Monthly Archives: новембар 2012

Настава – другим очима

Уобичајен

У туђим ципелама

Свако од нас има жеље, надања и снове који га прате од детињства. Одувек сам желела да закорачим у учионицу, али не као ђак, већ као већина мојих наставника, који нас уче и уливају нам знања за наш животни пут.

Недавно сам имала прилику да осетим како је то бити наставник. У току дечије недеље мењала сам наставницу  географије. Признајем да није нимало лако, неки чудан осећај пратио ме је све време. Постојао је и осећај треме, али и осећај који је изазивао позитивна осећања. Сам улазак у учионицу био је чудан. Сва лица била су упрта у мене и тог момента сам схватила колико је то велика одговорност и како све зависи од позиције наставника. Признајем, нимало лако. Час је почео и знала сам да морам да се решим треме и да страху ту није место. Колико то сад звучало чудно, тог момента није било. Успела сам да се сконцентришем и одржим час. Осећај је постајао све лагоднији, бивало је лакше када сам увидела да умем неком да објасним и приближим градиво. Сви су ме пратили, слушали и писали и тада сам схватила да заиста желим да се бавим овим послом, мада сам свесна да нимало није лак. Бити наставник веома је лепо, на неки начин испуњава и може много тога лепог да пружи.

Тог дана научила сам нешто ново. Била сам у туђим ципелама и успела сам да осетим шта значи бити наставник, па макар и на један дан. Сигурна сам да ћу ово лепо искуство памтити дуго и да ће ми помоћи да остварим своје жеље једног дана.

                                                                                                                                            Јована Б. VIII-3

Орфеј

IMG

Орфеј је познат као најславнији живи песник. Био је син трачког краља Ојагра и музе Калиопе. Тренутак његове славе, поклапа се са тренутком када му је Аполон поклонио своју лиру, а музе су га научиле како да свира. Његово свирање није само очаравало дивље звери, него и дрвеће и стење које се  покретало са места на звуке лире. У Тракији се и сада неколико храстова налазе у положају у којем су затечени у тренутку кад је Орфеј престао да свира. Орфеј се оженио Еуридиком са њом је остао у дивљим Киконима у Тракији. Једног дана Еуридика је срела Аристаја, који је покушао да је силује. Бежећи од њега, нагазила је змију и од њеног уједа умрла. Орфеј са намером да је врати у живот, сишао је у Тартар. Кренуо је и својом жалосном музиком задивио је и возача Харона, пса Кербера и тројицу судија мртвима. Тако је привремено обустављено мучење проклетих све док  је Хадово срце смекшало и допустио да Еуридика буде враћена у живот. Све то је дозволио под условом да Орфеј не сме да се осврне на Еуридику све док не изађу на светлост дана. Пуштена Еуридика је пошла за Орфејем кроз тамни пролаз, вођена звуцима његове лире. Када је Орфеј изашао на светлост дана, осврнуо се да види да ли га Еуридика још увек прати и тако је изгубио заувек. Кад је Дионис упао у Тракију, Орфеј није показивао поштовање. Уместо тога, он је Трачане учио другој вери. Проповедао је људима, који су га верно слишали, да прекину ритуале убијања жртви. Он би устајао свако јутро да поздрави зору на врху планине Пангај,  учећи да је Хелије, кога је називао Аполеоном, највећи од свих других богова. Дионис је био увређен, у Македонији је нахушка на Орфеја своје Мајнаде. Док су чекале своје мужеве да заврше службу, где је Орфеј служио као свештеник, провалише унутра, и ножем којим су нашле испред,  Мајнаде побијаше своје мужеве, а Орфеју одрубише ноге и руке. Бацили су му главу у реку Хербо, али она је стално певајући пливала. Према миту музе су пливајући покупиле његове удове и покопале их код Леибетре, у подножју планине Олимпа, где и сада славуј пева умилније него било где на свету. Мајнаде су хтеле да се очисте греха Офрејеве крви у реци Хеликон, али је речни бог заронио под земљу и ишчезао без трага, под именом Бафира појавио се на удаљеност од реке четири миље, и тако избегао да буде саучесник у убиству.

                                                                                                                                                   Препричала Николина П. VIII-3

 

 

Стваралачки кутак

Уобичајен

У стваралачком кутку можете прочитати и погледати неке од радова наших младих ствараоца….

