Од суза до смеха
Насиље се често дешава, а ја ћу вам описати једно. Било је то лето, јун, 2015. године, па да кренем.
Изашао сам да се прошетам Београдом. Обишао сам Калемегдан. Одједном сам чуо вику. Неко је дозивао помоћ. Брзо сам потрчао ка том гласом. Стигао сам када сам видео како младић туче девојчицу. Одгурнуо сам насилника и склонио девојчицу. Заврнуо сам руке нападачу и запитао га како га није срамота да туче девојчицу, слабију и млађу од себе. Викао је да га пустим. Одговорио сам да ћу га пустити кад дође полиција. Полиција је стигла. Питали су ме шта се десило. Испричао сам им. Пришао сам тој девојчици и питао је да ли је добро. Она је рекла да јесте захваљујући мени. Пољубила ме је у образ и захвалила ми се још једном. Иако уплашена, девојчица је била толико лепа да вам не могу описати.
Осећао сам олакшање и срећу јер сам некоме помогао. Осмех на њеном лицу, учинио је да се осећам поносно.
Милош Б. VIII-3
Од суза до смеха
Познајем два дечака по имену Милан и Петар. Њих двојица су најбољи другови.
Једног школског дана Милан и Петар су се посвађали. Било је ту много грубих речи, и много псовки. Почели су да се ударају. Раздвојили су их. Дошао је Миланов брат и полио Петра јогуртом. Тада као да их је тај јогурт пробудио из дубоког сна, схватили су да су се посвађали због глупости.
Били су срећни. Смејали су се разлогу своје свађе. Правог пријатеља веома је тешко наћи и због тога га треба добро чувати.
Милош П. V-3
Од суза до смеха
Мењајмо свет – зауставимо насиље. Питам се како са мало речи наћи чаробно решење које је кључ за тако велики проблем. Колико је тешко бити осећајан и храбар, па то ставити на папир. Са оловком у руци, прстом на челу и пуног срца крећем да пишем причу, не баш толико срећну.
Гледам кроз прозор. Видим људе и децу. Само неколико њих задовољно скакуће, али једно стоји по страни. Замишљено гледа своје другаре, замишљено у своје мисли о несрећној породици и топлини. Не чуди ме. Има данас много такве деце. Поглед ми лута даље, све до једне старице која рукама пуним кеса покушава да се ухвати за металну ограду и безбедно стигне до стана, али узалуд. Нико се не осврће, не гледа у њу, а камоли да ко приђе и понуди јој помоћ. Тужна настављам даље, али чујем плач. Отац вуче сина за уво због непослушности и лоше оцене, а оно га својим милим и сузним погледом моли да престане. Свуда видим насиље, а знам да може да се заустави. Замислите када бисмо шамар заменили пољупцем, тучу загрљајем, ружну реч бомбоном. Када бисмо старици пружили руку, дете примили у игру, били бољи ђаци и послушнији својим родитељима. Додајем мало среће и радости у своју причу и видим два другара како деле ужину, другарице како деле тајну. Поглед ми иде даље, а срце ми све брже лупа. И као да ме је неко чуо. Одједном нема више детета на клупи. Сад га видим како се игра. Бакица је на тераси, захваљује се деци што је безбедно стигла до стана и залива цвеће. Отац грли дете, а оно му обећава да ће бити добро.
Ето, то је доказ да свако дете у себи носи нешто добро, нешто лепо и неискварено. И сад знам да је ово крај моје приче, исто као што знам да је ово почетак наше заједничке жеље да зауставимо насиље, а да на лицу малишана буде само смех а не и сузе.
Наталија П. VI-4
Од суза до осмеха
Био је то сунчан дан. Пошао сам код стрица да однесем торбу коју му је послао мој тата. Решио сам да се провозам бициклом и да не идем путем којом се брже стиже, већ да идем около.
