Monthly Archives: новембар 2014

Свет тинејџера

Уобичајен

Виртуелни свет

Тинејџерско доба је одувек било проблематично. Тинејџери траже своје, а родитељи баш немају осећаја за њихове потребе. Време је учинило да се те потребе мењају и по правилу наилазе на неразумевање околине. Константна жалба родитеља је да деца више не знају да се играју и да већину свога слободног времена проводе за рачунарем. Питања се сама ређају: Шта они тамо раде? Шта им одузима време? Шта посматрају са толико пажње?  Деца постају енигма  за одрасле. Тинејџери већину свог слободног времена проводе на друштвеним мрежама. Како тачно проводе време и уз које активности открили смо уз помоћ ученика наше школе који су били вољни да нам помогну да откријемо тајне из њиховог виртуелног живота. Да би смо сазнали све то, осмислили смо малу анкету. Наша анкета садржи све потребне информације које су нам помогле да добијемо увид како тинејџери одрастају и чиме се занимају данашњи тинејџери.

Овако је изгледала наша анкета.

22 3344

Одговоре су нам дали у великом броју  ученици шестог разреда и неколико ученика осмог разреда. Анкету је анонимно попунило двадесет и три ученика. Њихови одговори послужиће нам да откријемо како тинејџери проводе слободно време.

2

Можемо закључити да ученици највише времена проводе на Фејсу и да им је дописивање са другим омиљена активност.

5Интернет  може да буде камен спотицања при испуњавању свакодневних обавеза јер одвлачи пажњу више него што би требало.

3

 

Радује чињеница да већина родитеља ипак прати активности своје деце.  Мада се не зна са сигурношћу колико је то поуздано,  јер већина нема параметре да би се улоговала у Фејс  у улози свога детета.

 

4

И наши ученици су сведоци да се понекад  на друштвеним мрежама могу догодити  непријатности. Радује што се већина ученика понаша безбедно и бар делом су под присмотром старијих. Надамо се да ако неко од испитаних ученика није обраћао пажњу на своје понашање на интернету, сада сазнао како треба да се чува и да размисли о свом времену и понашању у виртуелном свету.

 

Ксенија Ц. VI-3

Стваралачки кутак

Уобичајен

Смејала сам се од срца

Има много догађаја када сам се смејала од срца. Међутим, један ћу увек памтити.
Када сам била мала, учила сам да возим ролере. Није ми баш ишло, што сам се више трудила возила сам све горе. Увече, мама ме је питала да идем са њом да се прошетам до продавнице. Пристала сам, под условом да идем у ролерима, иако нисам знала да их возим. Кренуле смо и свака два корака падала сам. Мама би ме сваки пут дизала јер нисам могла сама да устанем. Мами је досадило да ме стално диже, а ја опет да падам. Узела ме је за руку и вукла ме је, ноге ме нису слушале и на  крају опет би пала. Обе смо се смејале од срца, али нисмо знале како ћемо стићи до куће ако овако наставим. Тада је наишао тата аутомобилом. Ушле смо у аутомобил и тата нас је одвезао до куће.
Ни данас мама никуда не иде са мном ако возим ролере, иако сада знам да их возим.

Бранислава В. V-4


 Смејао сам се од срца

Тог топлог септембарског дана по мојој глави су се врзмале разне идеје. Требало ми је лепо скровито место за разне игре и место за сакривање,  али не у потпуном мраку.
Смислио сам. То је најбоље на тавану. Мој друг Гиле и ја смо се пењали по тавану и правили се да се кријемо као лопови. Попели смо се тихо.
Гиле је имао праћку направљену од гране дрвета, а моја је била урађена  у дрворезу са главом орла, купио сам је у Грчкој. Гиле је први нишанио голуба и када је једног промашио сви остали су се разбежали.
Таман када сам хтео да затегнем праћку да бих гађао, Гилету се отео уздах из уста. Он је из све снаге кинуо и свог ме је испљувао, а све птице су поново одлетеле. Прво сам се љутио, али смо се онда обојица гласно смејали.
Тада смо Гиле и ја одлучили да се најбоље играмо на тавану јер нас нико не види, а ми све видимо. Сваки наш нови сусрет био је на нашем новом месту за игру, тавану.

Драган Николић V-4

Смејала сам се од срца.

