Monthly Archives: новембар 2016

Настава другим очима

Уобичајен

Посета базену

bazen

Наша школа често организује разне ваннаставне активности, у оквиру њих организују се и разне посете. Досада су се организовале посете: сајму књига, сајму науке, позоришту и слично.  Волим физичко и једва сам чекала када ће се у оквиру секције организовати посета базену.

Дочекала сам, ми смо у суботу ( 18.11.2016.) у организацији школе,  ишли у Нови Сад на Спенс, на базен.  На Спенсу смо били од 11.оо до 16.00.  Прво смо се прошетали, затим смо гледали смо 9Д (хорор филм). После тога, време смо проводили на базену. На базену смо били два сата. Било нам је занимљиво, скакали смо  у воду држећи се за руке. Пливали смо на леђима и такмичили смо се ко ће пре да преплива ширину базена. Време је пролетело. После, са  базена смо отишли да једемо, пошто нас је вода баш изморила. Није још био крај нашем путовању. Чекао нас је биоскоп. Гледали смо Војну академију 3. Посета не би била потпуна да нисмо свратили у Мек.

Деца као деца, свако дете са нестрпљењем чека дан када неће ићи у школу или дан када ће негде путовати са другарима из школе. Деца воле када су ван наставе где нема треме и наравно оцена. Воле када су у друштву које их чини срећним.

Уна Т.   VI-4

Стваралачки кутак

Уобичајен

Школа некад и сад

Вековима је школа била место за дружење и стицање нових знања. Захваљујући школи ми данас имамо велик број научника, математичара, историчара и много успешних људи који су само захваљујући школи остварили свој циљ.

Школа није увек била иста. С временом се мењала и постајала све савременија. Некада је школа била сасвим другачија него данас. Пре свега су у школу ишла само мушка деца,  а женској деци је школовање било забрањено. Нису постојале свеске већ  креде и таблице на којима су ученици писали. Оно што науче у школи, за време часа, било је сво њихово знање. Учионице су биле много мање, није било столова и столица, него су постојале дрвене клупе које су се звале скамије. Учитељи и наставници су били много строжи него данас, а имали су и већа права. Казна за безобразне ученике било је клечање на кукурузу, ударање дрвеним штампом по длановима ученика, а учитељи су имали право и да ударе ученике. Одељења у старим школама су била са много мањим бројем ученика. Одељења нису била подељена по узрасту, већ су сви ишли заједно. Како је време пролазило, школа је све више напредовала. Прво је постала обавезна за све ђаке, па се самим тим број ученика знатно повећао. Уведена је казна за ударање ученика, ђаци су добили свеске и књиге, а градиво је постало све озбиљније. Саграђене су веће школе са већим бројем учионица за сваки разред. Када је уведен интернет, школовање је постало много једноставније.

Без обзира на услове у школама какве ми данас не можемо ни да замислимо, из њих је изашло много писмених и учених људи. Захваљујући развоју школства нама је све постало лакше и доступније и омогућено нам је стицање знања које ће нам користити у будућности.

Лана С.  VIII-3

         

Стари занати – Опанчар     

  

Људи су се од давнина трудили да на  што једноставнији начин предмете из природе прилагоде себи и својим потребама. Занат представља вештину људског рада,односно процес израде производа уз коришћење једноставног алата. У прошлости су се људи бавили разним занатима. Међутим, модерно доба довело је до тога да занати почну да нестају, један по један.

