Monthly Archives: новембар 2017

Како да…

Уобичајен

 Интелектуална својина

 

  • Аутор ствара дело (у најширем смислу речи).
  • Дело пун смисао доживљава када постаје доступно свима.
  • Корисник ужива у делу, али има обавезу да се на одређени начин понаша према њему.
  • Најједноставнија  дефиниција шта је то интелектуална својина била би да   је то производ интелекта. Интелект је осмислио јединствен производ који осим уметнчке има и комерцијалну сврху. Аутори интелектуалне ствојине остварују права којима штите свој производ ( у најширем смислу).

    Аутор = власник интелекталне својине = остварује ауторска права

    Закон о ауторским и сродним правима  (Сл. Гласник РС, бр. 104/2009, 99/2011 и 119/2012.) каже: Ауторско дело је оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштвања његове садржине.

     

 

 

Могао сам бити ја

Уобичајен

Грађевински техничар

Једном приликом,  док је наставник Техничког оцењивао мој рад, истакао је моју прецизност и предложио ми је да постанем архитекта. Додао је још, ако желим да сазнам нешто више о том занимању,  да одем код једне његове пријатељице која је завршила грађевински факултет. Тако сам и урадила, отишла сам код ње упознале смо се и поставила сам јој неколико питања која сад делим са вама. Оно основно што сам сазнала да бих студирала архитектуру морам прво да звршим средњу школу, најидеалније је да та школа буде грађевинска, односно звање грађевинског техничара. Ако ми је то први корак ка остварењу, сада већ моје жеље, одлучила сам ближе да се упознам с њим.

Шта се заправо учи у грађевинској школи и колико је то градиво тешко?

У грађевинској школи има доста теорије и поприлично да се учи, приликом цртања објеката као што су разне зграде и градови чак и са најмањим грешком све се поништава и ради поново, што је поприлично строго. Од ученика се тражи прецизност и посвећеност

 – Зашто сте се одлучили баш овим да се бавите?

Од малена ме је интересовало дизајнирање предмета до ситних детаља и била сам јако даровита у прављењу макета разних срвати. То ми је некако најлакше ишло и највише ме је привлачило, отуда и мој избор.

– Колико је тешко наћи посао и да ли је овај посао захтеван?

Доста људи лако проналази посао ако не у фирмама онда раде код куће за стране компаније и одређују сами себи радно време. За оне који су ангажовани и заинтересовани није тешко, само треба имати вољу и волети оно што радиш.

– Да ли постоји посебан прибор за цртање?

Постоји, али се свакодневно користе  и разне врсте лењира, шестара и стручнији прибор.

-Да ли се по завршетку средње школе може запослити?

После средње школе се може запослити,  тада постајете грађевински техничар, и теже је пронаћи посао. Мој савет је да се настави школовање, па  кад се заврши факултет онда се постане дипломирани инжењер архитектуре или грађевине.

– Са грађевинском школом шта се све може студирати?

Са грађевинском школом се може студирати грађевина, архитектура, декорације ентеријера и још неки специјализовани смерови који су везани за грађевину.

-Да ли имате довољно времена за себе и за породицу поред посла?

Овај посао ми пружа доста времена да се посветим себи и својој породици притом да будем добра и активна на послу.

-Да можете да бирате, да ли би сте поново изабрали овај посао којим се бавите?

Да, волим овај посао и уживам и овоме што радим.

-Да ли би сте овај посао препоручили свим људима?

Углавном би препоручила људима који воле овакво нешто,онима  који су одговорни и прецизни.

Разговор ме је надахну и учврстио  моју жељу у ком смеру да наставим школовање. Исто тако, надам се да је помогао још неком.

 

 

Ангелина Р.  VII-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Златан пешкир

    У једној далекој земљи, био један цар.Тај цар је био веома болешљив човек. Када год би се цар брисао после умивања или купања добио би осип који би јако сврбео.