Било је толико дивних и смешних догађаја у мојој породици,  али најдражи ми је један који је везан за моју млађу сестру Сару.
Када је Сара била мања, била је јако буцкаста, а ја сам јој се ругала: Дебева.
Сада је мало порасла и почела више да прича. Једном приликом је рекла:  Нана  деба. Мене је, још када је била мала, звала Нана. Што значи: Јована деба.  У почетку нисмо знали шта значи деба, али смо онда схватили да то значи дебева.
И сада када је питамо шта је Нана, она каже деба и почне да ме виче: дебо, дебо…
Мислим да ми Сара овим ругањем враћа оно моје ругање из прошлости.

Панин Јована – Јованица  V-4

Смејала сам се од срца

Много смешних догађаја десило ми се, али сам изабрала догађај који ми се догодио на летњем распусту у Београду.
На летњем распусту била сам код рођака у Београду. Мој деда Влада свуда ме је водио и није ми било нимало досадно. Једног од дана мога боравка отишли смо на Аду Циганлију. Када смо отишли тамо, затекли смо један возић који је одвозио посетиоце до плаже. Пошто је тамо било много плажа, возили смо се и разгледали около дрвеће, људе и децу. Стигли смо на плажу, у чијој је близини ресторан, који је држао добар друг мог деде. Пресвукла сам се у купаћи костим и села на лежаљку да се сунчам. У близини,  један човек је продавао сладолед. Oтишла сам и купила га. Поред лежаљке на којој сам седела била је једна бака која је дошла са ћерком и унукама на купање. Бака је имала око шездесет година, али није знала да плива. Њене унуке које су већ биле старије ставиле су своју баку у велику гуму и гурнуле је у води. Њихова мама их је упитала куда иду, а оне су одговориле да иду да удаве бабу. Тог тренутка сам се насмејала, али и саме њене унуке су се насмејале.
Изабрала сам овај догађај јер ми је било јако лепо у Београду и зато што ми је овај догађај остао у сећању.

Наталија Парошки В-4

Слатко сам се насмејала

Било је много смешних догађаја које бих могла описати. Изабрала сам догађај којем смо се сви слатко насмејали.
Освануло је пролећно јутро на Златибору. Пробудили смо се, обавили хигијену, наместили кревете и отишли на доручак. Понела сам телефон и након неколико минута смо завршили са доручком. Међутим, заборавила сам телефон на столу. Када смо дошли у собе, схватила сам да ми је телефон остао доле. Јако сам се успаничила и сишла сам доле. Тамо ме је чекао конобар. Рекао ми је да је једна госпођа узела телефон. Почела сам да плачем.  Тада је Јелена узела свој телефон и назвала мој број. Јавила се непозната жена. Јелена ми је дала телефон да причам са њом. Међутим , мени се одсекао језик и дала сам телефон Јелени. Сви су ми рекли да одем код учитељице. Када сам дошла код учитељице питала ме ко ми се јавио, а ја сам рекла нека госпођа. Тада ми је она рекла да се она јавила. Сви су почели да се смеју, а ја сам била много љута. Касније сам и ја почела да се смејем. Када смо отишли на вечеру, конобар ме је питао где ми је телефон, тада смо ми почели да се смејемо толико да нас је заболео стомак. Овај догађај ћу памтити по свом изразу  лица, страху и олакшању када је телефон пронађен. Од тада пазим много боље своје ствари. 

Кристина Гњатић V-4

Кликните  на Јунаци Првог српског устанка да би видели све радове.

