Category Archives: Мога сам бити ја

Могао сам бити ја

Уобичајен

Млекар

 

Све се више говори о дуалном образовању. Није нам баш било јасно о чему се ту ради, али онда смо присуствовале промоцији школе из Пирота која је нашим ученицима понудила савим нов принцип образовања. Све нам је постало јасније.

Ученици осмих разреда завршавају своје школовање у основним и настављају у средњим школама. Код нас у Србији недостају занатлије. Они су доста тражени и добро плаћени, али ипак се мали број ученика одлучује за такве школе.  Један од занатлија којих је све мање  је и млекар. У Србији постоји  само једна млекарска школа и она се налази у Пироту.  Када  је настала, била је двогодишња и имала је само једно одељење. Ова школа се развијала и сада има више смерова: за пекара, млекара, месара прехрамбреног техничара. Школовање траје три године и у просеку потребно је око  40,72 бодова да би се она уписала. У оквиру школе се налази дом.  Пошто се школа налази у Пироту и није свима близу, руководство школе је одлучило да мотивише ђаке из других крајева да упишу ову школу тако што ће им школа обезбедити стипендију. У школи ученици  добијају  све што и  је неопходно: смештај,  храну, књиге и стручну литературу. Оно најважније редовну праксу и овладавање занатом за којег су се определили.  Другу и трећу годину школовања  стипендира нека од млекара, а ученици се обавезују да се након школовања одмах  запосле у тој млекари.   

Свака школа има своју причу и своје квалитете. Много нам је јасније шта представља дуално образовање. Образовање кроз рад у некој фирми, у овом случају млекари. Овакав начин ученицима пружа велику праксу, и обезбеђује готово сигурни посао после завршене школе. Могућности су велике, али није мала одлука  изабрати будуће занимање. Срећно!

 

 

Александра К. и Јелена У.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Фризерка

 

Да бисмо вам боље представили занимање фризера, разговаралале смо са омиљеном фризерком из села, Георгином Станков и ево шта смо сазнале.

Када сте завршавали  8. разред, да ли сте имали дилему око тога где ће те наставити школовање?

Не. Некако сам одувек знала да желим да упишем школу за фризера. Кад сам била мала,  стално сам правила фризуре мами и другарицама, и уживала сам у томе.

Шта сте учили у фризерској школи?

Учила сам предмете из основне школе и одређене предмете који су важни да бисте постали добар фризер.

Колико је то градиво  тешко?

Градиво је било веома лако. Можда је разлог и то што је мене све у вези са фризерајем стварно интересовало. Посебно је било значајно, што смо имали  мале салоне за вежбање, попут правих фризерских салона.

У којој школи се налазила школа за фризере ?

Све се то одвијало у  Техничкој школи ,,Павле Савић“ у  Новом Саду.

С колико година сте се запослили?

Веома рано. Почела сам да радим у другој години средње школе.

Да ли су вас родитељи подржавали у вашој жељи да постанете фризерка?

Да. Знали су да то одувек желим и подржали су мој избор.

Свако занимање крије и своју лошу страну. Да ли је тешко бити фризерка и зашто?

С једне стране је лако, а са друге тешко јер мораш да угодиш и испуниш свачију жељу.

Колико је тешко наћи посао?

Није тешко пронаћи посао јер фризер је увек потребан. 

Посао зна да обузме човека, посебно кад је „сам свој газда“. Да ли имате довољно времена за себе и за своју породицу поред посла?

Да, наравно, али то је увек питање човека, а не његовог посла. Кад се нешто хоће, ништа није тешко, нити немогуће.

Када сте схватили да је овај посао баш оно што желите да радите целог живота?

Одувек сам знала, али када сам отворила свој приватн фризерски салон, то је било испуњење комплетног сна.

Свако долази са својом идејом о идеалној фризури у Ваш салон, а на Вама је да је остварите. Да ли су неке муштерије много захтевне?

Углавном не, али има изузетака.

Осмаци су пред избором животног занимања, шта бисте им поручили ако се двоуме да ли да упишу школу за фризере или не.

Свако занимање тражи одрицање, труд, рад, али све је лакше ако се воли оно што се ради. Ако стварно желе да буду фризери, дилеме нема.