На путу сам видео децу да играју фудбал. Застао сам да видим како играју, али лопта ме је ударила и откотрљала се у гол. Дечак је почео да виче на мене. Сео сам на бицикл и отишао, али он је трчао за мном и гађао ме воћем које је брао са дрвећа. Погодио ме је у леђа са шљивом. Уплакан и уплашен стигао сам код стрица. Нисам се дуго задржао јер сам морао у школу. На путу до школе видео сам дечака који је играо фудбал. Чекао је да неко наиђе јер није смео сам да прође поред великог пса. Позвао ме је да заједно идемо у школу. Смејали смо се данашњем сукобу, па нисмо ни приметили да смо прошли поред пса, који је лежао крај пута.
Смејали смо се до суза јер нас је после јутрашњег сукоба, зближио страх од великог пса.
Ненад П. VI-4
Од суза до осмеха
Било ми је десет или једанаест година када сам једног лепог, јесењег дана, изашла на улицу. Крај наше куће био је један велики орах, а испод њега гомила сувог опалог лишћа, које је тако пријатно шушкало под мојим ногама, док сам скупљала зреле плодове и одмах их чистила и јела укусно језгро.
Одједном сам са друге стране улице зачула врисак и дечији плач. Претрчала сам улицу и провирила кроз дрвену капију у двориште преко пута. Видела сам страшан призор. Мајка је једном руком вукла своју девојчицу за косу, а другом је стално ударала по лицу и рукама. Стајала сам уплашена на капији, не усуђујући се ни да уђем ни да побегнем. Онда је неко иза мојих леђа снажно гурнуо капију и повукао ме у двориште. Била је то комшиница, једна старија жена, која је утрчала и почела да виче на мајку која је тукла своје дете. Жена је пустила дете које је пало на бетон и ту остало да седи, а мајка је псујући ушла у кућу. Притрчала сам девојчици.Узела је за руке, подигла, одвела је до степеница и ту седела са њом. Поред нас је села и комшиница, која је дрхтећи од љутње, из џепа свог прслука извадила цигарету, и запалила је. Однекле је изашло мало, жуто штене, и упорно се гурало да дође до нас. Неколико пута смо га одгурнули, а онда му је жена издахнула дим под нос. Снажно је почео да кија, а онда је отишао и сео на траву. Почели смо да се смејемо и вабили га да поново дође код нас. Није хтео, трчао је около и лајао, али ниjе хтело да приђе. У том тренутку однекуд се појавио велики црни мачак, лењо се протегао и полако је ишао ка нама. Мали Жућа је онако љут потрчао на мачка да га нападне, али га је он брзо, као неки боксер, предњом шапом лупио по носу и вероватно огребао канџама. Жућа је цикнуо и коначно побегао од свих. Ми смо се смејале, заборављајући шта се десило пре само неколико минута.
Она страшна слика некако је нестала, али мени је заувек остала урезана у памћењу и нерадо је се сећам. Тужно је кад деца трпе насиље било које врсте.
Ивана В. VII-3
Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.
Од суза до осмеха
Сви у животу познајемо особу која у нама изазива осећај нелагоде, и због тога је не волимо и не поштујемо. Међутим, има много људи који успевају да превазиђу своје слабости и да стварно воле и поштују.
У мојој школи има много дечака који показују непоштовање према одраслима. Када се неко потуче, наставници су ту да реше сукоб. Међутим, дечаци су врло непослушни. Један мој друг много прави проблеме. Напао је моју другарицу. Она је плакала и била уплашена. Када су отишли на разговор, обома је било тешко. Он је после тог разговора био бољи. То га није дуго држало, опет је напао исту девојчицу. Она је била врло уплашена и повређена. Сузе су јој лиле низ лице, али ипак му је вратила. Кад јој је наставница објаснила узроке његовог понашања, они су се помирили. Схватила је да неко напада када се осећа несрећно и немоћно, потрудила се да се дечак више тако не осећа.
Сада, када су поново пријатељи, сви се опет слажемо и смејемо. И ми, остали, схватили колико је лепо бити срећан, насмејан и имати доброг пријатеља.