Чаробна природа ме је очарала

Сваки дан људи откривају нову биљку. И сваки дан та биљка доноси чаролије на овај свет.
Шуме и прашуме препуне су са таквим дивним биљним врстама. Није замисливо шта све природа створи, и обнови. Једног дивног дана док сам путовао ка планини Копаоник, видео сам једну биљку ишчупану из корена. Намеравао сам да је спасем, али већ је била исушена. На планини сам купио енциклопедију о врстама биљака и животиња. Био сам очаран свим тим врстама. За два дана, тата је одлучио да ме води у мочвару, да видим све те дивне врсте. Када смо стигли, видео сам одмах на улазу у мочвару дрво старо 2000 година, одмах сам то и рекао тати и брату. Тата ми је рекао: Хајде да зађемо дубље. А затим смо зашли у дубину мочваре. Када сам осетио прву жеђ, нисам тражио воде, већ сам нашао биљку пуну сока, лепшег од било каквог куповног сока. Стигли смо и у сам центар где се одмах могло видети дивно биље. Прастари храстови, биљке месождерке и један храст који је гранао лишће до метра квадратног. Испод њега биле су печурке дивне црвене боје, цвеће плаве боје са латицама као ружа, чак се и дивни ладолеж простирао над џиновску секвоју. Када смо требали да кренемо назад у хотел, рекао сам да треба да останемо још десет минута. Узео сам свој телефон и начинио сам фотографију, лепшу од сваке  стаклене баште са свим чудима природе.
Природу треба на време и заувек чувати.  Кад не би имали  кров над главом,  природа ће нас даровати ако се ми на њу ослонимо.

Урош С. VI-3

Ово ником нисам рекла

Свако има своје тајне које никада никоме није рекао, а можда неће никад ни рећи. У животу се штошта може догодити, а мени се догодила једна љубав.
Ове године смо имали журку у нашој школи. Журка је била посвећена ученицима седмог и осмог разреда, али не само Деспотовчанима, већ и Силбашанима и Парожанима.  Ми,  домаћини из Деспотова, смо дочекали наше госте. Нисмо их дуго чекали. Када је дошао мој друг, поцрвенела сам. Када сам га видела уживо, после много година, заљубила сам се. Чак и после дано-ноћног дописивања, није ми пришао да се јави. Разочарао ме је! Тек касније, после журке, смо се чули. Упитала сам га преко Фејса зашто се није јавио.  Рекао је да је чекао да прва приђем. Јаој! Било ми је још горе. После неколико дана сам му рекла шта осећам, а он ми је написао да сам душа и признао је да делимо иста осећања. Била сам пресрећна. Питала сам га да будемо заједно, али ме је одбио. Његов разлог је био, тј. били су – школа и тренинзи. Једва стиже да стигне на све. Прихватила сам то некако, али моје срце још увек убрзано куца кад га неко спомене. Ускоро ће бити утакмица, овде у Деспотову, а игра се против Силбаша. Морам отићи да га видим. Из свег срца желим да га видим поново и једва чекам кад ће доћи тај дан.
Мислим да сам исправно поступила што сам само њему рекла своју тајну. Закључила сам да љубав није игра, љубав је нешто велико и неописиво. Љубав те заслепи за трен и због ње заборавиш све.

Ивана П. VII-3

Желим да поделим са вама

Желим да поделим са вама један догађај којег се баш нерадо сећам. Поделићу са вама када је мој пас Чупко настрадао.
Мој брат је донео мало куче црно-смеђе боје. Одлучили смо да га назовемо Чупко. Био је мали и умиљат. Са мном и са мојим братом се много играо. Увек када смо долазили из школе, дочекивао нас је весело машући репом. Мој брат и ја смо га мазили и пазили. Следећи дан се десило нешто  неочекивано. Чупко се одвезао са ланца и истрчао из дворишта. Док сам учио, мој брат је у плачу утрчао у кућу и рекао да је Чупко прегажен. Када сам га видео, није показивао знаке живота. Сузе су ми кренуле на очи. Сахранили смо га, а потом смо кренули кући. Дошло је вече, а ја нисам могао да спавам од туге. Недељу дана нисам се могао насмејати због овог догађаја.
Ово је то што сам хтео поделити са вама и никад нећу заборавити мог малог Чупка.

Милош Д.  VII-3

Ово нисам ником рекла

Знам за причу да је пас човеков највернији пријатељ, а овог пута сам се и сама уверила у то, али то нисам ником рекла.
Једног зимског јутра када сам ишла у школу, видела сам једно веома лепо  куче. Пришла сам му и помазила сам га. Покушао је да крене за мном. Да ли због снега,  који је јако нападао,  или зато што су му шапе биле промрзле, није више могао да шета. Направио је само два корака и стао. Било ми га је јако жао. Ником то нисам рекла, држала сам то у себи. Када сам се враћала из школе, дала сам му остатак од моје ужине. Био је срећан и махао својим репићем. Седела сам у својој топлој соби, мисли су ми биле окупиране њиме. Више нисам могла да издржим и отишла сам по њега. Само сам мислила да није негде отишао, али није. Био је тамо где сам га и оставила. Чекао је да му неко помогне да га узме и  нахрани га. Узела сам га и однела кући да нико од мојих не примети. Чувала сам га и неговала и ником ништа нисам говорила. Када је одрастао, више нисам могла да га скривам. После сам рекла родитељима. Они су били поносни на мене што сам спасила пса. Назвала сам га Меда. Сада је Меда порастао у великог лепог пса који када ме год види радује се.
Пас јесте човеков највернији пријатељ, али и човек треба да брине о њему да бих заслужио то пријатељство.