 

Александра К. и Христина Г.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Бравар

Сава Керавчин упознао нас је са занимањем које је веома тражено у пследње време, па да сазнамо како је то бити бравар.

Шта се учи у браварској школи и колико је то градиво уствари тешко?

 – У браварској школи доста се црта, а теорије је знатно мање. Градиво је било поприлично тешко, али то мене није спречавало да заволим овај занат.

Да ли се користи нека заштитна опрема у овом послу?

– Да, посао бравара може бити веома опасан, ако сте макар на трен неопрезни. Зато су увек обавезне рукавице, наочари за бушење, кацига за варење… На градилиштима су потребни и шлемовии заштитни прслук.

Колико је тешко пронаћи посао када се заврши школовање и да ли је тај посао захтеван?

– Данас је доста тешко пронаћи посао  зато што све фирме траже искуство, а искуство не можеш стећи, ако не радиш. Међутим, због тога што све мање људи желе да се баве занатом, лакше је пронаћи посао него код неких других занимања. Овај посао је веома захтеван јер у њему су радници изложени опасности. Такође, подижу тешке цеви и иду на велику висину и слично.

Да ли Ваш посао подразумева и коришћење неких посебних алата?

– Да, наравно то су углавном: брусилице, апарати за вартење…

Зашто сте се одлучили да се бавите баш са овим занатом?

– Волео сам да цртам, правим моделе грађевина и у томе сам изузетно уживао, а онда сам зажелео да то сам могу и да направим… Остало је легенда.

Шта препоручујете оним који желе да им животни позив буде бравар?

– Ако се не боје тешког посла, али посла који може да их испуни и обезбеди добру егзистенцију, на правом су путу.

 

Александра К. и Христина Г.  VI-3

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Православни свештеник

 

Веронаука је један од наставних предмета у школи, не чуди онда све веће интересовање за његову тематику и занимање свештеника. Искористио сам ту прилику и поставио неколико питања о школовању нашем сеоском свештенику. Позив свештеника такође, занима и мене.

–  У чему се огледа позив свештеника?

Позив свештеника је специфичан позив. То је света дужност за коју се припрема кандидат за свештеничку службу, како би из љубави према Богу и роду своме служио својој Светој Саборној и Апостолској Цркви.

– Са колико година сте кренули да идете у Цркву и са ким?

 У Цркву сам кренуо у свом раном детињству. Сећам се пре поласка у први разред           основне школе у Свети Храм у Бачкој Паланци на Бденије повела ме је моја комшиница, блажене успомене на покојну Надицу Шијаков. На том Светом Богослужењу приликом кађења на Господи возвах Угледао ме је свештеник Радослав и позвао у Олтар, где сам остао до данас.

– Пошто претпостављам да сте од тада кренули редовно да иде у Цркву, зашто сте то чинили?

Да тачно је да сам од тада кренуо редовно да присуствујем на свим Богослужењима, јер интересантно је то да сам своје родитеље замолио да ме увек подсете или пробуде на време за молитву, долазио о сам у Цркву из љубави.

 

– Када се у вама јавило прво размишљање ка свештеничком позиву?

Па одмах, од малена. Нисам имао алтернативу. Сећам се да сам рекао својим родитељима да у колико не положим пријемни испит за Богословију да ћу сачекати читаву годину да поново покушам.

– Да ли сте имали одмах од почетка подршку својих родитеља?

Не,  нажалост нисам имао. Била су таква несрећна времена.

– Да ли се у вашој фамилији неко до сада бавио свештеничким позивом?

Не, није нико, али се искрено надам да ће неко од мојих синова наставити тим путем.

– Да ли је тешко бити свештеник и зашто?

Да, тешко је, али и у исто време је и благословено,  јер нема ништа битније, па чак ни царска служба није важнија од свештеничке. Због тога када бих се поново родио не бих ништа променио, него бих увек био слуга – свештеник Цркве Христове.