     Цар је слао многе своје поданике да траже материјале за пешкир од којег њему не би излазио осип.   Узалуд су тражили лек док једног дана није дошао један сељак. Он му је рекао да је чуо да у шуми постоји један човек који прави пешкире толико магичне, да не само да не би имао осип, него би га исцелио од болести које је имао. Цар чувши то наредио је да му се одмах припреме кочије и да крену у шуму и пронађу тог човека. Када пођоше на пут, одаљили су се једва мало од града, када су их сусрели бандити и узели им сву храну. Док су бандити бежали,  један од слугу их је пратио и дошао са њима до њиховог кампа. Искоривстивши згодан тренутак, слуга је узео сву храну и вратио ју је  цару. Наставили су пут и стигли до куће човека који израђује златне пешкире. Цар је ушао у кућу и питао човека да ли може да седне. Човек је рекао да може и питао га шта му треба, а цар га је питао да ли може да купи један од пешкира и колико би га  то коштало. Човек се само насмејао и рекао да ће коштати само један осмех. Цар је рекао да је то немогуће и питао га колико му новца треба. Човек је рекао да њему новац не треба већ му је потребно само да људи буду срећни.

     Збуњени цар се насмејао и добио пешкир. Не може се све у животу купити новцем!

Милош П.   V-3

 

     Веровали или не, то се стварно догодило

 

Путовати је диван осећај. Већина људи воли да путује, а некима припадне мука чим седну у неко превозно средство. Мене је у почетку било страх летења авионом, али чињеница да треба да летим у Париз излечила је мој страх.

     Париз је прелеп град који се налази у Француској. Одлазак на Ајфелов торањ и шетња поред реке Сене су били невероватно искуство. Док сам стајала на врху Ајфеловог торња, све време сам разгледала и фотографисала град. Сваког дана сам одлазила на торањ. Једног дана је било ужасно, оклизнула сам се и замало пала са торња.То што је моја сестра стајала поред мене и ухватила ме ми је стварно добро дошло. Остатак одмора нисам одлазила на торањ, али сам и даље уживала и лепо се проводила. Одлазак кући ме је растужио, али се бар више нисам плашила лета авионом.

     Неки другари ми нису веровали у оно што се догодило, али веровали или не, то се ипак догодило. И иако можда више нећу ићи у Париз, посетићу још много градова за које знам да ће ми се допасти.

Ана-Марија Ђ.   VI-3

 

 

Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

 

Животи младих и старих људи много се разликују, од оног што се прво уочава, изгледа, до  погледа на свет, животног искуства, до онога шта су проживели и стекли.

     Када смо мали, битна нам је само игра и да нам родитељи испуне све шта пожелимо. Јако смо привржени родитељима јер нам они не само испуњавају жеље, него и дају ону невидљиву помоћ у виду охрабрења кад нам је најпотребнија. Не маримо много за њихове проблеме и обавезе, правдамо се тиме да смо мали и имамо своје муке и бијемо своје битке. Како постајемо старији, савети одраслих нам постају досадни јер се не слажу са нашим жељама.Тада једва чекамо да добијемо право гласа, па да можемо да мењамо шта нам се не свиђа. Неки млади се изборе са немирним временима, а неки се изгубе на том путу. Неки чак намерно праве пакао од свога живота, љуте се, бунтовни су, праве преступе, и не слутећи да тако повреде и своје најмилије. Понекад ми се чини да неки људи никад не изађу из пубертета. Заборављају колико је тешко било извести их на прави пут, ко их је учио да ходају, говоре, ко им је скидао температуру, ко је радио да би они имали све. Највише ме боли када видим нека стара лица којима нема ко да да ручак, лек, да их утеши и да им се на тај начин захвали за све оно што су пружили и несебично дали. Жао ми је што се временом догоди да они који су нам били најбитнији, постану јако далеки. За мене је јако важна пета божија заповест, она говори да требамо поштовати своје родитеље да би дуго и срећно поживели. Када би сви имали поштовања према својим родитељима, имали би га и према другима.

    Све се теже проналази пут који води ка мосту разумевања и солидарности између младих и старих. Живот се може учинити лепшим местом када би млади увек имали свест о томе коме дугују оно што су постали. Тек тада би стари били спокојни да ће их рука којој су дали живот чврсто држати до последњег даха.