Слађана П.  VII-3

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ово нисам никоме рекао

Ово нисам никоме рекао , али ћу вам испричати о мојој првој љубави.
Био сам у шестом разреду. Са породицом сам кренуо на море. Тамо сам упознао њу. Звала се Сара. Првог дана сам мислио само о повратку кући зато што ми је било јако досадно. Вече је донело ново расположење. Изашао сам и кренуо на игралиште које је било у склопу хотела. На игралишту је било много деце и млађе и старије. Сара се издвајала од друге деце. Пришла ми је и позвала ме да се играмо лоптом. Имала је дугу , предугу косу. Била је тамног тена и снежно белих зуба. Играли смо се до поноћи , а онда смо се разишли уз договор да се видимо сутра на плажи. Осећао сам лептириће у стомаку. Нисам најбоље спавао. Тако је било и наредних десетак дана. Неколико пута смо шетали поред мора држећи се за руке. Најбоље ми је било када смо играли игру истине. Остали у друштву су приметили варнице између мене и Саре. Гледали смо се топлих образа и пуни среће.
Ова љубав трајала је само десет дана а завршила се мојим повратком кући. После тога смо се још неколико пута чули. Од свега тога остадоше ми само слике и успомене са летовања.

Иван Г. VII-3

Ово нисам никоме рекао

Има много догађаја које нисам ником рекао, али желим да вам препричам или кажем о мом одласку на екскурзију у Крупањ.
Другови и ја смо устали и кренули испред школе са родитељима да чекамо аутобус. Убрзо аутобус је стигао. Поздравили смо се са родитељима и ушли смо у аутобус. Кренули смо срећни и радознали ишчекујићи одговор на питање: Како ће нам бити? Шта ћемо видети? Успут смо правили мале паузе.  Када смо стигли, сви смо били срећни и једва смо чекали да уђемо у хотел. Хотел је био велик са много соба.  Собе су биле мале, али лепе, уредне и чисте. Када је дошло вече, ишли смо на журку. Са журке смо ишли у собу, па на спавање. Сваког дана смо ишли у обилазак неког значајног места. Имали смо неко време слободно, па смо играли фудбал и тенис. Док смо обилазили разна места, поред њих смо се сликали и куповали разне сувенире. У Крупњу смо се задржали недељу дана. Дошао је и дан када смо се спаковали и кренули кући. С једне стране били смо тужни што напуштамо овакво лепо место, а са друге стране срећни јер се враћамо својој кући. Све у свему нико од нас неће заборавити ову екскурзију и сви ћемо је се сећати.
Описао сам ову екскурзију јер је на мене оставила незабораван утисак јер сам ретко коме причао о њој.

Миленко Г. VII-3

Ово нисам ником рекла

У мојим мислима се крије много различитих тајни. Неке од тих  тајни у мојим мислима су лепе, али исто толико и тајни којих се нерадо сећам. Овог пута ћу испричати тајну која је лепа, али и помало смешна.
Та тајна тј. догађај десио се када сам ишла у Куцуру да посетим моје најбоље другарице. Много су ми недостајале јер се нисмо виделе три године. Тренутак када смо се виделе је био неописив. Биле смо много срећне и задовољне због нашег сусрета. Кренуле смо да се  прошетамо, али изненада се појавила још једна моја јако добра другарица и хтела је снажно да ме загрли. Због њеног загрљаја упале смо у блато. Отишле смо до њене куће и пресвукле смо се. Време нам је брзо прошло у причи. Када је дошао аутобус, мама и ја смо морале да кренемо. Растанак је био дуг и тешко нам је пао. Када смо мама и ја дошле кући, мама је схватила да је заборавила кључ од капије у Куцури. Таман је почела и киша да пада. Због мамине заборавности морала сам да прескачем капију. Наравно, опет сам се испрљала. Али све у свему, дан ми је лепо прошао.
Тај дан ћу памтити по тим смешним догађајима, али и по мом сусрету са најбољим другарицама.

