнале.

Када сте завршавали  8. разред, да ли сте имали дилему око тога где ће те наставити школовање?

Не. Некако сам одувек знала да желим да упишем школу за фризера. Кад сам била мала,  стално сам правила фризуре мами и другарицама, и уживала сам у томе.

Шта сте учили у фризерској школи?

Учила сам предмете из основне школе и одређене предмете који су важни да бисте постали добар фризер.

Колико је то градиво  тешко?

Градиво је било веома лако. Можда је разлог и то што је мене све у вези са фризерајем стварно интересовало. Посебно је било значајно, што смо имали  мале салоне за вежбање, попут правих фризерских салона.

У којој школи се налазила школа за фризере ?

Све се то одвијало у  Техничкој школи ,,Павле Савић“ у  Новом Саду.

С колико година сте се запослили?

Веома рано. Почела сам да радим у другој години средње школе.

Да ли су вас родитељи подржавали у вашој жељи да постанете фризерка?

Да. Знали су да то одувек желим и подржали су мој избор.

Свако занимање крије и своју лошу страну. Да ли је тешко бити фризерка и зашто?

С једне стране је лако, а са друге тешко јер мораш да угодиш и испуниш свачију жељу.

Колико је тешко наћи посао?

Није тешко пронаћи посао јер фризер је увек потребан. 

Посао зна да обузме човека, посебно кад је „сам свој газда“. Да ли имате довољно времена за себе и за своју породицу поред посла?

Да, наравно, али то је увек питање човека, а не његовог посла. Кад се нешто хоће, ништа није тешко, нити немогуће.

Када сте схватили да је овај посао баш оно што желите да радите целог живота?

Одувек сам знала, али када сам отворила свој приватн фризерски салон, то је било испуњење комплетног сна.

Свако долази са својом идејом о идеалној фризури у Ваш салон, а на Вама је да је остварите. Да ли су неке муштерије много захтевне?

Углавном не, али има изузетака.

Осмаци су пред избором животног занимања, шта бисте им поручили ако се двоуме да ли да упишу школу за фризере или не.

Свако занимање тражи одрицање, труд, рад, али све је лакше ако се воли оно што се ради. Ако стварно желе да буду фризери, дилеме нема.

 

Александра К. и Христина Г.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Бравар

Сава Керавчин упознао нас је са занимањем које је веома тражено у пследње време, па да сазнамо како је то бити бравар.

Шта се учи у браварској школи и колико је то градиво уствари тешко?

 – У браварској школи доста се црта, а теорије је знатно мање. Градиво је било поприлично тешко, али то мене није спречавало да заволим овај занат.

Да ли се користи нека заштитна опрема у овом послу?

– Да, посао бравара може бити веома опасан, ако сте макар на трен неопрезни. Зато су увек обавезне рукавице, наочари за бушење, кацига за варење… На градилиштима су потребни и шлемовии заштитни прслук.

Колико је тешко пронаћи посао када се заврши школовање и да ли је тај посао захтеван?

– Данас је доста тешко пронаћи посао  зато што све фирме траже искуство, а искуство не можеш стећи, ако не радиш. Међутим, због тога што све мање људи желе да се баве занатом, лакше је пронаћи посао него код неких других занимања. Овај посао је веома захтеван јер у њему су радници изложени опасности. Такође, подижу тешке цеви и иду на велику висину и слично.

Да ли Ваш посао подразумева и коришћење неких посебних алата?

– Да, наравно то су углавном: брусилице, апарати за вартење…

Зашто сте се одлучили да се бавите баш са овим занатом?

– Волео сам да цртам, правим моделе грађевина и у томе сам изузетно уживао, а онда сам зажелео да то сам могу и да направим… Остало је легенда.

Шта препоручујете оним који желе да им животни позив буде бравар?

– Ако се не боје тешког посла, али посла који може да их испуни и обезбеди добру егзистенцију, на правом су путу.