Један од заната који је на мене оставио највећи утисак је опанчарски занат. Сврха опанчарског заната јесте израда једноставне кожне обуће која је била намењена сеоском становништву. Корени овог заната су у средњовековној културној традицији. На простору Републике Србије почиње да се развија од друге половине деветнаестог века и траје до средине двадесетог века. Опанчарски занат је досегао врхунац двадесетих и тридесетих година прошлог века када су опанчари заједно с терзијама били најјаче занатлије у ондашњим српским чаршијама. Осим градског, правог занатског опанчарства, по свим селима било је појединаца који се опанчарством нису бавили професионално, већ су били углавном самоуки. Највише опанчара имали су: ужички, шабачки, ваљевски и крагујевачки крај. Најстарији производи опанчарског заната јесу врнчани и пресни опанци (пршњаци), док су сходно тековинама европске занатске традиције у централној, источној и северној Србији израђивани и ношени ђоновски и опанци капичари. Врнчани опанци на горњем делу имају врнчанице усукане уске траке меке коже (јагњеће и јареће) или дебље памучне нити или канапа којим се везује лева и десна страна опанка идући паралелно у једнаким размацима од прстију ка отвору опанка. Преко врнчаница кроз средину провлачи се преплет од истог материјала који иде изнад и испод врнчаница неколико редова. Опанчари су их израђивали на дрвеном калупу, употребљавајући малобројни и једноставан алат. Пршњаци су плитка обућа која покрива стопало и делимично ногу, а кожа је набирањем кожног каиша или канапа моделована према нози. Опанчари су као основну сировину за израду опанака користили необрађену, а касније занатски обрађену говеђу и телећу, ређе коњску и свињску кожу. Опанцима од прерађене коже претходила је израда такозваних црвених опанака (црвенаша) од полу обрађене коже. Опанчари су, осим што су ручно израђивали опанке до Другог светског рата, сами и обрађивали кожу. У процесу израде опанака опанчар је користио две ,,тезге“ већу и мању  даску на којима је стајао алат и где је кројио и шио опанке. Квалитет опанака ценио се према квалитету обраде коже и квалитету израде опанка. Више су цењени опанци чији је горњи део био исплетен од ужих трака које су чиниле премет и преплет на лицу опанка. Најфинији момачки опанци имали су до стотину трака у предмету и преплету и то су били такозвани ткани опанци. Од друге половине двадесетог века опанци се израђују углавном за потребе фолклорних играчких група, ради сувенирске продаје  и за потребе најсиромашнијег слоја сеоског становништва.Тајну прераде коже према народном предању опанчарима је открио Свети Сава. Опанчари су га сматрали својим заштитником те су га славили као Савиндан. Опанци су били основна обућа српске војске у Првом светском рату. Опанчарски занат ће и даље опстајати јер потражња за овом врстом обуће не престаје. Не само играчи у културно-уметничким друштвима, већ и многобројни туристи радо купују опанке.

Стари занати као што су опанчарски занат и многи други преносе се са колена на колено.Многе баке и деке подучавају унуке занатима којима су се оно бавили. Треба да чувамо занате јер су они део српске културе и традиције и једино што нам је остало од предака.

Наталија П.   VII-4

   Стари занати – Мутавџија

 

Стари занати све више и више изумиру. Неки су већ нестали. Деца више користе технологију, а мање се труде да слушају своје старије и да користе игрчке које су обележиле нечије детињство. Оне би им помогле да се боље развијају.

Један од старијих заната јесте мутавџија. То је стари занатлија који се бавио ткањем торбица од козије длаке. У њима се раније носило вино, со, сир, хлеб, погача или ракија кад је сељак одлазио да ради на њиви. Ткање се ради на разбоју. Разбој је сложени предмет, справа, која служи за ткање, једна од најбитнијих справа у историји. То је помагало помоћу којег се могу ткати различите тканине. Од тепиха, преко врећа за жито и торбица, до крпа. По предању, овим занатом су се бавили Турци који су га преузели из источњачке, односно персијске културе.  Мутавџија је користио јефтину домаћину сировину, али је истовремено његов рад био врло тежак и напоран.

Да сам ја мутавџија, ткала бих торбе које би улепшавале жене. Ткала бих разну одећу, на пример одело за даме које би сачињавало нека лепа хаљина и шешир. Све те ствари бих ткала тако да сваки крај имао своју комбинацију боја по којој би се распознавао. Тканину тј. вуну, бих откупила од сељака и разврстала по бојама. Улепшавала бих својим тканинама и  ентеријер. Израђивала  бих џакове за пшеницу, бисаге у које стављамо семе при сетви и слично.

Мутавџија је веома занимљив, али тежак посао. Мени није јер када ткам будем веома срећна и испуњена.

 

Ана-Јована К.    VII-4

 

Стари занати – Бунарџија

 

Бунарџија је мајстор који се бави бушењем бунара. У мојој породици занат бунарџија се преноси већ генерацијама.