Расправа

Веровање у Бога или у нешто друго

Расправе…? Шта су то расправе? По мојој дефиницији то би били сукоби различитих мишљења око исте ствари, ситуације или догађаја. Једно мишљење увек мора бити ,,за“, а друго против. Савремени људи данас се расправљају о свему и свачему, бескрајно. Данас ћу вас увести у моју вечиту унутрашњу расправу о вери и постојању нечег узвишеног, светог и небеског.

Тешко је веровати у нешто што никада ниси искусио, а при том ти ништа ни не гарантије да хоћеш. Одрастам у породици где постоји црква, вера, слава, празници и све оно што носи религија, а са друге стране деси ти се провера знања из биологије. Учиш да је човек настао од земље, жена од мушког ребра, да ћеш бити срећан и здрав, ако си великодушан, рупе у озону још нису објашњене… Када се удубиш у ту мистерију, схватиш да је најбоље да не верујеш ни у шта. Црно на бело! Капљица протеина ево амебе, мало воде и времена и појављује се први сисар, пар стотина година касније човек излази из шуме, развија говор, тело, ум и данас технику и технологију. На крају ко од нас није бар једном уздахнуо и помислио ,,Јао Боже…“ Убеђена сам да нешто постоји, неки то зову вера, а неки ни немају име за то. Потајно се сви надамо да постоји нешто боље од овога сада. Не знам, како људи који не верују у такво нешто устану ујутру из кревета. Шта је то што и мотивише на неки почетак и шта је то што их натера да крену из почетка.

Свакако ме теши сазнање да ја имам унутрашњи мир, да ћу га имати и сутра и сваког дана. И док једни верују у амебе, други се одају дрогама, трећи постају убице, а ја? Надам се да ће се моје поверење у Бога оправдати.

                                                                                                                                  Јована Б.  VIII-3        

Поделићу са вама…

 Испричаћу вам један свој доживљај. Замолићу вас да седнете и затворите очи. А не, ово није сан. Ово је истинита прича. У непрегледној војвођанској равници, у том мору жита и ораница налази се једно острво. То је салаш баба Анђе. На салашу време као да је одавно стало. Старица живи тамо сама, жељно очекујући посетиоце. До салаша води прашњави земљани пут. Тај салаш је зелена оаза. Уморни од летње врућине потражили смо одмор испод великог ораха коjи је правио хладовину. Дочекала нас је расположена баба Анђа. Одмах је стигло освежење, охлађено у води старог бунара. Који тренутак касније, стигли су и остали наши пријатељи. Тата је потпалио ватру за роштиљ. Ми, деца, смо извадили рекете из торбе, и на ливади заиграли тенис. Време је брзо пролазило. Пошто смо се засладили шљивама, спремили смо се за полазак кући. Остављамо за собом салаш окружен цвећем и воћем. Погнута старица нам маше, а сунце полако залази. Пуни лепих утисака жељно ишчекујемо поновни долазак.

                                                                                                                                     Зорица П.     VI-3

                                                                        

   

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Остаће ми у сећању….

Пробудио сам се. Био је леп летњи дан. Устао сам, опрао зубе, умио се  и доручковао. Изашао сам на улицу да нађем другаре да са играмо. Док сам мислио ским ћу да се играм, угледао сам мог друга Стефана из Сремске Каменице. Долазио је у госте код нас у Деспотово свако лето. Кад је изашао из аута, рекао ми је да је дошао у госте код своје баке и да ће остати цело лето. Био сам срећан што ћу имати друга  са којим ћу се играти цео распуст. Брзо се распаковао и изашао на улицу ударајући лопту. Почели смо да играмо фудбал. У жару игре Стефан је јаче шутнуо лопту и она је одлетела на другу страну улице, погодио је једног старијег дечака који је туда пролазио. Стефан је отишао по лопту и  извинио се што га је случајно погодио. Дечак није прихватио извињење, већ је  кренуо ка Стефану и ударио га. Брзо сам притрчао и почео да браним свог друга. Тај дечак је стао, погледао ме и рекао: Ако се већ мешаш истући ћу и тебе, и кренуо је према нама. Тада сам рекао да  не желим да се  тучем, али  и да   знам аикидо потезе. Он се  насмејао и рекао: Е па да видим. Када је хтео да ме удари, сагнуо сам се, потом одскочио и урадио га по нози. Он се нашао на земљи. Дечака је заболела рука и док је лежао на земљи јаучући. Приметио сам да је вероватно незгодно пао и тако повредио руку. Није било ништа страшно. Помогли смо му да устане.  Стефан и ја смо рекли да нам је жао. Дечака није јако болело и рекао је да је и сам крив за целу ситуацију. Од тог дана имао сам још једног новог друга за дружење и игру.