Бранка К. V-3
Од суза до осмеха
Свако од нас је искусио бар неку насилну ситуацију. Онај ко јесте, зна како му је, а онај ко није, не зна колико је срећан. Неког је стид и срамота да прича о насиљу које је доживео.
Насиље сам осетила на сопственој кожи у петом разреду. Желела сам да имам најбољу другарицу. Тако се и десило, моја најбоља другарица постала је Ивана. Пролазила сам ходником и чула сам јако ружне речи. Најежила сам се и осећала непријатно. Не знам како је то неког вређати, али знам шта год ти је неко урадио не требало тако да му враћаш. Налетела сам на скуп девојчица како причају о тој непријатности. Видела сам Ивану како плаче. Било ми је јасно да су те сузе због ружних речи које сам чула. Говорила је свим наставницима шта јој се догодило, али то није вредело. У покушају да је умирим, изгубила сам стрпљење и изједначила се са насилницима који су ми расплакали другарицу. Ивана се осећала повређено, није хтела да ме саслуша. Јако сам плакала јер ми је било криво. Знала сам да крива јер нисам мислила то што сам рекла . У међувремену враћала сам се кући с друговима и другарицама, али нисам видела Ивану. Она ме је сачекала испред куће и рекла да хоће да се туче са мном. Била сам збуњена, али сам пристала. Мало смо се гурале рекла сам јој да ако њу други вређају не мора она мене. Говорила сам јој да тучом и претњом не решава проблем.
После неколико дана, Ивана је пролазила поред моје куће и позвала ме је да изађемо у шетњу. Било ми је јако жао кад сам видела Ивану како плаче. Причале смо о тој непријатној ситуацији која се догодила. Ивана ме је први пут саслушала и тако смо се помириле и решиле проблем. Наш сукоб само је ојачао наше пријатељство.
Исидора П. VII-3
Од суза до осмеха
Моји вршњаци и ја смо свакодневно прикључени на неку од друштвених мрежа. Времена се мењају, а ми морамо ићи у корак са временом.
Једног поподнева сам се улоговала на друштвену мрежу Фејсбук. Сачекала ме је порука. Једна непозната девојка ми је писала поруке и у њима написала како би волела да се упознамо. Имала сам огромну жељу да се упознам са непознатом девојком. Договориле смо се да се нађемо испред напуштеног млина око 00.00часова. Нисам ни помишљала да би могло нешто ружно да ми се догоди. Уместо те девојке на договореном месту појавила су се два непозната младића. Они су ме отели и одвели у непознатом правцу. Од мог оца су тражили велику суму новца за мој откуп. Мене су затворили у неки подруму. Доносили си ми врло мало хране, само толико да преживим. Док је мој отац тражио новац за откуп, ја сам захваљујући својој сналажљивости успела да се ослободим, и побегне са тог грозног места. Била сам наивна средњошколка. Нисам размишљала својом главом. Лако сам пала се искушење, које ме је могло коштати живота.
Вратила сам се кући својим родитељима жива и здрава, али искуство које сам проживела вероватно ћу памтити до краја живота. Сузе и страх заменио је срећан осмех на лицу мојих родитеља. Научила сам, срећом без последица, своју лекцију.
Ивана В. VII-3
Од суза до осмеха
Сви се ми свађамо и миримо, поготово ми деца. Посвађамо се, али после неколико дана се помиримо, па се томе смејемо. Љутимо се за сваку ситницу, дуримо се, али и миримо.Свађе између деце се највише догађају у школи. Гурају се, подмећу једни другима ногу, девојчице се оговарају. Девојчице су свађалицe, па због тога настану и свађе. Наравно, када се деца посвађају и потуку, родитељи не би требало да се мешају, јер се деца брзо помире. Срећа њихове деце треба да им је важнија од поноса, па треба да допусте деци да сами реше своје сукобе.