Моји преци, који су почињали копање бунара, копали су их искључиво ручно. Као алат су користили обичан грађевински алат као што је: пијук, мотику, лопату, ашов, кофу и сл. Поред тога што су морали да ископају бинар морали су и да нађу место где да га икопају тј. да нађу извор воде на што мањој дубини. За то је било потребно искуство, али и знање о руковању специјалним прстеном или рашљама помоћу којих се налазило извориште воде. Поред копања, бунарџија се бавио и зидањем тј. озиђавањем унитрашњости бунара каменом или циглом како се бунар неби урушавао и како се вода неби мутила.

У то време бушење бунара био један од најтежих послова, а док се данас све ради машински.

Анкица П.    VII-4

 

Стари занати – Вуновлачар


У прошлости је било много старх заната који су данас углавном изумрли. Један од таквик заната је вуновлачар.

Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну. Када се овца ошиша, њена вуна се пере, суши и носи код вуновлачара. Он је ставља у машину која рашчишћава вуну и чини је спремном за даљу обраду. Раније су постојале радионице зване вуновлачаре. Оне су радиле на погон воде, да би касније радиле на електрични мотор. По традицији, жене на селу преду вуну помоћу преслице и вретена. Затим извлаче нит која се користи за штрикање. Вуновлачар понекад рашчешљава старе вуне и јоргане.

Иако га данас нема, вуновлачар је један од најлепших заната који захтевају пуно труда и рада.

Борис Ј.   VII-4

 

 Стари занати – Власуљари

 Стари занати су права  уметност. Некада су мајстори свој производ правили сами од почетка до краја. За неке од тих вештина требало је показати и маштовитост. У старе занате спада и занат власуљар.

Власуљар је мајстор – занатлија који прави перике које се називају власуље. Перика се сврстава у област костимографије.  Власуљари су раније перике правили искључиво од праве косе, али се данас праве и од вештачког и синтетичког материјала. Најквалитетније и најскупље су перике које су направљене од природне косе, и то ручно. Свака влас се малим чворићем ручно повеже за потку док се направи перика, да покрије целу главу. Власуљари су раније имали своје радионице.

Данас је скроз другачије, власуљари имају своје самосталне, уметничке радионице или раде у предузећима, где се перике производе у серијској, односно масовној производњи.

Јелена К.    VII-4

 

 

Стари занати – Тапетар

 

Тапетар је стари српски занат. Чинило ми се да се видим у њему и посегнуо сам за тим занатом.

У почетку сам био шегрт и помно сам пратио кораке правог тапетара. Пролазило је време, а ја сам полако сазревао за тај посао. Дошао је и тај дан, мој први самостални радни дан. Очекивао сам прост посао, али то се није догодило. Укратко, било је тешко. Бавио сам се пресвлачењем старих намештаја и пресвлачењем праве кожне гарнитуре. Сваки дан је био другачији, али уједно и леп. Био сам велики љубитељ чисте коже и њу сам више практиковао него остале материјале. Што се тиче новца, то је тема о којој нико не воли да прича, али ако се потрудите можете га добити много. Мени је то небитно и свој посао радим из огромне љубави и чини ми се да не бих могао да живим без њега.

Ако радиш неки посао, ради га из љубави јер без ње нећеш ништа постићи.

 

Огњен Ј.   VII-4

Стари занати – Бомбонџија

 

Као сваки стари занат који је врло занимљив, мени је као малом детету био најзанимљивији занат бомбонџије.Зато сам одлучио да и ја постанем тај чувени бомбонџија о коме многи причају.

Постао сам бомбонџија када сам био јако млад од прилике шеснаест година. Правио сам бомбоне, ратлук и остале слаткише. Продавао сам своје слаткише у својој радњи. Користио сам прилике када су вашари да изађем из своје радњице и продајем своје фине свилене бомбоне и друге слаткише које би свако дете привукло. Када бих зарадио новца колико ми је потребно да купим нешто ново за своју радњу, био бих пресрећан. Чак волим док правим бомбоне и слаткише да се и ја мало засладим. Мојим бомбонама ретко ко може да одоли. Имају много леп укус као и мирис који кружи унаоколо. Прављење бомбона је породични занат који се преноси са колена на колено. Мој деда је био стари бомбонџија. Као дете сам проводио много времена и дивио се дединим рукама како прави бомбоне. Тајне рецепте сам наследио од деде који ме је свачему научио. Тајну укусних орасница одлучио сам да вам одам.