Овај догађај остаће ми у сећању јер сам срећан што сам упознао новог друга, али и као опомена да безазлена туча може неког стварно да повреди. Срећом то се овде није догодило, али ме је сигурно научило да туча ништа не решава.

                                                                                                                                                                                           Тодор Р. VII -3

Најбоље пријатељице заувек

Пријатељи, они су нешто посебно у мом животу. Увек су уз мене кад су ми потребни. Шалимо се, смејемо се, играмо се… Имам једну другарицу са којом се увек дружим када дође у Деспотово. Она се зове Теодора. Теодора је једно дивно биће које много воли да се дружи. Има једанаест година и иде у шести разред. Живи у Аустрији, а за распуст дође у моје село, код њене бабе. Док је она у Деспотову, увек смо заједно. Теодора има црну дугу косу и лепе браон очи. Има брата Давида који је мало несташан, и воли много да се шали. Једном,  кад сам ишла код ње да преспавм,  Давид је стално желео да буде са нама у соби. Међутим, Теодора му то није дозвољавала. На крају га је ипак пустила. Гледали смо филм. Њен брат се уплашио и почео да плаче. Рекао нам је да жели да иде код маме и тате у собу. Ми смо га одвеле, и наставиле да гледамо филм. Убрзо смо и ми заспале. Ујутру је Давид дошао и скочио нам у кревет. Уплашиле смо се и почеле да вриштимо. Дружиле смо се док није дошло време да она иде у Аустрију. Почели смо сви да плачемо. Теодора је отишла у Аустрију, а ја мојој кући. Једва чекам да је видим поново, а она ће доћи тек за распуст.
Теодора ми је најбоља другарица и много је волим. Једва чекам да је видим поново и да се поново дружимо.

                                                                                                                                                                                 Ивана П. V-3

Развијај вијуге

Уобичајен

Развијајте своје вијуге тако што ће те одговарати на неке од народних загонетких које смо изабрали за овај пут.  Било би лепо да нам одговоре на загонетке пошаљете у коментару ( тамо где пише Остави одговор).

Загонете:

1. Бела се роди, зелена одрасте, црвена умре.

2. Звоно, а не звони.

3. Кућа од земље, кости црвене, а лишће зелено.

4. Црвено, малено, цара с коња сјахало.

5. Бела кула без прозора.

6. Ако сам млад остаћу млад, ако сам стар остаћу стар, имам очи, а не видим, имам уши, а не чујем.

7. Сабља без гвозди, јунак без кости, више учини зла но хајдука два.

8. Без ивера на води ћуприја.

9. Кад видиш, онда га не видиш, а кад не видиш, онда га видиш.

10. Гором иде, не шушка, водом иде, не брчка.

Осим загонетких ту су и пузле да се забавите. Поставили смо фотографију у овај програм.  Ако изгледа као на фотографији испод, онда сте успели. ( Кликните на подвучену реч да би отворили пузле – Пузле – налази се при дну странице ).

                                                                                                                                                                                               Рајка Р.   VIII-3

Свет тинејџера

Уобичајен

Мој музички избор – Еминем

Данашњи тинејџери слушају различиту  врсту музике. Најслушанији жанрови песама су: реп, поп, рок… Код нас, у свету тинејџера, реп музика заузима посебно место. На нашој домаћој сцени врло мало је заступљен овај музички правац. Што није случај и на америчком континенту који господари овим музичким правцем. Један од најпознатијих репера је Еминем, који је у свету представљен као реперски газда. Мојим другарима и мени се веома свиђају његове песме. Током своје каријере имао је много успона и падова. Баш због тога што  је успео,  упркос свим препрекама  да опстане у свету музике,  допринело је да Еминем постане  мој омиљени музичар. Надам се да ће у будућности имати још успешнију каријеру.