Анамарија Р. VII-3

 

Ово нисам ником рекла

Ово нисам ником рекла… Имамо много тајни, догађаја који су нам остали у сећању, а неке се трудимо да заборавимо. Испричаћу вам један догађај који нисам ником рекла, а остао ми је у сећању.
Сви смо једва чекали да се распустимо и да почне летњи распуст. Много волим летњи распуст. Мама и тата су планирали да идемо на море. Брат и ја смо се много обрадовали. Дани су пролазили, а дан поласка се приближавао. Мама и тата су део посла приводили крају. Почела сам да се пакујем са радошћу. Нисам могла да дочекам јутро. Јутро је полако свањивало, а тренутак нашег поласка се приближавао. Кренули смо. После неколико сати изашли смо из Србије. Свуда око мене су била брда, огромно зеленило. Ту се пружала мала зелена река. Све је изгледало као на слици. Након дугог путовања угледала сам огромно плаветнило. Море је било као небо које нема крај. Једва сам чекала да се купам. Свеж ваздух ми веома прија на мору.
Једног дана када сам се купала угледала сам нешто чудно. То су били делфини. Много су били лепи. Били су сиве боје. Искакали су из воде као у филму.
Много волим да идем на море јер се увек деси нешто лепо, чудно као измишљено. Ово нисам ником рекла јер је то догађај посебан који ћу памтити.

Милица П. VII-3

Ово нисам ником рекла

Свако има много тајни, жеља, догађаја, које ником никада није испричао, тако и ја имам много лепих догађаја. Испричаћу вам један прелеп догађај са екскурзије.
Били смо у Крупњу, учитељица је ушла у нашу собу и рекла да ће бити журка. У том тренутку смо скакале од среће јер смо знале да ће тамо бити сви, па и наше симпатије. Када сам увече отишла на журку, разочарала сам се јер он није дошао. Седела сам на столици сва тужна и снуждена док су сви играли и скакали. У једном тренутку зачула се шкрипа врата, то је био он. Од среће сам скочила са столице и почела да играм са другарицама. Питале су шта ми се догодило, али сам само поцрвенела и рекла да није ништа. На крају, када је журка била готова, кренула сам ка њему, али сам га видела са другом девојчицом. Разочарана сам отишла у собу и одмах легла да спавам. Ујутру сам отишла испред његове собе и сазнала сам да му је та девојчица била сестра. Када сам то сазнала, мислила сам да је то само сан који би хтела да остварим.
Овај догађај сам поделила са вама, јер нисам успела да пронађем правог пријатеља који ће ме разумети и који се тој мојој причи неће насмејати.

Марина Б.  VII-3

Ово ником нисам рекао

Понекад ухватим себе како размишљам о разним темама. Размишљам о поступцима који нису баш за пример, али се ипак десе бар једанпут у животу. Било је време када кукуруз почиње да зри, када је прелеп куван или печен. Око шумице и пашњака у којим моји другари и ја проводимо доста времена, налазе се поља кукуруза. Данима смо моји другари и ја ковали план како да уђемо у та поља и наберемо неколико клипова кукуруза. Одлучили смо да сачекамо вече. Узели смо неколико ранчева и кренули смо у поља. Ушли смо у поље и раштркали смо се по њему. Десило се нешто што нисмо планирали,  изгубили смо се. Неки су изашли из њиве, па само се њима довикивали како би се оријентисали ка излазу. Када смо пронашли излаз из поља, чекало нас је изненађење. То изненађење било је пољочувар који нас је љутито гледао, али са благим осмехом. Када сам га угледао, испао ми је сав кукуруз и почео сам да мењам боју лица. Рекао нам је неколико речи и запретио нам последицама ако нам се ово понови.
Због осећаја стида овај догађај никада нисам испричао родитељима због оних неколико речи, које нећу да откривам, јер су ми оне била већа казна него било шта.