 

Александра К. и Христина Г.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Православни свештеник

 

Веронаука је један од наставних предмета у школи, не чуди онда све веће интересовање за његову тематику и занимање свештеника. Искористио сам ту прилику и поставио неколико питања о школовању нашем сеоском свештенику. Позив свештеника такође, занима и мене.

–  У чему се огледа позив свештеника?

Позив свештеника је специфичан позив. То је света дужност за коју се припрема кандидат за свештеничку службу, како би из љубави према Богу и роду своме служио својој Светој Саборној и Апостолској Цркви.

– Са колико година сте кренули да идете у Цркву и са ким?

 У Цркву сам кренуо у свом раном детињству. Сећам се пре поласка у први разред           основне школе у Свети Храм у Бачкој Паланци на Бденије повела ме је моја комшиница, блажене успомене на покојну Надицу Шијаков. На том Светом Богослужењу приликом кађења на Господи возвах Угледао ме је свештеник Радослав и позвао у Олтар, где сам остао до данас.

– Пошто претпостављам да сте од тада кренули редовно да иде у Цркву, зашто сте то чинили?

Да тачно је да сам од тада кренуо редовно да присуствујем на свим Богослужењима, јер интересантно је то да сам своје родитеље замолио да ме увек подсете или пробуде на време за молитву, долазио о сам у Цркву из љубави.

 

– Када се у вама јавило прво размишљање ка свештеничком позиву?

Па одмах, од малена. Нисам имао алтернативу. Сећам се да сам рекао својим родитељима да у колико не положим пријемни испит за Богословију да ћу сачекати читаву годину да поново покушам.

– Да ли сте имали одмах од почетка подршку својих родитеља?

Не,  нажалост нисам имао. Била су таква несрећна времена.

– Да ли се у вашој фамилији неко до сада бавио свештеничким позивом?

Не, није нико, али се искрено надам да ће неко од мојих синова наставити тим путем.

– Да ли је тешко бити свештеник и зашто?

Да, тешко је, али и у исто време је и благословено,  јер нема ништа битније, па чак ни царска служба није важнија од свештеничке. Због тога када бих се поново родио не бих ништа променио, него бих увек био слуга – свештеник Цркве Христове.

 

Атанасије Т.  VI-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Грађевински техничар

Једном приликом,  док је наставник Техничког оцењивао мој рад, истакао је моју прецизност и предложио ми је да постанем архитекта. Додао је још, ако желим да сазнам нешто више о том занимању,  да одем код једне његове пријатељице која је завршила грађевински факултет. Тако сам и урадила, отишла сам код ње упознале смо се и поставила сам јој неколико питања која сад делим са вама. Оно основно што сам сазнала да бих студирала архитектуру морам прво да звршим средњу школу, најидеалније је да та школа буде грађевинска, односно звање грађевинског техничара. Ако ми је то први корак ка остварењу, сада већ моје жеље, одлучила сам ближе да се упознам с њим.

Шта се заправо учи у грађевинској школи и колико је то градиво тешко?

У грађевинској школи има доста теорије и поприлично да се учи, приликом цртања објеката као што су разне зграде и градови чак и са најмањим грешком све се поништава и ради поново, што је поприлично строго. Од ученика се тражи прецизност и посвећеност

 – Зашто сте се одлучили баш овим да се бавите?

Од малена ме је интересовало дизајнирање предмета до ситних детаља и била сам јако даровита у прављењу макета разних срвати. То ми је некако најлакше ишло и највише ме је привлачило, отуда и мој избор.

– Колико је тешко наћи посао и да ли је овај посао захтеван?

Доста људи лако проналази посао ако не у фирмама онда раде код куће за стране компаније и одређују сами себи радно време. За оне који су ангажовани и заинтересовани није тешко, само треба имати вољу и волети оно што радиш.

– Да ли постоји посебан прибор за цртање?

Постоји, али се свакодневно користе  и разне врсте лењира, шестара и стручнији прибор.

-Да ли се по завршетку средње школе може запослити?