О биографији мога идола можете сазнати на линку који води до Википедије.

Еминем-биографија

За оне који нису упознати са стваралаштвом овог репера следећа песма треба да наговести о каквој музици је реч.

                                                                                                                                                                    Бранислава К.  VIII-3

Веровали или не

Уобичајен

ДА ЛИ ВЕРУЈЕТЕ ДА:

  • су слонови једине животиње које не могу да скачу?

  • бубашваба може живети до 9 дана без главе пре него што умре од глади?

  • комарци имају зубе?!

  • је отварач за конзерве пронађен 48 година након што су уведене конзерве?

  • у просеку човек изговори скоро 5.000 речи дневно, ипак 80% од тога прича сам са собом?

  • сваки краљ у картама представља једног великог краља из историје: Пик – Краљ Давид, Треф – Александар Велики, Херц – Карло Велики Каро – Јулије Цезар?

  • су Мигел Сервантес и Вилијам Шекспир који се сматрају највећим писцима у својим земљама умрли истог дана 23.04.1616.?

  • је мед једина храна која се не квари, археолози су пробали мед који су пронашли у гробницама египатских фараона и оценили да је јестив?

  • када кинете, срце вам стане за милисекунду?

  • је морским раковима  срце у глави?

  • Гинисова књига Рекорда држи рекорд као најчешће крадена књига из књижара?

  • би Барбика када би била у природној величини била би висока 2,18м и имала би мере 99-46-84?

  • најстарији град у Француској је Марсеј, основали су га Грци око 600. године старе ере?

  • ако кинете прејако, можете сломити ребро?

  • тотално помрачење Сунца дешава се сваких 18 година?

  • у Кини има више људи који говоре енглески него у САД-у!?

  • у просеку десноруки људи живе 9 година дуже од леворуких?

  • морске звезде немају мозак?

  • су наше очи од рођења увек истих димензија, али да нос и уши не престају да расту?

  • половина људске популације зарађује око 5% светског богатства?

  • је укупна маса свих мрава на свету већа од укупне масе људске популације?

  •  супротно укорењеном мишљењу, магарци спадају у најпаметније копитаре. Они, на пример, длакама на бради пробају да ли је кроз жичану ограду пуштена струја, а на опасно место ступају само кад господар пређе преко њега?

  • Титаник је био први брод који је користио СОС сигнал?

  • Брус Ли је био толико брз да су морали да успоре филм како би гледаоци могли да виде његове потезе. То је супротно обичају у кинематографији?

  • далматинци се рађају без пега?

  • слепи мишеви увек скрећу лево када излазе из пећине?

  • на Новом Зеланду нема змија?

  • да ли сте знали да Дизниленд не продаје жваке? Волт Дизни није желео да гости имају непријатности тако што би им се за ђон залепила бачена жвака купљена у парку?

  • жирафе могу без воде дуже од камила?

  • већина људи која чује реч „зевати“ почиње да осећа потребу за зевањем?

  • отприлике 1 особа на сваких 2 милиона људи ће умрети од пада са кревета?

  • пужеви могу да спавају и до три године?

    Прикупила Јована Б.

    Извори:

    1. http://forum.krstarica.com/showthread.php/266861-VEROVALI-ILI-NE-zanimljivosti (преузето 14.10.2012. )

    2. http://zanimljivosti.omladina.net/ ( преузето 14.10.2012.)

     

Могао сам бити ја

Уобичајен

Интервју с Браниславом Ковачевићем

Као и сваки осмак, често размишљам шта да упишем касније. Које је то занимање којим желим да се бави читав живот? Тада сам схватила да о тако много занимања знам јако мало. Управо зато одлучила сам да кроз интервју са мојим татом дочарам предности и мане његовог позива. Желим да на овај начин помогнем неком ко жели да буде војник, да сагледа све стране овог позива.Старији водник I класе Бранислав Ковачевић, ради у војсци већ деветнаест година. Он је права особа да нам открије како је то бити професионални војник.

Сада када сам осмакиња, схватам да ниити се коју школу уђе лако одлучити писати. Како сте  Ви определили да се школујете за војника?