Упржите шећер, док не добије светло браон боју. Додати му млевене или сечене орахе. Све то се истресе на једну велику подмазану кухињску даску, и рола добро науљеним рукама.

Нажалост, деда ме је напустио када сам био јако мали. После дедине смрти жеља да постанем бомбонџија бивала је све већа и већа. Многе године су прошле сада свој занат и тајне рецепте добрих свилених, шарених и укусних бомбона остављам свом унуку који ће можда једног дана бити чувени бомбонџија баш као ја.

Бити бомбонџија је леп и напоран занат  јер својим умећем измамљујем осмехе и чиним срећну децу, а то ме чини испуњеним. Надам се да ће такав бити и мој унук.

Уна Т.    VII-4

 

Стари занати – Кујунџија

Кујунџија је  стар назив за занатлију златара. Он се бави израдњом или поправљањем накита и ситних украсних предмета од злата, сребра и других племенитих метала.

Овај занат је уствари једна врста уметности, јер се праве мали, украсни предмети. У израдњи тих предмета потребна је: инвентивност, вештина и прецизност. Раније су коришћени прости алати и рад се одвијао углавном ручно. Сада се користи савремена технологија за обраду материјала и израду украса. Златари у свом раду користе и разне врсте драгог камења. Ове занатлије најчешће израђују накит: прстење, бурме, минђуше, огрлице, наруквице… Поред израде украсних предмета, златари се баве и гравуром. Тако да на својим производима гравирају слова, речи и цртеже. У новије време баве се и украшавањем ручних и џепних часовника или металних упаљача. Поред израде и обраде украса и накита златари се, у новије време, баве и позлатом или просребривањем накита или неких других предмета.

У кујунџијској радњи или златари се поред израде врши продаја накита, али и откуп старог сребрног или златног новца. Тај откупљен материјал се касније прерађује и израђује се нови предмет. Раније су кујунџије продавале робу на вашарима, саборима и пијацама када су били пијачни дани.

Бранислава В.   VII-4

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Невоља свачему човека научи

Од почетка школе сваки дан ми је исти. Дани су били тмурни, логично, била је половина јесени. Завршио је дан у  школи. Глад ме је убијала јер нисам јео школску ужину, али као и увек баба ми је улепшала дан својим лепим кулинарским умећима.

Било је око осамнаест часова и са татом сам отишао до оближњег града. Нисам ништа очекивао од овог пута. Застали смо до неке чудне затворене радње, али газда нас је чекао тик до ње. Пролазило ми је хиљаду мисли у глави шта тражимо овде. Радња се отворила и угледао сам разне врсте бицикала, ма, колико ти душа пожели. Један ми је запао за око, али ни у лудилу не бих помислио да га добијем. Из тог мрачног угла, где је стајао, извукли су га и донели до мене. Тај тренутак је био неописив и једноставно ме је оставио без текста. Једва сам чекао да га испробам. Возио сам га свуда, па чак и по блату, али изазивао сам ,,ђавола“ и нисам обраћао пажњу на клизави пут. Прошао сам поред тог пута и пао. Одмах сам устао и погледао шта је са бициклом. Корман је био изломљен, али више од свега ме је плашила реакција родитеља. Реко сам им све, али није било толико страшно колико сам мислио и однели смо га код искусног механичара.

На крају све се завршило како треба и као да се ништа није ни десило. Ова невоља ме је научила да никада не треба срљати у животу.

 Огњен Ј.  VII-4

У добру је лако добар, на муци се познају јунаци

У песмама покосовског круга говори се о томе, како сви великани и јунаци показују своју одлучност и храброст да и по цену живота сачувају своје достојнство и част. 