После средње школе се може запослити,  тада постајете грађевински техничар, и теже је пронаћи посао. Мој савет је да се настави школовање, па  кад се заврши факултет онда се постане дипломирани инжењер архитектуре или грађевине.

– Са грађевинском школом шта се све може студирати?

Са грађевинском школом се може студирати грађевина, архитектура, декорације ентеријера и још неки специјализовани смерови који су везани за грађевину.

-Да ли имате довољно времена за себе и за породицу поред посла?

Овај посао ми пружа доста времена да се посветим себи и својој породици притом да будем добра и активна на послу.

-Да можете да бирате, да ли би сте поново изабрали овај посао којим се бавите?

Да, волим овај посао и уживам и овоме што радим.

-Да ли би сте овај посао препоручили свим људима?

Углавном би препоручила људима који воле овакво нешто,онима  који су одговорни и прецизни.

Разговор ме је надахну и учврстио  моју жељу у ком смеру да наставим школовање. Исто тако, надам се да је помогао још неком.

 

 

Ангелина Р.  VII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Пољопривредник

Разговарала сам са својим оцем око пољопривреде. Интервјуисала сам га желећи да сазнам по чему се тај посао разликује од других и како то све функционише.

– Сада сам осмакиња, није лако одлучити коју школу желимо да упишемо. Како сте се Ви определили за пољопривредну школу?

 – Рођен сам на селу, школовао сам се на селу. Помагао сам родитељима док сам ишао у основну школу. Волео сам да возим трактор и да уживам у лепоти свога села. На основу тог искуства сам се определио за пољопривредну школу. Моја одлука није била лака, али сам волео да помажем на њиви, тако и у башти и пластенику и на неки начин сам се повезао са биљкама и уживао сам у лепоти природе која ме окружује и која ми је дала чврсту вољу да се одлучим баш за ту школу и да се максимално потрудим да достигнем свој циљ и остварим жељу коју сам још као мали дечак замислио.

 – Средња школа је тежа од основне, како сте Ви поднели одвојеност од породице током радних дана?

 – Као мали сам често одлазио у посете родбини преко распуста, са школом одлазио на летовања, разне екскурзије и често сам био одсутан и  више дана од породице и од тада сам постао самосталан, па ми одвојеност од породице током школских дана није толико тешко падао.

– Ни у једну школу упис није лак. Како је то изгледало када сте се ви уписивали у средњу школу?

– Када сам се ја уписивао школа је била лакша као и пријемни испит који није захтевао толико знање као данас. Од ученика се захтевало много мање знања и сматрам да је због тога данас ученицима тешко да упишу школу коју желе и достигну довољан број бодова за жељену школу.

 – Који је највиши чин у пољопривреди и како се стиче?

– Највиши чин у пољопривреди је дипломирани инжењер пољопривреде, а стиче се завршавањем средње стручне школе и факултетског образовања. Није лако, али уз мало труда и напора све се може постићи и свака жеља остварити.

 – Верујем да није лако цео дан бити на сунцу, ветру или киши, како изгледа један Ваш  дан?

 – Ујутру, када рано устанемо,  урадимо кућне послове око заливања пластеника, баште и храњења стоке. Трудимо се што пре да урадимо тешке послове док сунце не почне,  да што се каже удара у главу. Касније одлазимо на њиву где радимо остале послове као што су:  прскање, заливање, копање, расађивање као и сејање, тако и остале послове који су изузетно важни за пољопривреду. Један мој дан изгледа прилично напорно и захтева снагу за цео дан.

 – Шта вам је најтеже док радите?

 – Док радимо најтеже нам падају високе екстремне температуре, које сметају како нама тако и биљци којој је поред топлоте потребна и вода да би се одржала у животу.

– Да имате прилику да бирате поново, чиме би сте се бавили и шта би препоручили деци која имају жељу да пољопривреда буде њихов избор?