Још као мали сам маштао о томе да будем војник и све моје игре су се сводиле на војничке вештине. Како је време одмицало, а ја бивао све старији тако је и моја жеља постајала све јача. И тако, кад је дошло време да се определим за будући позив конкурисао сам  за средњу војну школу.Након тога, следили су ригорозни здравствени прегледи. Могао сам само да се надам да ћу успети у својој жељи јер је за ту школу ипак конкурисало много способних момака. Када сам добио одговор од војне комисије,  да сам све то успешно прошао и да се јавим на школовање био сам најсрећнији на свету јер су ми се ипак остварили дечачки снови.

Школа уме да буде тешка.  Одвојеност од породице још тежа. Како сте савладали те препреке?

Када се нешто воли онда није тешко, а војна школа била је једина коју сам волео и желео да завршим.Наравно, да је било и тешких дана и тренутака, ипак је то мало специфична школа у којој готово да немаш другу шансу и којој се мораш максимално посветити, али се на крају вишеструко исплати. То је школа у којој си одвојен од породице, од пријатеља у којој ти је сваки дан испланиран и попуњен, где си изложен великим физичким напорима, али која на крају ипак да праве резултате. Једноставно од тебе направи јаку особу и физички и ментално, особу која може да се снађе у свим условима како у војним тако и животним.

Објасните нам разлику између уписа у средњу војну школу или војну гимназију.

То зависи од жеље шта желиш да постанеш, официр или подофицир Војске Србије. Ако желиш да постанеш, мораш да завршиш војну гимназију или било коју другу четворогодишњу средњу школу, а након тога и војну академију која траје још четири године. Ако желиш да постанеш подофицир, онда се завршава средња војна школа која траје четири године. Међутим, реорганизацијом Војске Србије укинуте су средње војне школе, па се сада подофицир постаје на другачији начин.

Упис у војну школу никад није био једноставан. Како је било кад сте је ви уписивали?

Не знам какви су сада услови за упис, али када сам се ја уписивао у војну школу били су доста ригорозни јер је то школа која тражи најбоље појединце, тако да не верујем ни да су сада блажи критеријуми. Као прво кандидат треба да буде здравствено потпуно способан, што се утврђује прегледима у Војном медицинском центру. Физички максимално припремљен. Мора бити држављанин Републике Србије, да се против њега не води никакав кривични или било какав други прекршај и наравно, да има што боље оцене из основне школе.

Да ли је војна гимназија довољна да би се радило у војсци?

Не, војна гимназија је само предуслов да може да се настави даље школовање, а то је војна академија. Ученици који заврше ову гимназију  имају предност приликом уписа на академију. Тачније, не полажу никакве додатне пријемне испите, док кандидати из цивилних школа морају да полажу све пријемне испите. Значи само са војном гимназијом не може да се ради у војсци, али као што рекох она има велике предности у даљем школовању.

Сада важе другачија правила приликом служења војног рока, а да ли је пре после завршетка школовања у војној школи било потребно потребно одслужити војни рок?

Не, није портребно одслуживање војног рока јер завршетком војне школе постаје се активно војно лице у одређеном чину и почињеш да радиш. Међутим, постоји услов којим се обавезујеш да после завршене школе мораш одређени период да радиш у војсци, и то за сваку годину проведену у школи,  дужан си да радиш две године у војсци. Наравно, може споразумно да се прекине рад ако не желиш да радиш у војсци, али си онда обавезан да платиш целокупно школовање, јер је то једина школа у земљи у којој ученик не плаћа никакве даџбине око школовања: ни храну, ни смештај ни одећу и опрему, ни ваннаставне активности, као што су боравак на Копаонику и другим  центрима за обуку. Баш из тог разлога остаје се у војсци одређени период,   како би све ово надокнадило.

Чинови у војси су ме увек збуњивали и били нејасни. Који је најнижи чин у восци?

То такође зависи од ранга у војсци тако да је најнижи војнички чин разводник, подофицирски водник и официрски потпоручник. Војнички чинови добијају се заслугом и својим радом као војника на добровољном служењу војног рока или по потреби јединице ако је у својству професионалног војника по уговору. Док подофицири и официри завршавају школу, и тек онда добијају своје прве почетне чинове и дужности и који касније наравно напредују.

Који је највиши чин у војсци и како се стиче?