„У добру је лако добар бити“- ови стихови ме подсећају на једну песму у мојој лектири, када је храбри Пријезда сачувао своје достојанство. За мене је Пријезда показао велику оданост достојанство и храброст. Сваком човеку би препоручио да прочита ову песму јер она показује какав треба да буде сваки човек, јер песма такође показује да  би сачувао своју част најпре се мораш одрећи онога што ти је битно у животу као што је Пријезда морао  да враном коњу одсече главу, своју оштру сабљу да сломи и са својом женом у Мораву да скочи. Читајући ову песму стално сам дрхтао јер ме ова песма подсетила на један страшан догађај у мом животу. То је било када смо тата и ја једне недеље ишли у лов. Мој пас почео је  чудно да се понаша. Тата и ја смо га одмах одвели код ветеринара, а он је установио да мој пас има једну чудну и неизлечиву болест. Јако сам био тужан и потресен, а посебно када ми је ветеринар рекао да му више нема помоћи и да је најбоље да га убијемо. У тим тренуцима осећао сам се као Пријезда тужно, понижено, али достојанствено и часно.

Схватио сам да у животу какав год да си најважније је да задржиш своје достојанство јер ако то не сачуваш никад нећеш бити поштен и праведан човек.

Драган Н.  VII-4

 

            Невоља свачему човека научи


У животу постоје разне препреке које нам живот чине тежим, и спутавају нас са оног правог пута на који смо кренули. Шта год да урадимо, некада их не можемо учинити лакшим, већ их чинимо тежим. Не знам какво неко срце може да има према животињама, али код мене је срце према животињама сасвим меко и слабо. Моје срце је уствари део њих поготово кад су у питању пси. Пси ме на неки начин чине срећном.

Десио се један велики губитак за мене који је моје срце поцепао на парчиће. Изгубила сам најбољег верног пријатеља који је увек био ту уз мене и на неки начин ме храбрио (као да ми је погледом говорио:,,Крени даље“.). Мој велики губитак зове се Гара. Када би видела у мојој близини пса, напала би га како би мене заштитила. Жртвовала би свој живот због љубави који ми је пружила као и ја њој. Није било утехе за мене јер је то неко мени најближи, ближи и од породице (али ипак породица заузима прво место). Најгоре је када немате ко да вас разуме, и немате подршку породице у томе што радите и волите. Када је Гара угинула, нисам очекивала утеху од породице, али добила сам утеху од мог деде и тада ми је признао да је и он баш као и ја слаб на псе. Деда ми је рекао да не патим за њом, да ће бити још много паса које ћу имати (али ја желим само њу) и да је најважнија љубав коју ћу им пружити.

Невоља свачему човека научи, јер му узме нешто (или му уради нешто) због чега пати. Мене је невоља, губитка мог пријатеља, научила  да је најважнија љубав коју  посвећујем свом псу.

 Уна Т.  VII-4

 

Невоља свачему човека научи

 

Свакодневно се срећемо са многим проблемима које морамо да решимо да би смо наставили даље. Ти проблеми нам само показују да треба да учимо на грешкама.

Једног дана пошто сам се вратио са игралишта, одлучио сам да прошетам мог пса јер га дуго нисам извео из бокса. Пошто сам га извео, приметио сам да је веома разигран и да тражи моју пажњу. Кренули смо да се шетамо по веома старом и храпавом путу, а он пошто дуго није излазио напоље, хтео је да седи на једном месту. Нисам му то дозвољавао и непрекидно сам га вукао. После неког времена показивао је знаке умора, стално је покушавао да легне. завијао је и трудио се да скрене моју пажњу да нешто није уреду са њим. Покушавајући да ми скрене пажњу, успео је у томе, и ја сам га детаљно прегледао не би ли схватио у чему је проблем и зашто не жели да шета. Видео сам да су му мале шапе изгребане и крваве од храпавог пута по коме сам га вукао. Одмах сам га одвео код тате који му је завио шапе, и однео код ветеринара. На крају је све било у реду са њим.

Ова невоља у коју сам упао много чему ме је научила јер сам се веома уплашио и због тога ми је остала у сећању.

Борис Ј.   VII-4

 

Невоља свачему човека научи

 

Сви мислимо да ће наш живот већим делом бити испуњен срећом и радошћу и ретко ко размишља о невољама које ће нас током живота задесити.