 

Атанасије Т.  VI-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Грађевински техничар

Једном приликом,  док је наставник Техничког оцењивао мој рад, истакао је моју прецизност и предложио ми је да постанем архитекта. Додао је још, ако желим да сазнам нешто више о том занимању,  да одем код једне његове пријатељице која је завршила грађевински факултет. Тако сам и урадила, отишла сам код ње упознале смо се и поставила сам јој неколико питања која сад делим са вама. Оно основно што сам сазнала да бих студирала архитектуру морам прво да звршим средњу школу, најидеалније је да та школа буде грађевинска, односно звање грађевинског техничара. Ако ми је то први корак ка остварењу, сада већ моје жеље, одлучила сам ближе да се упознам с њим.

Шта се заправо учи у грађевинској школи и колико је то градиво тешко?

У грађевинској школи има доста теорије и поприлично да се учи, приликом цртања објеката као што су разне зграде и градови чак и са најмањим грешком све се поништава и ради поново, што је поприлично строго. Од ученика се тражи прецизност и посвећеност

 – Зашто сте се одлучили баш овим да се бавите?

Од малена ме је интересовало дизајнирање предмета до ситних детаља и била сам јако даровита у прављењу макета разних срвати. То ми је некако најлакше ишло и највише ме је привлачило, отуда и мој избор.

– Колико је тешко наћи посао и да ли је овај посао захтеван?

Доста људи лако проналази посао ако не у фирмама онда раде код куће за стране компаније и одређују сами себи радно време. За оне који су ангажовани и заинтересовани није тешко, само треба имати вољу и волети оно што радиш.

– Да ли постоји посебан прибор за цртање?

Постоји, али се свакодневно користе  и разне врсте лењира, шестара и стручнији прибор.

-Да ли се по завршетку средње школе може запослити?

После средње школе се може запослити,  тада постајете грађевински техничар, и теже је пронаћи посао. Мој савет је да се настави школовање, па  кад се заврши факултет онда се постане дипломирани инжењер архитектуре или грађевине.

– Са грађевинском школом шта се све може студирати?

Са грађевинском школом се може студирати грађевина, архитектура, декорације ентеријера и још неки специјализовани смерови који су везани за грађевину.

-Да ли имате довољно времена за себе и за породицу поред посла?

Овај посао ми пружа доста времена да се посветим себи и својој породици притом да будем добра и активна на послу.

-Да можете да бирате, да ли би сте поново изабрали овај посао којим се бавите?

Да, волим овај посао и уживам и овоме што радим.

-Да ли би сте овај посао препоручили свим људима?

Углавном би препоручила људима који воле овакво нешто,онима  који су одговорни и прецизни.

Разговор ме је надахну и учврстио  моју жељу у ком смеру да наставим школовање. Исто тако, надам се да је помогао још неком.

 

 

Ангелина Р.  VII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Пољопривредник

Разговарала сам са својим оцем око пољопривреде. Интервјуисала сам га желећи да сазнам по чему се тај посао разликује од других и како то све функционише.

– Сада сам осмакиња, није лако одлучити коју школу желимо да упишемо. Како сте се Ви определили за пољопривредну школу?

 – Рођен сам на селу, школовао сам се на селу. Помагао сам родитељима док сам ишао у основну школу. Волео сам да возим трактор и да уживам у лепоти свога села. На основу тог искуства сам се определио за пољопривредну школу. Моја одлука није била лака, али сам волео да помажем на њиви, тако и у башти и пластенику и на неки начин сам се повезао са биљкама и уживао сам у лепоти природе која ме окружује и која ми је дала чврсту вољу да се одлучим баш за ту школу и да се максимално потрудим да достигнем свој циљ и остварим жељу коју сам још као мали дечак замислио.

 – Средња школа је тежа од основне, како сте Ви поднели одвојеност од породице током радних дана?

 – Као мали сам често одлазио у посете родбини преко распуста, са школом одлазио на летовања, разне екскурзије и често сам био одсутан и  више дана од породице и од тада сам постао самосталан, па ми одвојеност од породице током школских дана није толико тешко падао.

– Ни у једну школу упис није лак. Како је то изгледало када сте се ви уписивали у средњу школу?

– Када сам се ја уписивао школа је била лакша као и пријемни испит који није захтевао толико знање као данас. Од ученика се захтевало много мање знања и сматрам да је због тога данас ученицима тешко да упишу школу коју желе и достигну довољан број бодова за жељену школу.

 – Који је највиши чин у пољопривреди и како се стиче?