Као и у предходном одговору и то зависи од ранга, тако да је највиши војничкки чин млађи водник, подофицирски заставник прве класе и официрски генерал-пуковник. Војнички чинови добијају се, као што рекох, по потреби у јединици, подофицирски чинови добијају се у зависности од дужности коју обављаш и врмена колико носиш предходни чин. Код официрскух чинова је то мало специфичније, тако да они одређен период, а то је до чина мајора, чинове добијају у зависности од дужности које обављају, а за више чинове завршавају додатне школе и курсеве и обављају одговорније командантске дужности.

Да ли особе које су само одслужиле војни рок могу да раде у војсци?

Да, наравно да могу, али само у својству професионалног војника по уговору, а и зато морају прво да конкуришу у касарнама где желе да раде. Ако буду примљени, завршавају додатне специјалистичке прегледе,  додатно се оспособљавају за дужност коју ће, као војници, обављати и онда се тек примају на дужност професионалног војника одређене специјалности.

Верујем да није лако пратити темпо војничке обуке. Опишите нам како изгледа један такав дан.

Дан обуке војника почиње одмах по устајању. Војници по команди, организовано извршавају све постављене задатке и то намештање кревета, умивање и спровођење личне хигијене, изношење опреме и наоружања и припреме за доручак. Након доручка врши се постројавање војника и почињемо са јутарњим физичким вежбањем које су врло битне у даљем процесу обучавања.По завршеном вежбању, војници организовано стављају опрему на себе и врше подешавање, узимају наоружање и у строју, под командом од неког од старешина, одлазе на место за постројавање и подизање државне заставе.По доласку на место за постројавање по команди дежурног старешине у ставу мирно поздрављају подизање државне заставе, и то је у буквалном смислу речи свети тренутак за сваког од нас поздравити државну заставу која симболише земљу за коју смо дали заклетву да ће мо је ако је потребно и животом бранити. По завршетку дизања заставе врши се смотра личног изгледа војника, њихове опреме и оружја које држе и кратко их информишемо о битним активностима које ће мо тог дана да радимо. Кад се заврши смотра војника, одводимо их у строју на полигон за обучавање и тамо наредних седам наставних часова изводимо обуку у зависности од плана обучавања. Кад се заврши обука,  војници се враћају у своје објекте и организовано по команди командира чисте своје оружије и опрему, а након тога све то лепо слажу у сошке (полице). Након тога војници одлазе на прање руку и припрему за ручак, организовано у строју одлазе на ручак, а након ручка имају поподневни одмор до пет сати поподне. Након поподневног одмора организује им се још два часа поподневне обуке, припрема за вечеру и вечера након чега одлазе на ноћни одмор како би били спремни за сутрашњу обуку.

Физичке вежбе су сигурно захтевне?

Код нас се физичке вежбе састоје из четири сегмента које војници морају да савладају, како би успешно могли да савладају крајњу физичку проверу,  на крају војног рока. То су вежбе за развој силе, вежбе за развој издржљивости, вежбе за развој снаге и вежбе за развој вештина. Све ове вежбе код војника развијамо кроз сплетове гимнастичких вежби и радњу у месту и кретању и сплету гимнастичких вежби са оружјем.

А девојке? Да ли девојке могу да иду у војску?

Наравно, реорганизацијом војске и девојке су добиле могућност да буду пуноправни чланови у војној организацији тако да могу да буду и војници на добровољном служењу војног рока и да буду старешине у јединицама Војске Србије. Наравно, по завршетку војног школоваља.

Када су девојке у питању, какав је  њихов план обуке?

Потпуно исти програм обучавања имају и мушкарци и девојке како на добровољном служењу тако и на школовању.  Ни по чему се не разликује програм, једино се временске норме у физичкој обуци разликују и то мало јер је ипак евидентно да су мушкарци са њиховим физичким предпозицијама ипак физички спремнији и издржљивији.

Сад са овим војним стажом иза себе, можете ли нам рећи предности,и мане војног позива.