Стефан Немања К. VI-3

 

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Мост разумевања – међугенерацијска солидарност

 

Летње врућине увелико трају, а ја идем са родитељима да изведем деду из болнице. До пре неколико година ишао бих са дедом на базен. Деда ме је научио да пливам, још увек виталан пензионер скакао би са скакаонице, а за њим и ја са друштвом. Сада деда иде уз помоћ штака, а бака са штапом, осећам, потребна им је помоћ. Пошто не живимо у истом месту, викендом идем код бабе и деде. Део распуста проводим код њих и помажем им да одржавају своје домаћинство..

     Деда нас нестрпљиво очекује на кревету причајући осталима у соби да очекује ћерку и њену породицу. Када нас је видео, покушава да устане, али не успева. Ноге га не слушају, али још има јак стисак руке и топли загрљај. Доктор доноси отпусну листу и поздравља се са драгим пацијентима. Седа коса, бреме година на леђима, по која бора на лицу, али још увек ведра духа, осмехом поздравља све присутне уз речи да је боље да се други пут сретну у кафани, мада је у њу ретко залазио. У ходнику тата види једног крупног деку у колицима како покушава да уђе у собу. Прилази му и рече: Познаје те ли Ви мене? Био је то татин професор практичне наставе. Човек који га је учио тајнама заната. Тата упознаје мог деку са бившим професором, а он са сузама у очима каже: Била је то добра генерација, потпуно свестан са ким разговара као да је јуче држао час, а не пре тридесет година. За кратко време тата му је испричао где су остали његови ђаци и чиме се баве. Са великим потешкоћама, и уз нашу помоћ дека је ушао у аутомобил. Иза нас је био нервозан возач коме је наше возило сметало, а ми смо му рекли да је у ауту један старији човек који тешко хода. Погледао сам деку у очи, а оне као да су говориле: Извини, не могу брже. Човек се променио и веома љубазно помогао тати да се укључи у саобраћај. Стигавши кући деда је погледом испратио све само њему знане промене у дворишту. Дуг загрљај са баком, испадање штапа из руке, уз помоћ тате улази у кућу. Од прошле године и бака се креће са штапом. Љуби нас све редом, чини се као да би могла да потрчи од среће, али ноге је не слушају.  Пуштамо баку и деку да се испричају, а ја идем по сладолед. Сестра и мама преузимају улогу домаћице и помажу баки око кућних послова. Бака и дека са осмехом на лицу коментаришу како смо порасли.

    Док се враћам ка кући, размишљам о променама које нам носи живот. Покушавам да схватим како су бака и деда преко ноћи изгубили снагу и животну виталност. Срећни су пошто имају нас, остаје ми само да се надам да свака старија особа има неког свог да се о њој брине. Нећу ни да помишљам да може другачије.

Ненад П. VIII-4

 

 

 

 

    

Око нас

Уобичајен

Крос

У Деспотову 2. октобра 2017. године одржан је крос у 12.00 часова. Учествовало је забавиште и сви разреди, од првог до осмог. У сваком разреду посебно су се тркали дечаци и девојчице. Ученици су освајали прво, друго и треће место. За освојена прва три места добијали су дипломе.

Ана-Марија Ђ. и Ружица Р.  VI-3

 

У туђим ципелама

У туђим ципелама је  акција која се дешава у току дечије недеље, тада се ученици седмог и осмог разреда који су конкурисали за место наставника, опробају у новој улози. Веома је занимљиво и забавно бити наставник. Такође, мислим да је и млађој деци било забавно да им ми, старији ученици предајемо. Ове године моја другарица и ја пријавили смо се да мењамо   учитеља који предаје првацима. Из математике смо предавали о кривим и правим линијама, из српског језика слова Е,Ш и С. То је за мене потпуно ново искуство и без обзира на почетни страх, није било баш много страшно. У почетку ученици су били помало стидљиви и ћутљиви као и ја,  јер нисам знао како да им се приближим, али после првог часа ситуација је постала опуштена почели смо да причамо, да се шалимо, али наравно и да радимо.