Стефан М. VII-3

Настава – другим очима

Уобичајен

Настава другим очима

bts9

Сви понекад сањамо о нечему. Неко има лепе снове, а неко ружне. Неки снови се могу обистинити, али нажалост, не сви. Мој сан је био да доживим наставу другим очима, тј. да будем у улози учитељице Миланке Ђурица. Мој сан се обистинио када је у школи била акција У туђим ципелама.

ryanlerch_Book_and_Pen
Била је Дечија недеља. На огласној табли сам прочитала да ученици седмог и осмог разреда могу да се пријаве да буду у улози свог омиљеног учитеља или наставника. То је била моја шанса. Преписала сам све потребне податке и попунила образац. Када сам то рекла учитељици, рекла је да се поноси мноме. Тешко сам од ње крила колико сам била срећна. Педагогица је дошла у школу са резултатима конкурса. Нисам могла да дочекам да их видим. Пришла сам огласној табли. Поред учитељичиног имена, видела сам своје. Мојој срећи није било краја, тог тренутка сам мислим да сам најсрећнија на свету.  Акција У туђим ципелама била је у четвртак.  Четвртак  се ближио, била сам узбуђена и истовремено сам стрепела да све буде како сам планирала. Бојала сам се да ме ученици којима предајем неће прихватити. Страховала сам да се неће понашати онако како треба. Коначно, четвртак. Застала сам пред учионицом. На трен сам помислила да ли да уђем у одељење или не. Скупила сам храброст и ушла. Сви су устали и љубазно у глас рекли: Добро јутро, учитељице. Помислила сам: Шта?! Ви то мени?.. За дивно чудо ученици су били  добри и послушни.  Да сам се вратила кући, покајала би се. Први час је прошао како јесте, помало збуњен и неспретан. Већ на другом часу сам се мало опустила. Имала сам осећај као да сам учитељица одувек.

bts5
На крају наставе са другарима сам размењивала утиске. Сви су се жалили да је било малих потешкоћа. Нисам се осећала уморном, већ узбуђеном и срећном. Ноћ је одавно дошла, а ја нисам могла да спавам, утисци се нису стишали. Чврсто сам одлучила да следеће школске године акција У туђом ципелама неће проћи без мене.

Милица Б. VII-3

Мала школа новинарства

Уобичајен

Како је бити новинар

Camera_man

Када неко постави питање: Како је бити новинар?, обично тај неко помисли да је новинар бити лако. То није тачно, новинарски посао поред својих чари, може да буде  напоран и тежак. Док новинар пише неку рубрику, његов ум је слободан да бира речи, изразе… Новинар разуме значење сваке речи и ужива док их користи и ставља у нове контексте. Новинарство није само посао, већ и изазов, начин живота. Потребна је практичност и промишљеност у свакој ситуацији. Актуелност је главна одлика новинарског писања, јер новинар пре свега пише о актуелним тј. новим и свежим догађајима. Да би неко био новинар, не треба само да зна да се писмено изражава, већ и поред тога да је упоран у свом послу и да не одустаје од својих циљева. Новинари прате све догађаје. Говоре гласно и храбро оно што се други људи боје изрећи. Уз посао новинара можемо научити како учинити немогуће, како управљати сваком ситуацијом. Сигурно није једноставно успоставити добар однос са различитим људима, јер сви они поседују различите информације које би могле да иду у корист новинару. Већина новинара је свестрана и добро знају да управљају сваком ситуацијом. Кад новинар ради интервју, пише или истражује неки догађај, он својим писањем развија читаоцима нови поглед на свет. Већина људи нема прилику и може само да сања она искуства кроз која пролази новинар.

darla

Већ две године члан сам новинарске секције. У почетку осећала сам се потребно и имала сам жељу за писањем. Хтела сам да све ученике обавестим о свакој активности у нашој школи. Како је време текло, јављале су се и мале потешкоће. Учење ми одувек заузима прво место. Одједном нисам имала довољно времена. Успела сам некако да испуним све обавезе на оба плана, али сам се осећала исцрпљено. Новинарство је такво да му се мораш у потпуности посветити. Посветила сам му се, али понекад је то утицало на моје учење. Са друге стране, када пишем неку вест, осећам се испуњено. Док сам радила на отвореном, тј. док сам пратила дешавање неког догађаја у школи, мисли су ми биле потпуно заокупљене тиме да ли ћу добро урадити, известити шта се догађало. Радовало ме је када сам добијала коментаре да сви уживају читајући моје чланке, знала сам да сам добро урадила посао. Чланство у новинарској секцији помогло ми је јер сам стекла више самопоуздања, храбрости и вере у себе. Научила сам да не треба никада одустајати од својих циљева.
И на крају имам одговор на питање: Како је бити новинар?, а одговор је да је осећај изванредан када извештаваш о неком догађају, прелепо је  када си новинар.