Био је то још један обичан школски дан и нико није ни претпостављао каква ће невоља задесити нашег друга Гилета. Гиле је бацајући каменчиће погодио Марка поред ока. У налету панике Марко је почео да плаче и да вришти. Сви смо били преплашени и стојали смо у месту док је један ученик ушао да позове дежурног наставника. Позвани су Маркови родитељи и када су дошли одвезли су Марка у болницу. Ми смо наставили са редовном наставом, али Гиле у првим тренуцима часа није био ту. Када се појавио био је сав у сузама, било му је веома жао јер није намерно повредио Марка.

Невоља која је задесила Гилета научила га је да живот није само игра и да несмотреним потезима које направи може да повреди људе који су му драги и којима није ништа лоше мислио да уради.

Јованица П.   VII-4

 

Невоља свачему човека научи

У животу има лепих тренутака које најчешће проводимо са породицом и пријатељима, али када упаднемо у неку већу невољу многи које смо сматрали пријатељима само одједном ,, нестану “.

Начин на који такви ,, пријатељи “ поступају показује какви су они уствари људи, односно кукавице. Многи се плаше да та невоља не захвати и њих и зато одлазе. Не знајући да ће и њих стићи, можда и већа невоља. Тада ће схватити своје грешке, али ће бити касно да се оне исправе. Када они буду у невољи биће им тешко, јер ће им се све вратити временом. У најтежим ситуацијама неће имати оне које су сами напустили.

Зато је најбоље увек бити уз вољену особу, чак и у најтежим ситуацијама. Невоља свачему човека научи, а највише томе ко су прави пријатељи који ће увек бити ту.

Бранислава В.   VII-4

 

Невоља свачему човека научи

Дан је почео као и сваки други и ништа није слутило на невољу која ће се десити. Устао сам и отишао до тоалета да се истуширам и оперем зубе. Док сам прао зубе, помислио сам:“Па боже, нисам ни погледао на сат“. Брже боље отрчах до собе и видео сам да је пола дванаест. Брзо сам се спаковао и кренуо у кухињу да ручам јер сам знао да имам претчас из ликовне културе. Ручао сам и кренуо сам да обујем патике и обучем јакну. Затим сам кренуо у продавницу да купим ужину. Напокон,био сам на прагу школе.

Видео сам да  још није време за улазак и хтео сам време да потрошим играјући кошарку. Мало сам се осврнуо и видео сам да се Марко и Гиле вијају. Од једном Гиле је узео неко мало дрво и погодио Марка код ока. У почетку сам мислио  да Марко има тренутни бол. Нажалост, преварио сам се. Погледао сам Марка мало боље и видео сам да му крв лије из предела ока. Помислио сам на оно најгоре на то да Марко можда никад више не прогледа на то око. Хитро смо позвали наставнике, а они су позвали Маркове родитеље који су брзо дошли. Чим су дошли одмах су кренули за Нови Сад у болницу да Марку прегледају око. У међувремену Гиле је проливао сузе. Тешили смо га да ће све бити у реду. У том тренутку наставници су нам јавили да је Марко добро. Још су нам рекли да има малу посекотину на капку и да му је око натекло те је морао да одмара.

На крају Гиле је сваки дан посећивао Марка јер мислим да је схватио да је могао да повреди свог друга и да га ослепи на то око за цео живот због тамо неке глупости. Невоља је Гилета свачему научила и подстакла га је да следећи пут буде пажљивији.

Александар Т.   VII-4

 

  Невоља свачему човека научи

У животу се сусрећемо и са лепим и са ружним  догађајима и тренуцима. Ти ружни тренуци нас уче да после њих будемо све јачи и храбрији, а они лепи да нас усреће и да бар мало заборавимо на оне ружне тренутке. Човек када се нађе у невољи често губи свој став и не бира средства да би остварио циљ.
Касно смо сазнали за контролни задатак из биологије и нисам имала довољно времена да се спремим  и добила сам за мене лошу оцену. Била сам разочарана и љута, али и свесна да то морам да исправим. Села сам, учила и спремала се за општинско такмичење. Са општинског такмичења сам се пласирала на окружно такмичење где сам освојила треће место. Била сам поносна пре свега на себе, а онда и на резултат који сам постигла како ја тако и моји родитељи и наставник. За разлику од мене мој друг није учио, није се спремао за одговарање, али је ипак успео да задиви наставника својим одговорима. Он је био пресрећан јер је добио добру оцену, али га је та невоља у којој се нашао научила да за сваки наредни час учи и да се никада на нађе неспреман.
У овим догађајима су се догодили и лепи и  ружни тренуци. Сви ови догађаји нам говоре да колико год нам је лоше или да се нађемо у невољи увек треба да извучемо поуку и да наставимо даље уздигнуте главе. Човек само с вољом, упорношћу и храброшћу може да исправи грешку и да дође до жељеног циља.