Лука П.   VII-3

Гости из Крепољина

Током Дечије недеље посетили су нас гости из Крепољина. Наиме, наше место се одавно побратимило са Крепољином, и ова посета је једна од многих, али за мене прва, и зато посебна.  Директор је направио веома леп, забаван и незабораван викенд за Крепољинце, и наравно за нас. Када су они дошли,  директор је причао о нашој школи, селу,  а затим су наставници из Крепољина причали о њиховој школи, селу, њима… Сви смо се почастили, и сви кренули кући на ручак. Код мене је била девојчица Марија. На путу до куће смо се упознале, а код куће смо причале као да смо сестре. Причала ми је о себи, брату, породици, њеном селу, њеном успеху у школи, а ја њој о мом животу. 

Наши ученици су замењивали наставнике, јер је била дечија недеља и акција у Туђим ципелама.  Деца из Крепољина су предавала историју, тај задатак су баш добро урадили. После школе вратиле смо се кући, вечерале, спремиле се за журку. Ово је била наша прва журка, и сви смо се провели феноменално. Искрено, мислила сам да ће се деца из Крепољина стидети, да неће играти, али сам се грдно преварила.  После журке, сви ми који смо имали госте, остали смо у селу и шетали, причали, смејали се, показивали смо им село.  Сутра ујутру у школи је био доручак, после ког  смо кренули у Кулпин, у дворац Дунђерски. Скоро сви смо били у дворцу први пут, и сви смо се одушевили.  После неког времена, нажалост Крепољинци су морали да крену. Са сузама смо их испратили и пожелели им срећан пут. Волела бих да оваквих викенда буде чешће. Једва чекам да и ми  одемо код њих и наставимо дружење.

Тамара Р.   VII-3

 

 

Предавање Црвеног крста

 

Био је то уторак, 24.10.2017. године. Сви седмаци били су позвани на предавање о алкохолу и дроги. Предавање су држали волонтери Црвеног крста.  Предавачи су  били  веома јасни да је употреба ових средстава веома опасна. Нема потребе да користимо нешто што нама шкоди, а посебно не  само да би били део неког друштва. Питали  су нас да ли смо ми некада били у таквој ситуацији, и напоменули  тешке последице које могу настати као резултат узимања ових супстанци. Истакли су чињеницу да се можемо повредити, али можемо и друге да повредимо. Када се једном навучемо на лоше,  више неће бити назад,  ретко ко ћемоћи да нам помогне.

Бранка К.   VII-3

 

 

Свет тинејџера

Уобичајен

Шмика – шминкање

Пошто немамо искуства са шминкањем, а то је тема која интересује не само нас, него и многе тинејџерке,  одлучиле смо да анкетирамо нашу другарицу Јовану. Изабрале смо баш њу јер нас је неколико пута шминкала и схватиле смо да зна доста о шминкању.

Да ли користиш шминку?

–          Да, користим је понекад.

Зашто је шминка корисна, а зашто није?

–          Шминка је корисна јер може да улепша лице жене, а штетна је због састојака у препаратима које користимо, може да изазове осипе, алергије и слично.

Да ли постоји  шминка и за мушкарце и колико њих је користи?

–          Не постоји шминка за мушкарце, јер је то иста шминка, и користи је доста мушкараца.

Који бренд шминке се користиш?

–          Постоји више брендова шминке  од којих су најпознатији: Мејблин, Голден Роус, Мек, Римел, Келвин Клајн.

Колико дуго може да стоји шминка након наношења?

–          Зависи, ако се стави сетингс спреј, шминка може да стоји онолико колико пише на производу.

Да ли је могуће да тражимо шминкање према слици?

–          Могуће је, али ретко када ће изгледати као на слици.

Шта треба да носимо са собом од шминке?

–          Можемо да носимо пудер у камену, руж, маскару…

Како да одредимо квалитет шминке?

–          Зависи од места где купујемо, ако желимо да имамо квалитетну шминку најбоље је да шминку купујемо у дрогеријама.

Којим редоследом стављамо шминку?

–          Прво очистимо лице од прашине, затим стављамо подлогу (крема). У шминкању има много трикова са којима можемо да започнемо шминкање. Рецимо ако желимо да пудер изгледа што природније можемо да ставимо хајлајтер преко целог лица. Прво стављамо течни пудер, па преко њега стављамо коректор, и онда све то утапкамо са бјути-блендером, преко тога стављамо пудер у камену. Следеће што радимо јесу контуре са бронзером и онда све то лепо сетујемо, односно наносимо хајлајтер и руменило. Полако нежним покретима наносимо сенку на капак, преко тога можемо извући ајлајнер како би очи дошле до изражаја. На крају стављамо маскару и руж.