– Пошто сам задовољан овим послом, вероватно бих поново изабрао ово занимање и ако у пољопривреди ништа није сигурно, има много успона и падова и других проблема око набавке репро-материјала и у последње време продаја робе која се мора пажљиво спаковати и припремити за продају. Деци чији родитељи имају мала пољопривредна газдинства, а воле пољопривреду и тај позив, препоручио бих им да се школују за пољопривредника и да се пронађу у производњи органске хране.

 – Како прикупљате снагу, имате ли довољно времена и за то поред свих послова које обављате током дана?

– Када сезона послова почетком марта крене, времена је тешко пронаћи јер смо ми газдинство које обрађује преко сто јутара земље, а у својој структури производње нам је заступљено повртарство, ратарство, воћарство и сточарство које изискује свакодневне обавезе, те дан проведемо у послу и до шеснаест сати. Снагу проналазимо на крају године када сведемо све резултате производње и у својој породици.

– На крају, имате ли неку поруку за моје другаре и мене?

– Посао као сваки посао је напоран и тежак, а млади који имају воље за животом и радом не би требало ничега да се плаше. Волео бих да ваша генерација израсте у озбиљне и добре људе, да заснују своје породице и да се нађу у послу који воле и који ће им донети сигурност и здравље у животу.

 

Јелена Р.   VIII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Будући филозоф

https://openclipart.org/image/2400px/svg_to_png/169346/menina-estudante-contente.png

Соњу сам упознала сасвим случајно и избор њеног будућег занимања врло ме је заинтересовао и изненадио. До тада нисам упознала никога ко студира филозофију, и овај разговор  помогао ми је да проширим знање  о овој науци. Кроз разговор који следи сазнаћете више о овом позиву.
 – Због чега сте одабрали баш тај факултет?

Факултет се бира у  незгодним годинама, када је већина свестрана и тешко се  одлучити, покушала сам да  одаберем факултет у  складу са својим интересовањима и склоностима.

– Шта Вас је привукло ка филозофији?

Можда своје знање из филозофије не можемо да уновчимо, али оно што нам то знање пружа је непроцењиво богатство. Управо то ме је привукло.

– На који начин бисте заинтересовали средњошколце за свој факултет?

Ову науку као и сваку другу могу да воле или не, све је до особе, а како ће деца видети неки предмет то много зависи и од професора; првенствено бих се потрудила да пренесем знања и покажем како она средњошколцима   могу помоћи у свакодневном животу и постизања циљева.

– Како би Ваше звање утицало на друштво?

Људи би запоставили материјалне ствари, посветили би се духовним и склопили би мир са собом и другима. Моје звање може да утиче на моје ђаке, и околину уколико желе да гледају и са друге тачке гледишта.

– Опишите још неке видове филозофије коју могу утицати на живот.

Сваки вид филозофије помаже на одређени начин, али ја бих издвојила етику. Етика је наука о моралу, ономе што нам у последње време све више недостаје, треба да се вратимо правим вредностима и негујемо особине које очекујемо да има човек, са великим ч.

 

Живана М.   VIII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Наставник ( енглеског језика )

Прошло је осам година школовања. Некима се чини као да је трајало превише, а некима је прошло за тили час. Стижу пријемни, матура, упис у средњу школу, упознавање нових другара, нове школе… Много новина долази у наш живот када завршимо основну школу. Велик је број ученика који су неодлучни по питању средње школе и будућег занимања. Да бих олакшала матурантима, одлучила сам да направом један осврт на занимање наставника, професора. Мада, за овај позив није довољно само средњошколско образовање, већ избор средње школе може бити добра смерница за даље школовање.

Посао наставника није ни мало лак. Првенствено треба разумети предмет који ће се предавати и онда  то знање треба пренети на ученике. Направила сам кратак интервју са наставницом енглеског језика и кроз разговор са њом схватила какву будућност пружа завршен Филозофски факултет.