Сећам се, била сам у забавишту, била је једна играчка која ми се много свидела. Кренула сам да је узмем, да се играм са њом. Мојој другарици се такође свидела и она је исто хтела да се игра са њом, али ја сам је хтела само за себе. Нисам хтела да је делим ни са ким. Она се много наљутила и свом снагом ме гурнула. Нисам јој остала дужна, вратила сам јој истом мером.Почела је да плаче. Васпитачица је дошла и викала на мене, морала сам да седим мирно на столици. Није ми се то баш свидело. Сутра, кад сам дошла у забавиште, била сам љута и нисам желела да причам са њом. Пришла ми је и рекла како јој је жао. Питала ме је да ли ћу јој опростити и да ли ћемо бити поново другарице. Рекла сам да ћу јој опростити, и да ћемо од сад делити сваку играчку и заједно се играти. Насмешиле смо се обе.
Прошло је седам година од тог догађаја, а нас две смо и дан данас добре. Сваки пут када смо саме, сетимо се тог смешног догађаја, па се смејемо на сав глас. Зато, другари, праштајте једни другима и немојте бити злопамтило.
Мануела М. VII-3
Од суза до осмеха
Требало би да су ђачки дани најсрећнији и најрадоснији дани у животу једног детета. Нажалост, није тако код све деце. За неко дете звоно које га позива у школу је почетак једног страшног, болног и осетљивог периода који мора да пређе иако оно то не жели. Дуго сам размишљала шта да пишем на ову тему. На интернету сам пронашла толико прича о вршњачком насиљу, да просто нисам могла да схватим зашто нека деца уживају да наносе бол другима. Како ли је том детету које то проживљава? Нисам издржала, заплакала сам.
Сава је био дечак трећег разреда основне школе када се први пут пожалио родитељима. Он је трпео насиље још од првог разреда. Мајка му је била просветни радник и није хтела да одмах ,,диже буку“ да не би у ,,старту“ била прозвана. Мислила је проћи ће, то су још увек мала деца. Није прошло. Само се наставило још чешће и сваки дан све болније. Сава је попустио у школи. Дружио се само са девојчицама јер је знао да га оне неће вређати. Постао је ,,мета“ јер је био најбољи ђак у одељењу, јединац који је васпитан да буде добар, да помаже другарима, да се не туче или не дај Боже опсује. Почело је прво вербалним насиљем исмевањем, ругањем, па се наставило гурањем, шутирањем и уцењивањем, а он је само желео да се дружи са њима. Уцењивали су га да се нагне а остали да га шутирају, то је био услов ако хоће да игра фудбал са другарима, да се нагне кроз прозор да им дохвати нешто, а учионица је била на трећем спрату. Престао је и да учи, мислећи да ће га на тај начин прихватити. Ипак не. Било је све горе. Клупко се одмотало дана када је Сава дошао кући са уједима на рукама пречника четири центиметара. То је прелило кап у чаши Савиних родитеља. Отишли су код лекара и по службеној дужности је обавештена полиција. Дигла се велика прашина у школи. Успели су да га заштите. Сада је Сава срећан, успешан ђак, а насилници су по казни пребачени у другу школу.
Постоји неколико видова насиља физичко, вербално, психичко које мислим да оставља много веће трауме. Неко дете може да се избори са тим, а неко нема више снаге и нажалост одузме себи живот као Алекса, дете које је трпило физичко насиље и због којег је уведен ,,АЛЕКСИН ЗАКОН“. Зато бих била најсрећнија када би деца била само деца – нежна, добра, неискварена и када би ђачки дани пролазили у срећи и смеху. Зато, хајде да заувек сузе заменимо само осмехом на лицима срећне деце.