Још на почетку сам рекао ако се већ воли овај позив онда тешкоћа и мана готово да нема, а и оних којих има брзо се превазиђу. Мане овог посла човек осети на почетку и то углавном током школовања, као што сам и рекао одвојеност од породице, мало строгоће током школовања јер нема баш толике слободе и опуштености као што имају вршњаци у другим школама. Предности има много,не знам ни које би све набројао!? Наша земља је кроз векове пролазила кроз разне муке и ратове, а војска је увек била та која је стајала у одбрану своје земље и свога народа, зато и сада кроз  људи имају највеће поверење у војску. Е, то је предност, а на првом месту част када људи цене то што смо ми спремни за своју земљу и народ, ако треба и живот да дамо. Предност је још у томе што смо ми у могућности да едукујемо младе војнике који долазе у војску и да од њих направимо још боље људе. Између осталог,  у ова тешка економска времена,  када све више људи остаје брз посла, овај посао је сигуран, и сигурно доста боље плаћен од многих других послова. Има још много тога што бих могао да набројим као предност, али бих ми требало много више времена, једноставно војни позив је нешто где сам ја себе нашао и не бих га мењао ни за један други, то је оно право.

Бављење овим послом није једноставно ни лако. Размишљате ли некад о пензији?

Јако мало њих који се баве овим послом размишља о пензији, готово нико. Предност овог посла је то што се овај посао сврстава међу теже послове, па из тог разлога сви који раде у војсци имају бенифиције за свој рад, и много раније оду у пензију од осталих који се баве другим послом. Примера ради, док се у другим пословима и делатностима у пензију одлази са навршених 65 година живота, у војсци је то много мање, са невршених отприлике 50 година и то је још једна од предности.

Хвала Вам много за овај разговор. Сигурно смо многима приближили занимање војника, и решили неке дилеме које су сигурно постојале. Имате ли за крај неку поруку.

Хвала вама. Било ми је задовољство. Рекао бих само, најважније је да се изабере занимање које се воли јер тада ништа није тешко и лако се преброде све препреке којих ће сигурно бити.

                                                                                                                                                    Бранислава К.  VIII-3

Књига, мој друг

Уобичајен

На овој страници можете погледати неке од књига предвиђене за ваш узраст. Те књиге можете узети у школској библиотеци. Осим тога Анамарија вам препоручује њој омиљену књигу.

Књиге за старији узраст:

1. Јасминка Петровић, Ово је најстрашнији дан у мом животу. Београд : Креативни центар, 2008.

2. Ивон Принц, Чик ако смеш Клер. Београд : Креативни центар, 2010.

3. Урош Петровић, Загонетне приче . Београд : Лагуна, 2009.

4. Градимир Стојковић, Хајдук из Београда. Београд : Народна књига, 2003.

5. Слободан Станишић, Срцологија. Београд : Бокленд, 2006.

Књиге за млађи узраст:

1. Аргиро Кокорели, Једна ћушка, један пољупчић. Београд : Креативни центар, 2006.

2. Тибор Секељ, Кумевава, син прашуме. Београд : Креативни центар, 2008.

3. Бели Муни, Зашто баш ја!? Нови Сад : Ружно паче, 2003.

4. Јасминка Петровић, Риба риби гризе реп. Београд : Креативни центар, 2009.

5. Светлана Велмар-Јанковић, Књига за Марка. Београд:Стубови културе, 2007.

Драгомир Ћулофић: Заљубљени рингишпил

Бајке и приче треба да читају млађа и старија деца, па чак и одрасли људи. Моја љубав према читању почиње још у забавишту и никада неће престати. Зато сада препричавам једну причу која ми се јако свидела.
У свету  најјача је љубав,она савлада све препреке,  па тако и љубав овог момка и ове девојке никад није престала. Девојка се звала Оља, момак Блажо. Он је живео у Подгорици у Црној Гори, а она у Београду у Србији. Иако га је она посећивала само током школских излета, њихова веза је била јака као најчвршћа стена. Једна јако љубоморна девојка из Ољиног разреда хтела је да поквари њихову савршену везу. Оља се није љутила и није обраћала пажњу. Док једног дана на школском излету у Подгорици, Оља није видела како је та девојка на силу загрлила Блажу. Повређана Оља одмах је дошла до њих и посвађала се са Блажом. Невин Блажа се правдао, али Оља му није поверовала, па је отишла. Али њихова веза је била толико јака да су се помирили. Они су стално замишљали да свака особа у својој глави има свој рингишпил и да су њихови рингишпили заљубљени један у другог.
Свака прича носи неку посебну поруку. Ова прича ме је научила  да је свака љубав јак, најјачи покретач свега оног што је најлепше у људима.

                                                                                                                                                                                      Анамарија  Р.  V-3