  • Када сте схватили да је баш енглески језик оно што желите да студирате?
  • ,,Још у детињству сам са старијим братом вежбала причање енглеског језика. Када бисмо дошли из школе, увек смо разговарали на енглеском и временом се мој вокабулар проширио а у каснијим разредима сам научила и граматику“.
  • Чини ми се да је школовање веома дуго и напорно. Како је текло ваше школовање?
  • ,,Прво сам завршила гимназију ( четири године) општи смер, после гимназије сам уписала Филозофски факултет (четири године) и завршила за наставника енглеског“.
  • Какав је осећај бити наставник?
  • ,,Веома леп. Прелепо се осећам када помажем деци да разумеју нешто ново, за њих необично“.
  • Да ли је љубав према енглеском језику била повезана и са децом?
  • ,,Наравно. Увек сам мислила о томе како им помажем у учењу новог језика и да постоји могућност да ће они у будућности отићи у иностранство и запослити се негде, а истовремено знати енглески језик који ће им бити од велике помоћи“.
  • Постоји ли нешто у овом послу што вам смета и шта би то било?
  • ,,Смета ми једино дисциплина код деце. Има деце којима енглески није интересантан и онда у току наставе причају и ометају час. Постоје и ученици који воле енглески и труде се да што више запамте и имају велику жељу да науче нешто ново“.
  • Хвала Вам много што сте одвојили време и одговорили нам на питања.
  • ,,Нема на чему. Драго ми је да сам помогла, можда се неки матурант определи за овај посао“.

Кроз разговор са наставницом сам схватила да је овај посао диван и верујем да би мени одговарао јер волим да учим нешто ново и волим рад са децом. Исто толико верујем да смо матурантима бар мало помогли да пронађу будуће занимање.

Теодора Р.   VII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Доктор специјалиста опште медицине

doctor_white_coat-300px

Бити лекар је једно веома лепо занимање. Тим послом треба да се баве само они који воле да помажу другим људима. Само људи који имају стрпљења и они који уживају у ономе што раде. Управо ови разлози су ми били повод да посетим нашег  изабраног лекара и разговарам са њим о његоим мотивима да се школује и постане лекар – доктор специјалиста опште медицине.
– Постоје људи који од малена знају чиме желе да се баве, неки до те спознаје дођу у каснијим годинама. Како је то било код Вас? Када сте се одлучили за медицину?
– Од малена сам знао да ће мој избор бити неко занимање при коме помажем неком. У почетку сам више нагињао ветерини. Обожавао сам животиње. Касније, се та одлука искристализовала и постао сам лекар. Помоћи болесним и немоћним људима одувек ми је био циљ. О томе сам размишљао  у шестом разреду, када сам имао дванаест година.
– Школовање за лекара је дуго и напорно. Како је текло Ваше школовања?
– Прво сам завршио средњу ветеринарску школу у Футогу, онда сам завршио медицински факултет у Новом Саду. Не могу да кажем да је било лако и једноставно, али имао сам снажан мотив да помажем другима и када сам био у кризи, он ме је увек враћао на прави пут.

papapishu-Doctor-examining-a-patient-300px
– Док сте студирали, да ли сте маштали о данима када ће те бити лекар? Како је то изгледало?
– Уз моју велику жељу и вољу и сав уложен труд успешно сам завршио факултет и није ми тешко пало образовање на факултету због мог великог интересовања за медицину. Машта ми је помагала. Сањао сам о својој амбуланти, размишљао сам како ми пацијенти долазе по помоћ, како сам увек и свима на располагању. Обећао сам себи да ћу увек дати све од себе и помоћи људима у невољи.
– Радите у амбуланти у Савином Селу. Како изгледа ваш радни дан на послу?
– Да, радим у амбуланти попут оне из моје маште, малој, али топлој. Немам све што желим, али некако људи чине простор и то све надокнади. Сваки дан се сусрећем са пацијентима којима је потребно моја стручна медицинска помоћ и још увек нисам одустао од почетне жеље, да пружим помоћ другима.
– Верујем да баш није увек лако. Шта вас највише испуњава на послу?
– Није лако, али то је изазов. На послу ме највише испуњава када се лечење мојих пацијената заврши добро (оздрављењем) и када видим осмех и радост на њиховим лицима.
– Шта вам најтеже док радите ?
– На послу ми натеже пада када се лечење пацијента заврши трагично (када медицина није у стању да помогне).
– Да можете да бирате поново, да ли би сте се одлучили за исти позив и шта би сте поручили деци која имају жељу да се баве медицином?
– Да, наравно, не видим себе у неком другом занимању, а деци би поручио да без многу труда, рада и жеље  нема ни успеха ни у једном позиву.