Ксенија Ц. VII-3
Од суза до осмеха
Сви ми волимо новогодишње и божићне празнике, а највише деца због поклона, кићења јелке, куће…
Тако су и ученици петог разреда хтели да оките своју учионицу. Донели су разноразне украсе, свећице, белу јелку… Њихова учионица је мала, али за њих одлична. После наставе остали су да је оките. Све је ишло по плану, китили су, певали, причали и веселили се. Јелка им је била беле боје, украси плави и рози, свећице плаве, а звезда на врху је била најлепша. Окитили су чак и врата, таблу, полице…баш све. Све је било како треба док једна девојчица није узела свећице како би са другом окитила полице. Прелепо су окитили полицу, а када су хтели да укључе свећице у струју оне нису радиле. Утичница у коју су укључили свећице је била стара, па су помислили да је утичница неисправна. Скинули су свећице и пробали да их укључе у другу утичницу. Нису приметили да су свећице покварене. Док су они украшавали полицу, један дечак је намерно извукао жицу из свећица. Био је повређен и љут што девојчица није хтела само с њим да украшава учионицу. Желео је и он њу да повреди, да се и она осећа баш као и он сада. Одједном је кутијица са жицама експлодирала у девојчициним рукама. Настао је мук. Девојчица је плакала. Остали су стајали као скамењени. Дечак је побелео и као да је тек сада схватио шта је урадио. Притрчао је девојчици, чинило се да се он уплашио више од ње. Почео је да виче да није хтео и да плаче. Срећом свећице су биле старе и девојчица се није повредила, само се јако уплашила. Она је постала свесна шта се догодила. Схватила је да се дечак покајао и научио своју лекцију. Почела је да се смеје док су је другари гледали зачуђено. Дечак је престао да плаче и са осмехом је захвалио девојчици.
Обоје су знали да ће овај дан памтити не само по новогодишњем расположењу, она је научила колико је важно бити великодушан, а он, колико насиље може бити погубно.
Тамара Р. V-3
Од суза до осмеха
Нажалост, у данашње време свакодневно се сусрећемо и читамо о разним врстама насиља. Насиље се најчешће врши на људима и животињама. Као и већина, и ја сам се суочила са једном од врста насиља.
Догодило се то једног дана када сам се враћала са фолклора.У парку сам спазила групу дечака који су се грохотом смејали, а чуо се и плач детета. Полако сам пришла ближе и видела да се ту налази један дечак. Дечаци су му узели његов мобилни телефон и збијали са њим разне шале. Хтели ду да га сликају тако умазаног и уплаканог док је он молио да то не чине. Међутим, пришла је једна жена и објаснила је тим несташним дечацима да то није лепо што раде. Вратилу су му мобилни и извинили су му се. Тај догађај се завршио врло смешно. Дечак им је рекао да направе смешну фацу и да их тако слика, како би им се осветио на леп начин. Чудно, али они су пристали. Слика је била веома смешна и на трен су сви заборавили сукоб од мало пре и слатко се смејали. Тако се завршила ова свађа и сви су нешто научили из ње.
Не знам куда иде овај свет, али знам да то није ни мало добро што нам ситуације насиља постају свакодневница.
Раденка К. VIII-3
Од суза до осмеха
У многим породицама деца живе срећно и стално маштају о лудоријама којег ће следећег дана радити. Исто тако има деце које су жртве породичног насиља од стране родитеља наркомана и алкохоличара. Та деца су присиљена да краду, просе… Они немају топле домове, а што је најгоре, одрастају без имало родитељске љубави и загрљаја који би им говорио много тога лепог пред спавање. Свакодневно су изложена великим опасностима и много пута бивају претучена, малтретирана…, а њима нема ко да помогне, све до тренутка док не буду прихваћена у Центар за помоћ малолетницима. Ту њихов живот почиње да се мења.
Враћао сам се кући из школе. Поред парка сам угледао једног дечака како седи на земљи. Дошао сам до њега и упитао га како је и да ли је све у реду. Он је подрхтавајућим гласом рекао да јесте. Осетио сам да нешто није у реду и рекао сам му да ме сачека да оставим ранац код куће. Када сам се вратио, рекао сам му да идемо да се играмо. Играли смо се лоптом. Никада нисам приметио да се неко тако радује због указане му пажње. Сутра сам се распитивао за њега и закључио сам да трпи породично насиље. Било ми је јако криво и нисам хтео да га оставим када је најпотребније. Породично насиље се примећивало по његовом понашању. Био је тужан и одсутан. Један даљи члан њихове породице прекинуо је његову муку и пријавио је полицији да трпи породично насиље. Када су га послали у Центар за помоћ малолетницима, био ми је захвалан зато што га нисам оставио када је најпотребније. Он је уз помоћ многих педагога, учитеља, психолога почео да се понаша као и остали и да се дружи са свим његовим пријатељима.