Наталија П.   VII-4

Смејала сам се од срца

 

Доживела сам много различитих догађаја. Неки су били лепи, забавни, смешни док су неки били тужни. Испричаћу вам сада догађај који увек код мене изазове смех кад га се сетим.

Била сам сама у кући и позвала сам неколико другарица да се дружимо и играмо. Убрзо су дошле. Свака од нас је пронашла неку забаву. Неке су гледале телевизор, неке се играле на компјутеру, неке причале, а неке пробале моју одећу. Када је било време да крену кући, изашле смо да се обујемо. Изашле смо напоље и виделе да није било ниједног пара обуће. Зачуђене смо се погледале и слегнуле раменима. У то време сам имала једно куче, па сам помислила да га је он однео. Претражиле смо цело двориште и његову кућицу, али обуће није било. Чуле смо на улици неку буку и истрчале босе тамо. Угледале смо мог брата Стевана како гура дечија колица пуна наше обуће. Љутито нас је погледао и питао нас где су дечаци, све су девојчице, са ким ће он да се игра. Ми смо се само погледале и праснуле у смех. Смејале смо се слатко и дуго да су нам сузе кренуле.

Мени је ово био смешни догађај који ћу увек памтити, чак и кад прође моје детињство.

Ружица Р.  V-3

 

Невоља свачему човека научи

Невоља свачему човека научи. Тако је и мене невоља свачему научила.

Био је то један сунчан дан. Кренуо сам у пекару. Када сам стигао до једне старе запуштене куће, зачуо сам псе. Из тог дворишта излетео је један огроман пас и ја сам се тада јако уплашио. Пас је хтео да се игра, па је скочио на мене и ја сам пао са бицикла. Мислио сам да хоће да ме уједе. Тада сам почео да вичем:“Упомоћ, упомоћ, помагајте ми!!! “ Сви су погледали на прозор да виде шта се дешава, али нико није имао храбрости да изађе на улицу, али један старац је скупио храброст и изашао на улицу са металном шипком. Почео је да изговара неке за мене чаробне речи, и пас је одмах побегао. После неколико дана срео сам тог старца у посластичари и частио сам га колачима, јер ми је спасао живот.

Треба скупити храброст и изаћи на мегдан, јер ако имаш храбрости ти си јунак, а ако немаш ти си кукавица.

Ненад П.   VII-4

Око нас

Уобичајен

Активности у оквиру Дечије недеље

Од 3. до 7. октобра 2016 години  у Деспотову се одржала дечија недеља.
У понедељак уторак и среду се одржао турнир у фудбалу. Прве екипе које су се такмичиле су ученици петог и осмог разреда, пошто су осмаци искуснији од својих малих другара, победили су их са резултатом 13:2.  Затим су играли ученици шестог и седмог разреда, али се овај резултат завршио лоше по шестаке, седмаци су их победили  резултатом 9:1. Следећи дан су играли ученици петог и седмог разреда, ова утакмица је добро просла за седмаке победили су резултатом 13:4. После њих играли су ученици шестог и осмог разреда, нажалост шестаци су изгубили са 20:1 и тако се завршио турнир у фудбалу.Ово није све по питању спорта у оквиру Дечије недеље уторак је био дан резервисан за крос. Ученици који су освојили прва три места добили су дипломе.

turnir 1
У среду и четвртак се о одржао ,,Слатки вашар“ млађи другари  су продавала колаче, а зарађени новца су планирали да потроше на посету   Дино парка.  

kolaci

 

Старији другари су у среду учествовали на ликовној колонији организованој у оквиру школе. Касније сеу својим радовима  украсили хол школе.

kolonija

У петак, последњег дана дечије недеље, ученици седмог и осмог разреда мењали су своје наставнике у акцији  У туђим ципелама.

tude-cipele
За осмаке и седмаке организована је и игранка, тиме је завршена још једна недеља посвећена деци у којој је било много уживања и радости за све.