Чиме можемо да скинемо шминку и који препарати могу да се користе да не штете кожи?

–          Шминку можемо да скинемо помоћу мицеларне воде, и можемо да се посаветујемо са козметичарима или дерматолозима.

 

Јованин савет плус

 

–          Девојчице до 14-15 година не би требале да стављају шминку јер штети кожи. Ако баш желе,  било би им довољно да ставе маскару и неки сјај за усне, и ако баш морају могу да ставе ББ крему,  али подвлачим баш ако морају, јер могу да упропасте своје лице.

 

Уна Т. и Ана Јована К.   VIII-4

 

Развијај вијуге

Уобичајен

Кључне речи

 

Кључне речи представљене су  уз помоћ веб-алата Сејање речи. Оне упућују на по једно књижевно дело. Ваш задатак је да откријете о ком књижевном делу је реч и то нам напишете у коментару. Нпр. кључне речи под бројем један је дамски текст Косте Трифковића, Избирачица.

1.

2.

3.

4.

5.

 

Ружица Р. и Атанасије Т.   VI-3

Настава другим очима

Уобичајен

 

Посета сајму књига

Често се дешава да са школом идемо на излете, углавном су то: сајам науке, сајам књига, посете другим школама. Овај пут смо ишли у посету Београдском сајму књига и старом музеју аутомобила. Ове године је одржан 62. Међународни београдски сајам књига, један од највећих сајмова у Европи. Oдржан je од 22. до 29. октобра 2017. године у пет хала Београдског сајма. Учествовало је више од 450 домаћих и иностраних излагача. Поред земаља почасних гостију на сајму књига учествовало је и излагачи из Анголе, Белорусије, Босне и Херцеговине, Индије, Ирана, Јапана, Канаде, Кине, Македоније, Румуније, Русије, Турске, Украјине, Хрватске, Црне Горе, Чешке, Уједињених Арапских Емирата.

Било је занимљиво уживати у гужви,  сусрету са познатим писцима, осећати мирис свеже штампаних књига. Најтеже је било одлучити се коју књигу изабрати јер избор је био стварно превелик.

Када смо дошле кући, потражиле смо неке информације о сајму књига. Знале смо да се одржава сваке године, и да увек постоји нека земља која је домаћин, али сазнале смо да постоји дан намењен школама, породицама, али да се сваке године додељују награде различитих категорија. Интересантно сазнање нам је и постојање награде Доситеј Обрадовић која се сваке године додељује страном издавачу за континуирани допринос у објављивању и промоцији српске књижевности.

 

Посета старом музеју аутомобила

 

Осим Сајма књига, посетили смо и Музеј аутомобила. Нисмо биле посебно заинтересоване за посету овом музеју, али после посете промениле смо мишљење. Оснивачи техничких музеја у Србији су Скупштина града Београда и Братислав Петковић, колекционар и власник збирке историјских  аутомобила. У музеју је смештено око 40 аутомобила. У збирци се налазе стари и ретки аутомобили, који имају посебан значај за упознавање развоја и техничког напретка аутомобилизма код нас и у свету. Најстарији аутомобил је француски  из 1897. године. Колекција обухвата и аутомобиле из 50-их, 60-их и 70-их  ХХ века. Колекција обухвата оригиналне и рестаурисане аутомобиле. Музеј поседује пратећу опрему: точкове, трубе, фењере, алате, возачке дозволе, постере, трговачке рекламе, регистарске таблице, прве саобраћајне прописе и законе. У музеју се налазе и збирка фотографија, докумената старих алата и опреме, као и библиотека и видеотека са више хиљада наслова.

Свако воли када је изван школске клупе, где нема треме и не мисли о оценама и домаћим задацима, још када време проведе на неком занимљивом месту нема краја срећи. Биле смо заиста срећне што смо могле уживати у овом дану, научиле смо много, али на нов, неуобичајан начин.

 

Ана- Јована К. и Уна Т.  VIII-4