Многи када изађу из Центра за помоћ малолетницима добију своју децу коју усмеравају на прави пут. Осмех деце, када изађу из Центра, не може се поредити са осмехом детета који има детињство из сновајер они знају да цене живот на другачији начин.
Огњен Ј. VI-4
Од суза до осмеха
Били смо у школи и договорили смо се да на часу техничког не правимо проблеме, да будемо мирни и да слушамо наставницу, јер када не слушамо, будемо кажњени контролним који је веома тежак.
Сви су се максимално трудили да поштују договор, сви осим Немање и Николе. Они су најбољи другови, али воле да праве проблеме. На једном часу радили смо нову област, морали смо да нацртамо цртеж и Немања и Никола су одједном почели да вичу. Наставница није оклевала и казнила је цело одељење. Најтеже нам је било то што њих није било брига што је цело одељење због њих испаштало. Дошли смо на идеју да са њима не разговарамо и да окренемо главу када год се неко од њих двојице појави. Немања и Никола уместо да нам се извине због испада, сваљивали су кривицу један на другог и нису схватили колико то није фер. Било ми је веома тешко да гледам све то посебно зато што је све веома дуго трајало, а сукоби су постајали све жешћи. Стајали смо испред школе, а Никола и Немања су се све више свађали. Та њихова свађа је прерасла у физички сукоб. Касније тог дана директор је дошао у школу и Немања и Никола сваки дан су морали да остану два и по сата на казненој настави. Када је њихова казна била завршена, они су одлучили да се помире. После овог сукоба њихово пријатељство било је још јаче него раније и никада више нису правили проблеме.
Овим саставом сам хтела да кажем да никад ни један сукоб не треба да стављамо испред пријатељства и да та једна свађа која траје неколико минута може да уништи нешто лепо што смо градили неколико година.
Маријана Ж. VIII-3
Од суза до осмеха
Испричаћу вам ситуацију једног дечака којег је она од суза довела до смеха.
Дечака су сви малтретирали и физички и вербално. Њега је највише задиркивала једна група која је себе сматрала „шерифом школе“. Тукли су га и вређали до једног дана. Дечак је одлучио да пређе у напад. Почео је да вежба како да се одбрани, а и у исто време и да нападне. Једног дана је вођа групе хтео лично да се обрачуна са дечаком. Међутим, вођа групе је изабрао погрешан дан. Кренуо је да га нападне, али је и завршио на земљи, поражен. Уместо да дечак зада финални ударац, пружио је руку пријатељства, коју је изазивач прихватио. Постали су најбољи другови.
Ово је доказ како и највећи непријатељи могу постати најбољи пријатељи.
Милош Д. VIII-3
Мрав Тома
У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија. Ова земља нема много материјалног богатства, али има срце велико, и још веће, довољно за читав свет. У овој земљи родио сам се ја, мрав Тома, и сасвим ми је добро.
Мени не треба злато, али ми треба златно класје пшенице. Ја имам меку ливаду и на њој цвет који је пет пута већи од мене. Баш поред тог цвета је мој мравињак, мој, мојих родитеља и мравињак мојих двеста браће и сестара. Ту сам се родио ја, двеста први. На овој драгоценој земљи увек се нађе нека мрвица хлеба. Изнад нашег мравињака је небо плаво, ведро и широко. Такву ширину не може оком сагледати. Али, у Србији има нешто још веће од неба, још бескрајније од вечности и космоса, то је срце. Толику ширину нисам видео у свом мрављем животу. То срце има толику топлину да отопи глечере Северног пола. На овој земљи имам реку, и још једну, и њих стотину. Додуше, немам море, али ми није ни потребно. Шта бих ја оволицки радио у оном огромном плаветнилу? Србија има пшенична поља пуна злата, воћњаке и румене сочне плодове. Овде је плодна земља крај набујалих река од киша. Ова земља има ведре људе и оне високе планине, чији врх ја својом мрављом ножицом не могу дотаћи. Овде живе весела и несташна деца. Она би све радила, само да не уче падеже и акценте. Понекад дошетам до њих и мрвица њихове ужине. То је заиста дивно, али, никако, увек страхујем од ђона њихове ципеле.