Борис Ј. VI-4

Могао сам бити ја

Уобичајен

Медицинска сестра

11180400_430278587142281_1485447354_o

Жеља ми је да када порастем упишем медицинску школу. Постоје разне области медицине и лекари који се њима баве: зубари, лекари опште праксе и разни други специјалисти. Када се разболимо, сви морамо да посетимо лекара. Први корак кад уђеш у амбуланту је јако важан. Ми имамо среће јер у нашем дому здравља ради медицинска сестра Оља, коју сва деца воле. Она је јако добра и сви је цене и поштују. Када ме нешто занима из области медицине, увек попричам са њом. Тако је било и данас. Причале смо о томе како се баш одлучила да упише медицинску школу и постане медицинска сестра.

11128133_430278850475588_2107803808_o
Док је била дете, настала је у њој превелика жеља да помогне мами која је била у болници. Та жеља ју је усмерила на пут ка њеној будућој професији. Још као мала је желела да помаже људима и да буде хумана, па је тако изабрала посао који ће јој остварити ту жељу. Прво је завршила четири године средње школе. То су биле године учења, рада и труда. Међутим, ни једног трена се није поколебала. Била је истрајна у жељи да оствари свој циљ. Чим је завршила школовање са веома добрим оценама, запослила се у амбуланти у Деспотову. Недавно ми је испричала како изгледа један дан на њеном послу. Када дође, прво подели терапије. Затим, иде на терен на коме обилази старе и непокретне људе који не могу сами да брину о себи. Временом, када упознаш људе, и када знаш њихову животну причу и њихову болест, схватиш колико све то проживљаваш са њима и колико се лепо осећаш када им твоја помоћ измами осмех на лице. Ипак, овај посао није нимало лак. Свим запосленима у здравству, па и Ољи, најтеже пада када види болесно дете.,,Сви смо ми свесни шта смо прошли, али смо и спремни за све што нас још чека“. Са великим осмехом на лицу ћемо примити сваког и свима ћемо помоћи колико год будемо могли“, каже Оља и додаје да се ни једног тренутка није покајала због своје одлуке и да би волела све да прође испочетка.

11167499_430278823808924_1908954595_o
Свим младим људима који желе да крену њеним стопама саветовала је да тај пот мора бити пун љубави и разумевања према другима, јер је то једини начин. Треба да буду смирени и свесни колико велику одговорност стављају пред себе. Додаје да се свог посла никада не би одрекла и нада се да ће још много година својим радом помагати људима.

Лана С.  VI-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Разговор са библиотекарком

Библиотекарка Зорица

У први мах, када ми је наставница рекла да изаберем неко занимање и представим га, нисам знала које би то могло да буде. Дуго сам размишљала и двоумила се да пишем о занимањима: лекара, полицајца, или ипак учитеља. Можда би могла да пишем и о пекарима!? Кренула сам да заменим књигу у нашу сеоску библиотеку, место где веома радо и често свраћам. Била сам љута на себе, како се тога пре нисам сетила, па занимање библиотекара је оно занимање које тражим. То је била добра одлука, одмах сам знала. Чест гост сам библиотеке, а тако мало знам о овом занимању, некако се никад нисам запитала какво образовање треба да има библиотекар. Нисам хтела да напишем обичан састав, да опишем шта је потребно за посао библиотекара или слично, хтела сам да информације добијем на правом месту и од праве особе, библиотекарке наше сеоске библиотеке. Сусрела сам се са библиотекарком и једва дочекала да јој саопштим мој план. Библиотекарака, срдачна као и увек, прихватила је мој предлог и договориле смо се да ће одговорити на сва моја питања о занимању библиотекара. Овако је текао наш разговор.