Анамарија Рачић VII-3

Интернет свет

Уобичајен

Креирање квиза уз помоћ једног од веб-алата из палете Ученички алати

Ученички алати су место где редовно свраћам. То је веб-место на коме се могу пронаћи занимљиви алати, који се истовремено лако користе. Овај пут сам се одлучио да вам прикажем како сам направио квиз. Посебно је интересантно што тај квиз могу да прилагодим и играм као игрицу. Тада могу да се такмичим и са мојим другарима у знању и спретности, а кад нам досади један облик игрице, ми бирамо други. Занимљив и лак начин да се савлада градиво које некад није баш лако. Него да не дужим, крећем са објашњењем корак по корак. Оно што очекујем од вас јесте неки примерак вашег квиза. Покушајте, није тешко, а може бити веома корисно.

Прво и основно посетите веб-адресу: Ученички алати.

1

Као што видите,  избор веб-алата на овој страни је заиста шаролик. Одлучио сам се овај пут за израду квиза или тачније Arcade Game Generator.  Саветујем вам да прво осмислите, од тога који предмет или област желите да проверите па, све  до питања која желите да поставите.

2

Водите рачуна да је минималан број питања десет. Пратите упуства са фотографија и са осмишљеним питањима ваш квиз је веома брзо готов. Не треба да напомињем да ваше реченице треба да поштују правописна правила, а питања буду јасна и недвосмислена.

 3

Када сте завршили квиз, увек можете да се враћате на њега и отклањате евентуалне грешке, мењате или допуњујете питања или одговоре. Наравно, можете да га делите са другима, да ли да им шаљете линк или чак да квиз уграђујете у нека своја веб-места (блог, Фејс, Едмодо…).

4

Пре самог почетка игре, ово је објашњење које добијате. Саветује вам се да можете да користите миш или тастатуру рачунара, али да водите рачуна да имате укупно 20 рунду, а свака у просеку траје 30 секунди.

5

Притиснете на дугме у средини Clik here to star, и игра може да почне. Од вас се тражи знање, али и вештина управљања мишом.

6

Први ниво је једноставан и лако се реши. Сваки наредни ниво је све захтевнији, а зато је и изазов све већи.

7

8

9

На крају игре упишите ваше име да би се сачинила листа играча и пратили они који имају најбоље резултате. Потврдите је кликом на  дугме Submit.

10

Надам се да  сам успео да вам објасним начин настанка ове веб-игре.  У нашој рубрици Забавимо се имате као пример урађена два квиза у облику ове игрице.  Можете да се опробате у њима, а затим се осмелите и сачините свој.   Пошаљите нам линк до њега, радо ћемо га играти. Срећно!

                                                                                                                                                                                                                      Јован Д.

Могао сам бити ја

Уобичајен

Разговор са библиотекарком

Библиотекарка Зорица

У први мах, када ми је наставница рекла да изаберем неко занимање и представим га, нисам знала које би то могло да буде. Дуго сам размишљала и двоумила се да пишем о занимањима: лекара, полицајца, или ипак учитеља. Можда би могла да пишем и о пекарима!? Кренула сам да заменим књигу у нашу сеоску библиотеку, место где веома радо и често свраћам. Била сам љута на себе, како се тога пре нисам сетила, па занимање библиотекара је оно занимање које тражим. То је била добра одлука, одмах сам знала. Чест гост сам библиотеке, а тако мало знам о овом занимању, некако се никад нисам запитала какво образовање треба да има библиотекар. Нисам хтела да напишем обичан састав, да опишем шта је потребно за посао библиотекара или слично, хтела сам да информације добијем на правом месту и од праве особе, библиотекарке наше сеоске библиотеке. Сусрела сам се са библиотекарком и једва дочекала да јој саопштим мој план. Библиотекарака, срдачна као и увек, прихватила је мој предлог и договориле смо се да ће одговорити на сва моја питања о занимању библиотекара. Овако је текао наш разговор.