Како год мени је овде дивно. Живот ми је пун успона и падова, баш као и код људи, које ми у мрављем свету зовемо џиновима. У овој дивној, богатој и веселој Србији има места за свакога, па и за мене , малог мрава Тому.
Ана-Јована К. VI-4
Ја као наставница
Наставница сам енглеског језика, и разредни старешина V-3 одељењу. Волим сву децу у школи, волим да их учим нешто ново, као нове речи енглеског језика да би се боље снашли у свету.
Деца мог одељења су добра, али они су мале причалице, паметнице, вреднице, свађалице… Мој разред је по оценама одличан. Редовно се свађају, туку и сами себи стварају проблеме. Њих сад има тринаесторо, одвојени су од других другара. Због раздвајања су били много тужни, сви су плакали и молили мене и директора да се то не догоди. Све те сузе су биле узалудне, нико није могао да се смилује… Више нема ни једне сузе, сада су они као две државе које ратују, али њих дели само један зид.
Они су такви какви су, али они су ипак мој разред и треба да се друже са другарима. Борићу се за њих колико будем могла и они за мене.
Тамара Р. V-3
Одломак из моје аутобиографије
Покушавам да се сетим, да досегнем до најранијих дана. Имао сам само пет година. Мој тата и мој стриц су имали једну њиву на којој су биле посађене лубенице. Два радника су радила за нас. Мој тата је возио трактор, а ја сам му седео у крилу.
Радници су са стриком секли лубенице и товарили их у приколицу. Та два радника су била браћа. Једном од њих двојице је зазвонио телефон и јавили су му да брзо дођу у болницу јер је њиховом оцу позлило. Питали су мога стрику и оца да чи могу да иду. Стриц им је одговорио да могу да иду, а да ћемо се ми некако снаћи. Тата је ставио трактор да иде самоходно, а ја сам управљао воланом и пазио да не изгазим лозу. Био сам јако срећан јер тако мали, а могу да будем од користи. Када смо стигли кући, испричао сам мами и сестри да сам возио трактор и да сам био од велике помоћи.
Понекад и мала деца знају да буду од велике користи. Овај догађај ћу памтити до краја живота, због тога што сам био од велике помоћи.
Ненад П. VI-4
Тај поглед рекао ми је све
Као мала сам се играла са кучићима. Мазила њихове малене, нежне шапице. Давала им разиграна и весела имена.
Пробудила сам се у сунчану зору. Сви су још били и дубоком сну. Нисам хтела да их будим, па сам отишла код мојих кучића. Играла сам се с њима све до поднева, тада ме је бака звала на ручак. Обећала сам кучићима да ћу се вратити што пре. Када сам ручала, одлучила сам да ћу им дати имена. Била сам нестрпљива, али и неодлучна која имена да им дам. Коначно сам одлучила: Муња – јер је јако брзо трчао, Срећко – јер је увек махао његовим чупавим репом и Чупко – јер је имао длаку дугачку пет центиметара. Трчала сам, а они су за мном, али ја сам мислила да ме не прате. Одједном се десила та велика трагедија, згазила сам Срећка, највеселијег пса. Чуо се гласан крик. Срећко је болно јаукнуо. Од тада више није био срећан. Нисам знала шта да урадим да ми опрости. Брат ми је рекао да га дуго мазим и да ће ми Срећко опростити. То сам и учинила. Тада ми је Срећко опростио.
Никада нећу заборавити шта се десило, али на сву срећу Срећко ми је опростио, а и нешто ново сам научила. Ако случајно ударите свог пса, мазите га и сигурно ћете се помирити са својим куцом.
Ангелина Р. V-3
Трагови 