Андреја Н. VI-3

Књига, мој друг

Уобичајен

Бранко Ћопић, „Доживљај мачка Тоше“

jantonalcor_ReaderBoy

Ова књига је веома забавна и намењена је млађим читаоцима. Мачак Тоша доживљава многе авантуре. Док сам читала књигу,  уживела сам се у улогу мачка Тоше и замишљала да се то мени догађа, било је забавно. Мачак Тоша је увек био гладан и крао храну, али са друге стране имао је унутрашњу лепоту, а какву сазнаћете када будете прочитали књигу.

Анђела Нанети,  „Мој дека је био трешња“

dečak

Ово књига занимљивог и необичног наслова ми се јако допала. Док је будете читали,  натераће вас да размишљате о свом животу.  Осетићете да вам се емоције мењају, и желећете да спасите свет. У овом роману пронаћи ћете одговор шта значи волети и борити се за нешто или неког кога волиш. Чак и они који нису љубитељи књига ће заволеће овај роман јер он буди жељу за даље читање и раст.

Свет тинејџера

Уобичајен

Тинејџери и спорт

девојчица

Када је реч о тинејџерима, њихова интересовања су разнолика. Неколицина тинејџера више се осврће ка моди (посебно девојчице), неки од њих стављају музику или друштвене мреже на прво место, јако мало заинтересованих, поготово девојчица, има за спорт.  Тинејџери који се баве спортом знају колико је важна физичка активност. Међутим, нису сви таквог мишљења. Неки тинејџери сматрају да је време потрошено на спорт  узалудно изгубљено време. Када би ми тинејџери узели у обзир све користи које бисмо добили од физичке активности, вероватно би размишљали другачије, тада би схватили  колико је то у ствари потребно и добро чини оном најважнијем, нашем здрављу.

фудбал

 

Сваки спорт има своје за и против и ми га бирамо наспрам наших интересовања и могућности.  Мислим да би било идеално да се сви тинејџери посвете неком спорту, ако не стално, онда макар рекреативно.  Сматрам да је за свачије здравље потребна било каква врста физичке активности, кретања тела. Редовне вежбе неопходне су како би се у тинејџерским годинама нормално развијали.

Живана М. VIII-3

Мала школа новинарства

Уобичајен
Мала школа новинарства

Ко је ко и шта ради

Да би сваки часопис функционисао како треба, неопходно му је руководство. Осим руководства, важан је сваки члан тима јер он својим доприносом чини часопис успешном целином. Ово су наши чланови, па да сазнамо шта су њихова задужења.

 

Новинарски лист чине:

  • Главни и одговорни уредник
  • Заменици главног и одговорног уредника
  • Графички уредници
  • Извршни уредници
  • Фотограф

Главни и одговорни уредник задаје задатке извршном уреднику, у нашем случају, пошто нас има мало, сви смо и новинари и извршни уредници, контролише и поправља рад извршног уредника( свих нас).

Заменик главног и одговорног уредника ради исто што и главни уредник кад он није ту или не може све да постигне. Наш главни уредник нас организује, подсећа на састанке и слично.

Графички уредник одређује изглед веб-сајта Новинарске секције.

Извршни уредник израђује све задатке које му главни уредник задаје.

Фотограф слика и снима сва важна дешавања у школи.

Наша Новинарска секција је мала, али радна група, ми смо улоге поделили, али их се строго не држимо, него радимо сви, све у циљу што успешнијег производа – нашег часописа.

 

Ана- Јована К. VII-4

 

Забавимо се

Уобичајен

Оживи слова

Веб-алат Оживи слова помогао нам је да за вас направимо три асоцијације. Рад у алату је веома једноставан, надам се да ће те и ви покушати да направите своје асоцијације, али пре тога да ће те решити наше и одговоре поставити у коментару.

******

prva

******

druga

******

treca

Асоцијације можете погледати и преко линка:

Јелена Р. и Тодора Р.  VIII-3