библиотека
На питање како се одлучила за посао библиотекара одговорила ми је: Љубав према књизи од малих ногу ми је показала пут ка послу који као да је створен за мене. Библиотекарством се бавим већ више од десет година. Није ми било тешко да се снађем међу књигама. Књиге су мој живот одувек. Волим све што је везано за књиге. Посећујем предавања или разне промоције нових књига. Редовно читам нова издања, посећујем сајмове књига. Волим да сам упућена у све оно што је везано за књижевност.

Да би постала ово што је данас, библиотекарка је прво завршила гимназију, а затим је студирала књижевност. Тако је упловила у чаробни свет који су вековима уназад стварали мастило и перо. Библиотекарка са осмехом каже да да се никада није покајала због свог избора и да никада не би напустила свој посао. Воли да чита књиге и за децу и за старије. Омиљена књига јој је Ана Карењина. Из личног искуства знам да наша библиотекарка не допушта да неко изађе без књиге из библиотеке.
Ово је била одлична прилика да је упитам које књиге предлаже за моје другаре и мене. Књиге које нам је библиотекарка препоручила за млађе ђаке су: Теа Стилтон, Џеронимо Стилтон, Сара Б. Савић, Гоблин из сенке, Девојчице са Олимпа …Од књига које читају старија деца, издвојиле су се: Уплакане девојке, Сестре по стилу, Духови грозоморе, Самурај

библиотека

 

Закључила сам да је посао библиотекара  захтеван, али је уједно и јако занимљив. Из библиотекаркине приче следи закључак да увек треба да се бавиш послом који волиш и за који се ти одлучиш. Мојим другарима бих препоручила да увек читају књигу са огромном радошћу. Волела бих да се овим послом бави више људи него што је то случај данас, и да се књиге и књижевност много више цене.

                                                                                                                                                                                Лана С.  VI-3

 

Књига, мој друг

Уобичајен

Џуди Кертин, Зар опет,  Алис?!

https://i2.wp.com/www.kreativnicentar.rs/data/v/C254.jpg

Наша школска библиотека је богата многим књигама. Свака од њих носи неку своју причу. Неке су занимљиве, неке не. Књига под називом Зар опет, Алис?! привукла ми је пажњу својим насловом. Убрзо сам открила причу о узбудљивим догађајима две најбоље другарице, Алис и Меган. Алис има разведене родитеље. Сазнање да њена мајка има момка, још више компликује радњу. Алис у посету долази другарица Меган. Њих две покушавају да открију ко је дечко Алисине маме. Алис не бира начине да то открије. Подмићује бомбонама свог млађег брата. То изазива право лудило код њега. Другарице се одлучују да прате Алисину маму. Ако желите да сазнате шта се даље догодило, и да ли су им даљи планови успели, узмите књигу из школске библиотеке. Верујте, уживаћете. Издавачка кућа Креативан центар приуштила нам је да вирнемо виртуелно у ову књигу. То можете да урадите, ако кликнете на наслов књиге: Зар опет, Алис?!

Братислав Голић, Сто младих талената: јужнобачког округа 2014.

https://i1.wp.com/www.srpskakuca.org.rs/www/srpskakuca/images/slike/juznobacki%202014%20v.jpg

У књизи Сто младих талената јужнобачког округа 2014. године налазе се песме и наше две другарице, Милице Будић и Весне Пешканов. Милица Будић иде у седми разред и пише врло лепе песме. Весна Пешканов је завршила основну школу, али ће бити упамћена по њеним песмама. Веснин таленат за писање стихова доказан је јер она иза себе већ има издату  збирку стихова,  Моји снови.

Песму написала Милица Будић

Песму написала Милица Будић

Песму написала Весна Пешканов

Песму написала Весна Пешканов

За оне који желе да се опробају као литерарни ствараоци,  конкурс за младе таленте траје, више информација можете потражити на веб-адреси Српске куће.

 

 Извори:

1. Фотографија са веб-сајта Креативног центра: http://www.kreativnicentar.rs/data/v/C254.jpg (преузето 6.11.2014.).

2. Фотографија са веб-сајта Српска кућа: http://www.srpskakuca.org.rs/www/srpskakuca/images/slike/juznobacki%202014%20v.jpg(преузето 6.11.2014.).

Дарија К. VIII-3