библиотека
На питање како се одлучила за посао библиотекара одговорила ми је: Љубав према књизи од малих ногу ми је показала пут ка послу који као да је створен за мене. Библиотекарством се бавим већ више од десет година. Није ми било тешко да се снађем међу књигама. Књиге су мој живот одувек. Волим све што је везано за књиге. Посећујем предавања или разне промоције нових књига. Редовно читам нова издања, посећујем сајмове књига. Волим да сам упућена у све оно што је везано за књижевност.

Да би постала ово што је данас, библиотекарка је прво завршила гимназију, а затим је студирала књижевност. Тако је упловила у чаробни свет који су вековима уназад стварали мастило и перо. Библиотекарка са осмехом каже да да се никада није покајала због свог избора и да никада не би напустила свој посао. Воли да чита књиге и за децу и за старије. Омиљена књига јој је Ана Карењина. Из личног искуства знам да наша библиотекарка не допушта да неко изађе без књиге из библиотеке.
Ово је била одлична прилика да је упитам које књиге предлаже за моје другаре и мене. Књиге које нам је библиотекарка препоручила за млађе ђаке су: Теа Стилтон, Џеронимо Стилтон, Сара Б. Савић, Гоблин из сенке, Девојчице са Олимпа …Од књига које читају старија деца, издвојиле су се: Уплакане девојке, Сестре по стилу, Духови грозоморе, Самурај

библиотека

 

Закључила сам да је посао библиотекара  захтеван, али је уједно и јако занимљив. Из библиотекаркине приче следи закључак да увек треба да се бавиш послом који волиш и за који се ти одлучиш. Мојим другарима бих препоручила да увек читају књигу са огромном радошћу. Волела бих да се овим послом бави више људи него што је то случај данас, и да се књиге и књижевност много више цене.

                                                                                                                                                                                Лана С.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Интервју са наставницом географије

насловна

Нисмо сигурни колико читате наше текстове, због тога смо овај пут хтели да пронађемо лакши пут до вас. Уместо стандардног текста, припремили смо вам аудио запис интервју са наставницом географије. Не морамо да истичемо колико  слушање овог записа може бити поучно за вас. Надам се да нећете одолети и послушати интервју који може да вам помогне при избору  будућег занимања, али и да вас научи  како је важно волети оно што радиш. Наставници се много захваљујемо шта нам је приуштила једно незаборавно путовање и инспирисала нас да будемо најбољи што можемо.

Новак, Срђан, Катарина и Дарија VII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

    Интервју са психологом

dečak

– На припреми пред неку безазлену операцију упознао сам психолога Мају. Водили смо веома пријатан разговор и од тада сам почео да се занимам за ту професију. Касније сам је срео на летовању и тада смо повели разговор на ту тему. Одговорила ми је на многа питања. Почео сам од тога шта уствари психолози раде?

-Психолози се баве посматрањем  људског  ума и  људског понашања, а све у циљу да олакшају живот људима, реше неке дилеме, помогну кад им је најтеже, најкраће речено .

– Делује прилично тешко. Како то успевате ?

-Користим разне методе не би ли што боље  уочила шта кога мучи, па онда наспрам тога пронашла и најбољи начин да му помогнем.

-Какво образовање је потребно за психолога?

– После средње школе, неопходно је завршити студије психологије. Упис на студије је веома тежак јер се прима мали број студената и критеријуми су високи. Касније се може још напредовати, изучавати неку посебну област психологије или слично.

 – Кад је у Вама сазрела одлука да студирате психологију?