– Највиши чин у пољопривреди је дипломирани инжењер пољопривреде, а стиче се завршавањем средње стручне школе и факултетског образовања. Није лако, али уз мало труда и напора све се може постићи и свака жеља остварити.

 – Верујем да није лако цео дан бити на сунцу, ветру или киши, како изгледа један Ваш  дан?

 – Ујутру, када рано устанемо,  урадимо кућне послове око заливања пластеника, баште и храњења стоке. Трудимо се што пре да урадимо тешке послове док сунце не почне,  да што се каже удара у главу. Касније одлазимо на њиву где радимо остале послове као што су:  прскање, заливање, копање, расађивање као и сејање, тако и остале послове који су изузетно важни за пољопривреду. Један мој дан изгледа прилично напорно и захтева снагу за цео дан.

 – Шта вам је најтеже док радите?

 – Док радимо најтеже нам падају високе екстремне температуре, које сметају како нама тако и биљци којој је поред топлоте потребна и вода да би се одржала у животу.

– Да имате прилику да бирате поново, чиме би сте се бавили и шта би препоручили деци која имају жељу да пољопривреда буде њихов избор?

– Пошто сам задовољан овим послом, вероватно бих поново изабрао ово занимање и ако у пољопривреди ништа није сигурно, има много успона и падова и других проблема око набавке репро-материјала и у последње време продаја робе која се мора пажљиво спаковати и припремити за продају. Деци чији родитељи имају мала пољопривредна газдинства, а воле пољопривреду и тај позив, препоручио бих им да се школују за пољопривредника и да се пронађу у производњи органске хране.

 – Како прикупљате снагу, имате ли довољно времена и за то поред свих послова које обављате током дана?

– Када сезона послова почетком марта крене, времена је тешко пронаћи јер смо ми газдинство које обрађује преко сто јутара земље, а у својој структури производње нам је заступљено повртарство, ратарство, воћарство и сточарство које изискује свакодневне обавезе, те дан проведемо у послу и до шеснаест сати. Снагу проналазимо на крају године када сведемо све резултате производње и у својој породици.

– На крају, имате ли неку поруку за моје другаре и мене?

– Посао као сваки посао је напоран и тежак, а млади који имају воље за животом и радом не би требало ничега да се плаше. Волео бих да ваша генерација израсте у озбиљне и добре људе, да заснују своје породице и да се нађу у послу који воле и који ће им донети сигурност и здравље у животу.

 

Јелена Р.   VIII-3

Могао сам бити ја

Уобичајен

Будући филозоф

https://openclipart.org/image/2400px/svg_to_png/169346/menina-estudante-contente.png

Соњу сам упознала сасвим случајно и избор њеног будућег занимања врло ме је заинтересовао и изненадио. До тада нисам упознала никога ко студира филозофију, и овај разговор  помогао ми је да проширим знање  о овој науци. Кроз разговор који следи сазнаћете више о овом позиву.
 – Због чега сте одабрали баш тај факултет?

Факултет се бира у  незгодним годинама, када је већина свестрана и тешко се  одлучити, покушала сам да  одаберем факултет у  складу са својим интересовањима и склоностима.

– Шта Вас је привукло ка филозофији?

Можда своје знање из филозофије не можемо да уновчимо, али оно што нам то знање пружа је непроцењиво богатство. Управо то ме је привукло.

– На који начин бисте заинтересовали средњошколце за свој факултет?

Ову науку као и сваку другу могу да воле или не, све је до особе, а како ће деца видети неки предмет то много зависи и од професора; првенствено бих се потрудила да пренесем знања и покажем како она средњошколцима   могу помоћи у свакодневном животу и постизања циљева.

– Како би Ваше звање утицало на друштво?

Људи би запоставили материјалне ствари, посветили би се духовним и склопили би мир са собом и другима. Моје звање може да утиче на моје ђаке, и околину уколико желе да гледају и са друге тачке гледишта.

– Опишите још неке видове филозофије коју могу утицати на живот.

Сваки вид филозофије помаже на одређени начин, али ја бих издвојила етику. Етика је наука о моралу, ономе што нам у последње време све више недостаје, треба да се вратимо правим вредностима и негујемо особине које очекујемо да има човек, са великим ч.

 

Живана М.   VIII-3