– Некако сам то одувек знала, у основној школи имали смо прилике да нам психолог долази на час, за мене су то били омиљени часови. Отворено смо разговарали о томе шта нас мучи, тражили начин како да решимо наше проблеме. Леп је осећај кад некоме може да олакшаш живот.

– Знам да имамо психолога у школи, Ви радите у болници на којим још местима може да ради психолог?

– У праву си. Психолози раде на различитим местима. Све то зависи од тога којој дисциплини су се посветили, тиме им се одређује и радно окружење. Психолози могу да раде у школи. Тамо помажу ученицима да превазиђу различите проблеме које имају са другарима, учењем или слично. У предузећима помажу радницима да лакше раде свој посао. Психолози још могу да раде у болницама, разним саветовалиштима.

– Да ли је посао напоран?

– Сваки посао је захтеван. Међутим, када се воли оно што се ради много је лакше. Није једноставно радити са људима. Некад су људи нестрпљиви не желе да нас послушају, тада посао буде поприлично напоран, али има и лепих тренутака због којих заборавимо лоше.

– Како прикупљате снагу, имате ли слободног времена ?

– Волим много да читам и да седим у парку и посматрам децу, то ме опушта.

– На крају имате ли неку поруку за моје другаре и мене?

– Живот пред нас поставља препреке да ми из њих нешто научимо,  немојте се стидети да причате о својим проблемима са психологом, он је ту да вам помогне и да препреке што лакше савладате.

                                                                                                                                                                                     Иван VI-3

 

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Интервју са Еленом Килингер  

1. Ми осмаци смо сада пред прекретницом, многи од нас нису сигурни коју средњу школу желе да упишу. Разговор са Вама треба да нам помогне. Радите посао економисте, шта Ви тачно радите?

Моје занимање се води као економиста, али се бавим и другим пословима у мојој фирми.

2. Рекли сте да радите у фирми, како се та фирма зове и чиме се бави?

Слатка тајна. Ево могу да наговестим. Бави се производњом украса за торте.

3. Осим економије, бавите се и другим пословима. Објасните нам значај Вашег рада у фирми.

У фирми, у којој радим, најважније је правилно увести процес производње у програм намењен за то. То је у почетку било тешко док нисмо овладали програмом, а сада иде без проблема. Пошто је реч о приватној фирми, нема нас много, па нам је поље делатности прилично широко.

4.  Доласком на радно место, који Вам је први задатак који морате да испуните?

Дан почиње расподелом посла радницама, увођењем радних листа, паковањем производа… Волим мој посао. Увек је динамичан.

5. Завршетак радног дана сигурно, када је тако динамично, брзо прође. Шта оставите за крај, као последњи задатак који морате да испуните?

Не завршава се сваки дан исто. Има много посла. Некад  проверавањем стања робе, уводим радника за лични доходак и проверавам амбалажу.

6. Посао  обављате из дана у дан,  да ли Вам буде напорно, или чега се ми млади највише плашимо, досадно?

Па када се савлада суштина посла и редовно обављаш своје дужности, посао са лакоћом радиш. Динамично је, никако није досадно, са уживањем обављам своје дужности. Нема човек ни времена да мисли о томе.

7. Посао који радите сигурно захтева добру комуникацију, да ли имате комуникацију са другим фирмама у вези са  послом?   

Мој посао захтева отвореност и комуникативност и са радницима, али и са осталим фирмама са којима сарађујемо. Међутим,  посао економисте то не подразумева, то више захтева радно место на којем сам запослена.                                                                          

8. Нама, осмацима, је сада веома битна одлука коју средњу школу да упишемо. Знам да многи моји вршњаци желе да упишу баш економску школу. Како Ви размишљате на ту тему? 

Могу свима да препоручим економску школа. То је школа у којој се савладају многа стручна знања неопходна да се бави с овим послом.

Хвала Вам много уз наду да ће бар делић овог разговора помоћи некоме при одабиру будућег занимања.

      Деспотово,

             15.5.2013.                                                                                                            Бранислава          VIII-3